Šta nam donosi novi album Weezer-a iz 2014.?
Helly Cherry
Weezer-a - Everything Will Be Alright In The End (2014.)
Weezer…simpatični bend koji je sa nama čitave dve decenije. Imali su svoje uspone i padove, a sada su poželeli da se vrate na početak, svojim korenima.
Nakon poslednjih nekoliko albuma gde su izmešali sve i svašta i maksimalno se približili nekakvoj sladunjavoj pop muzici, došlo je vreme da ponovo malo okrenu ploču i pokušaju da naprave nešto žešći album kakve su radili na početku karijere. Naravno, i u takvim okvirima žešćih gitara, Weezer ispucava odlične power-pop melodije, pa smo dobili još jedan tipičan album Weezera - red bučnih melodija i zaraznih refrena.
Po objavi poslednjeg albuma bilo je najava da ćemo novi album čekati svega godinu dana, da su Cuomo i ekipa u naboju snage i da su voljni izbacivati albume na godišnjoj bazi. Ipak, došlo je do zastoja, verovatno zbog traženja kreativnog procesa koji bi ih vratio u nešto ozbiljnije vode, pa je od "Hurleya" prošlo čak četiri godine.
Vic u njihovoj muzici i dalje je prisutan (što uopšte nije loše). Još od prvenca gde su nas osvojili šarmantnom "Buddy Holly " i čuvenom “Say It Ain’t So”, pa nadalje, uvek se osećala doza humora i autoironije u njihovoj muzici i tekstovima, pa tako uopšte ne čudi izvinjenje fanovima u najavnom singlu "Back to the Shack" gde jednostavno govore da je najbolje da se vrate na početak kada se sve uklapalo kako treba.
Album je poprilično melodičan, pevljiv, zabavan, šarmantan... Mogao bih nabrajati u nedogled slične sinonime, a najbolje pesme su naravno one na kojima gitara malo žesće i tvrdje zvuči kao što se to dogodilo u uvodnoj "Ain't Got Nobody" koja bi se lakoćom mogla ubaciti na njihov prvi album, a da niko ne primieti da je to zapravo nova kompozicija.
Bilo kako bilo, Weezer je bend koji je u 20-ak godina karijere izgradio svoje ime. Teško je očekivati nešto novo i revolucionarno od njih, kao i od mnogih bendova njihove generacije, pa je zanimljivo videti da ipak uspevaju reciklirati sami sebe u toj meri da i dalje mogu biti dobri i zanimljivi.
Ninoslav Trajković
Weezer…simpatični bend koji je sa nama čitave dve decenije. Imali su svoje uspone i padove, a sada su poželeli da se vrate na početak, svojim korenima.
Nakon poslednjih nekoliko albuma gde su izmešali sve i svašta i maksimalno se približili nekakvoj sladunjavoj pop muzici, došlo je vreme da ponovo malo okrenu ploču i pokušaju da naprave nešto žešći album kakve su radili na početku karijere. Naravno, i u takvim okvirima žešćih gitara, Weezer ispucava odlične power-pop melodije, pa smo dobili još jedan tipičan album Weezera - red bučnih melodija i zaraznih refrena.
Po objavi poslednjeg albuma bilo je najava da ćemo novi album čekati svega godinu dana, da su Cuomo i ekipa u naboju snage i da su voljni izbacivati albume na godišnjoj bazi. Ipak, došlo je do zastoja, verovatno zbog traženja kreativnog procesa koji bi ih vratio u nešto ozbiljnije vode, pa je od "Hurleya" prošlo čak četiri godine.
Vic u njihovoj muzici i dalje je prisutan (što uopšte nije loše). Još od prvenca gde su nas osvojili šarmantnom "Buddy Holly " i čuvenom “Say It Ain’t So”, pa nadalje, uvek se osećala doza humora i autoironije u njihovoj muzici i tekstovima, pa tako uopšte ne čudi izvinjenje fanovima u najavnom singlu "Back to the Shack" gde jednostavno govore da je najbolje da se vrate na početak kada se sve uklapalo kako treba.
Album je poprilično melodičan, pevljiv, zabavan, šarmantan... Mogao bih nabrajati u nedogled slične sinonime, a najbolje pesme su naravno one na kojima gitara malo žesće i tvrdje zvuči kao što se to dogodilo u uvodnoj "Ain't Got Nobody" koja bi se lakoćom mogla ubaciti na njihov prvi album, a da niko ne primieti da je to zapravo nova kompozicija.
Bilo kako bilo, Weezer je bend koji je u 20-ak godina karijere izgradio svoje ime. Teško je očekivati nešto novo i revolucionarno od njih, kao i od mnogih bendova njihove generacije, pa je zanimljivo videti da ipak uspevaju reciklirati sami sebe u toj meri da i dalje mogu biti dobri i zanimljivi.
Ninoslav Trajković