Greg Egan - Distress
Helly Cherry
Najranjiviju tačku tehnološki orijentisanog "tvrdog SFa" najlakše je pronalazila upravo svakodnevica: futurizam napisan pre dvadesetak godina koji nije uzeo u obzir komunikacijsku eksploziju u vidu interneta, SMSa, tvitera i fejsbuka danas nam po pravilu izgleda beznadežno naivan, bez obzira na impresivnost ostalih postavki koje nudi. Da stvar bude gora po savremeni "tvrdi SF", nekada se vremenska zadrška pri takvoj oceni ekstrapolacije merila čitavim decenijama, dok se danas meri tek skromnim godinama, i to uz nesumnjivu nameru da se skrasi u čak i od toga manjoj vremenskoj jedinici. Veliki je izazov pisati savremeni "tvrdiSF", ali, zauzvrat, današnjica nudi jedan od najsurovijih filtera koji aminuje jedino vrhunska dela tvrde naučne fantastike.
Devetnaest godina po nastanku, Distress se deklariše kao jedan od retkih savremenih hardSF romana koji test sadašnjice prolazi u jedinstvenom stilu i uz nadmoćan osmeh.
Distress se posvetio jednoj od najomiljenijih tema naučnofantastičnog futurizma - strahu od gubitka identiteta. Visoke tehnologije menjaju čovekov okoliš takvom brzinom da postaje sve teže prepoznatljiv od jednog treptaja oka do drugog. A pošto je evolucija uslovila čoveka da mu opstanak ovisi upravo o sposobnosti da maksimalno kontroliše svoju okolinu, razumljiv je nagon da se visokotehnološkom futurizmu priđe uglavnom iz ugla distopičnog nepoverenja. Izgubiti kontrolu nad zbivanjima isto je što i izgubiti kontrolu nad okolinom, a čovek koji nema takvu kontrolu, nema ni pravo da se smatra vrhom bilo kakvog evolutivnog procesa, pa makar i onog najprofanijeg. Čovekov emotivni i intelektualni profil još uvek je evolutivno podešen da mu olakša opstanak u funkciji lovca divljači i sakupljača korenja, kojem je jedina životna svrha da preživi taman dok ne proizvede novu generaciju genetskog nasleđa. Ali u svetu visoke nauke i tehnologije, te evolutivne prednosti naprasno postaju hendikepi zbog kojih čovek na izmenu svog okoliša reaguje isključivo emotivnim krajnostima: strahopoštovanjem ili mržