Film Istrebljivač je nastao kao adaptacija romana Da li androidi sanjaju električne ovce?/Do Androids Dream of Electric Sheep?, američkog pisca Filip K. Dika, u režiji Ridli Skota. Radnja filma je smeštena u Los Anđeles, 2019. godine, gde genetički stvorena bića zvana replike, po izgledu identična ljudima, obavljaju opasne poslove na vanzemaljskim kolonijama. Usled podređenog statusa i činjenice da žive samo četiri godine, došlo je do uspešne pobune replika i nekoliko njih je uspelo da stigne na zemlju u potrazi za načinom da sebi produže život. Policijski detektivi, istrebljivači, angažovani su da pronađu i unište replike koje su stigle u Los Anđeles jer je njihovo prisustvo na zemlji nelegalno. Replike se odlikuju nadljudskim fizičkim sosobnostima i lako uspevaju da savladaju istrebljivače. Zaplet filma počinje kada policija vrati polupenzionisanog detektiva Rika Dekarta da obavi svoj poslednji zadatak.
     Veza između postmodernizma i perioda kasnog kapitalizma je označena filmskom reprezentacijom postindustrijskog sivila i  raspadanja. Budućnost nije idealizovana već je predstavljena kao stanje savremenih tendencija grada i društvenog poretka kasnog kapitalizma. Grad filma Istrebljivač nije ultramoderan, već je predstavljen kao postmoderni grad sa znacima iscrpljenosti savremenog tehnološkog napretka, bez panorame visokih oblakodera koji se odlikuju ultrakomfornim i tehnički dobro opremljenim enterijerima. Režiser nam predstavlja grad kao kreaciju estetskog propadanja izloženu tamnoj strani tehnologije i procesu dezintegracije. Uporedo sa savremenom tehnologijom kroz pojedine scene možemo davidimo i velike količine đubreta. U takvom okruženju u jednoj od napuštenih zgrada živi J.F. Sebastian, okružen svojim mehaničkim igračkama. Atmosferu filma upotpunjuje kiša koja neprestano pada, prekrivajući panoramu grada nekom nejasnom svetlošću. Konzumerizam, trošenje, stvaranje otpada i reciklaža se sreću u modi savremenog kapitalizma, kao znaci postmodernizma. Kostimi koje nose junaci filma dizajnirani su vođeni tom logikom. Izgled replikanata Roja, Pris i Zhore kao i nekih žena u pozadinskim scenama i u baru, podržavaju estetiku propadanja, a sama Pris je bazični model postindustrijske mode egzibicionizma i reciklaže.

     Postmoderna estetika Istrebljivača je prema tome rezultat recikliranja, fuzije nivoa, eksplozije preterivanja i urušavanja. Mnogi karakteri filma ne predstavljaju ništa drugo osim odraza ovog stanja. J.F. Sebastian je dvadesetpetogodišnji mladić, ali njegova koža je smežurala i izborana. Njegov unutrašnji proces i vreme su ubrzani i on polako propada. Psihopatologija replikanata, J.F. Sebastijana i grada je psihopatologija svakodnevnog postindustrijskog stanja, koje se odlikuje velikom brzinom razvoja i procesa proizvodnje koji stvara distancu, dok su vreme i tempo rada i života dovedeni do klimaksa. Postindustrijsko propadanje prikazano u Istrebljivaču uključuje hibridni arhitektonski dizajn. Los Anđeles 2019. godine više liči na Njujork, Hong Kong ili Tokio. Znaci klasične orijentalne mitologije uz karakteristične zmajeve obasjane neonskim svetlom i jaki egipatski elementi prožimaju dekor. Praveći asocijacije ka različitim gradovima uz pomoć razglednica, reklama, filmova i tekstova, film nam predstavlja arhitekturu grada kao intertekstualno tkivo jednog novog identiteta. Polivalentna struktura koja se menja predstavlja produkt tog geografskog izmeštanja. To je prostor ogromne imigracije ljudi iz različitih prenaseljenih zemalja sa velikom stopom siromaštva. Kada su imigranti naselili grad, buržuazija se preselila u predgrađa ostavljajući za sobom napuštene zgrade koje su sada u stanju raspadanja. U filmu vidimo gužve ljudi sa bezizražajnim licima, skitnice, pankere, orijentalne trgovce, pripadnike pokreta Hare Krišna. Jezik kojim se služe karakteri je pastiš, mešavina japanskog, nemačkog, španskog. Grad je ustvari jedan veliki market, sa intrigama i podzemnim kanalima i vezama, eksplozijom orijentalne kulture, reklamama sa zavodljivim japanskim licima i znacima Coca-Cola-e. Tajler korporacija liči na savremenu egipatsku piramidu dok se njena unutrašnjost odlikuje pop ekstravagancom. Liftovi su napravljeni od kamena i imaju video ekrane i električne dugmiće. Zidovi Dekartovog stana liče na unutrašnjost palate Maja, a on se vidi u jednom kadru, u kuhinji, u kojoj ne postoji nijedan predmet koji bi sugerisao da se radi o društvu koje koristi modernu tehnologiju. Odsustvo nebodera i prisustvo građevina koje su bile karakteristične za četrdesete godine prošlog veka, radnja koja se odvija noću uz prisustvo kiše koja neprestano pada čine jednu noar atmosferu.
Poput klasičnih detektiva, Dekart nosi na sebi dugačak mantil. Glavna junakinja Rejčel, inače replika ljudskog bića, takođe je predstavljena u duhu tradicije noar filmova, oblikovana prema fatalnim zavodnicama koje su bile karakteristične za period klasičnog holivuda. Njeno kretanje, odeća, frizura kao i način na koji puši cigaretu, direktno je oslonjen na noar tradiciju predstavljanja žena. 
     U pokušaju da se prizovu prošlost, sećanje i istorija, koriste se pastiš, upotreba stilova arhitekture iz različitih vremena i citatna estetika. Dva fenomena koja čine Istrebljivač postmodernim tekstom su poigravanje s budućnošću i prošlost. Simulacija stvarnosti i ljudskih bića je predstavljena bodrijarovski, dok s druge strane dolazi do gubitka vere u ljudsku subjektivnost i fragmentaciju našeg iskustva u postmodernom dobu. U filmu, putem prekomerne vizuelne medijacije znakova, simulacija postaje stvarno. Gubitak granice između stvarnog i reprodukcije u filmu postaje stvarnost koja se ne može reprodukovati jer je ona već reprodukovana i predstavlja hiperrealnost simulacije. Los Anđeles je u filmu čist primer simulacije, čak su i pojedini njegovi stanovnici proizvod simulacije ljudi. Replike su savršeni primeri dominacije simulakruma. Simulacija ljudskih bića ne znači stvaranje njihovih savršenih kopija, već pozdrazumeva usvajanje ljudskih osobina do tačke u kojoj ne možemo podvući granicu između prirodnog i veštačkog, lažnog i istinitog. Stvaranjem glavne junakinje Rejčel, sistem je došao do tačke savršenstva dostigavši savršenu simulaciju, da čak ni ona sama nije svesna da je replika, sa umetnutim sećanjima drugog ljudskog bića. Simulakrumi imaju autonomnu egzistenciju koja veliča lažni svet privida. U filmu se replike okreću protiv svojih kreatora da bi stekle autonomiju simulakruma, ali pored toga što su superironiji od ljudi, imaju problem sa ubačenim sećanjima drugih ljudi i lažnim identitetom.

     Postmoderna stvara novu vrstu temporalnosti kod ljudi mešajući medijskom medijacijom sećanja na istorijske periode, koji nas sada, potpuno rekontekstualizovano posmatrani, dovode u stanje šizofrenog iskustva i istorijske amnezije usled sloma označavajućeg lanca, kako to uočavaju Džejmson i Bodrijar. Replike dolaze do svojih ubačenih sećanja na isti način. Replike već imaju sećanja na jedno proživljeno iskustvo koje je preuzeto od ljudi, baš kao što Džejmson prikazuje u svojoj teoriji, što dovodi do evokacije pseudosećanja nekih doživljaja, koja se u stvari nisu desila toj osobi koja ih se seća. Usvajanje jezika i mogućnost da se ispriča svoja prošlost sa imenima roditelja i prijatelja kao lingvističkih simbola zaslužni su za iskustvo istorijskog kontinuiteta.
     Prilikom njihovog prvog susreta Dekart podvrgava Rejčel testu kojim otkriva da ona nije ljudsko biće već replika. Nakon tog saznanja, Rejčel sva uspaničena odlazi do Dekartovog stana i kako bi mu dokazala svoju ljudsku prirodu, nosi sa sobom fotografije na kojima se nalazi zajedno sa majkom. Dekart joj prepričava par scena iz njenog intimnog života kako bi joj dokazao da su njena sećanja umetnuta i kaže joj da ta sećanja pripadaju Tajlerovoj nećaci. Teorijska pozadina veze između fotografije, majke i istorije, može da se nađe u knjizi Svetleća kamera, u kojoj Rolan Bart kaže da je refleksija fotografije na kojoj se nalazi majka, link koji omogućava vezu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Odnos između fotografije, majke i istorije je povezan dijalektikom totaliteta i podele, prisustva i odsustva, kontinuiteta i diskontinuiteta.

     Dekartu je veoma teško pao zadatak da razotkrije Rejčel jer je ona savršena replika sa ugrađenim sećanjima drugog ljudskog bića. Sve ovo nas dovodi do moralne dileme filma, koju Rejčel u filmu naglašava postavljajući pitanje Dekartu: Jeste li ikada penzionisali ljudsko biće greškom? Metoda koju koriste detektivi istrebljivači za otkrivanje replika sastoji se od niza pitanja vezanih za njihovu prošlost. Tokom ispitivanja oni posmatraju zenice oka ispitanika u cilju traženja određenih znakova empatije. Istorija postojanja ljudskih bića postaje metanarativ koji treba da se ispita u Istrebljivaču. Život replika je šizofren, isto kao u teoriji Džejmsona i Lakana, oni žive u večitoj sadašnjosti, a problem nastaje zato što su i ljudska bića podložna takvom stanju, što dovodi do sumnje da bi i šizofreni ljudi mogli na testu da imaju slične rezultate kao i roboti. Savremene replike toliko dobro imitiraju ljude da ih je čak i na testovima teško razlikovati, čime se moralna dilema koja se odnosi na opravdanost njihovog penzionisanja ubijanjem dodatno usložnjava. Film Istrebljivač tematizuje mnoge implikacije koje su vezane za postmodernu teoriju.
     Film se odlikuje kombinacijom citata koji su preuzeti iz svih mogućih kultura, vremenskih perioda i arhitektonskih stilova. U filmu se srećemo sa postmodernim svetom budućnosti gde je ljudska autentičnost ugrožena njenom simulacijom. Dok prava istorija ostaje nedostižna, ukida postmoderno stanje fragmentisane vremenitosti pokušava da se reprodukuje pomoću fotografskih simulakruma. U savremenom svetu se ukida istorija usled šizofrenog iskustva življenja i jedino ostaje želja za istorijom. Istorija se u postmoderni javlja kroz stalno vraćanje prošlosti kroz njenu preradu, ali ono što dobijamo nije istorija već samo simulacija istorije u filmu.


- Ramble City: Postmodernism and Blade Runner, October, No. 41 (1987), pp. 61-74. http://www.stanford.edu/dept/HPS/Bruno/bladerunner.html
- Maširević, Ljubomir (2011) Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina
(- Bodrijar, Žan (1991) Simulakrumi i simulacija)

Aleksandar Stošić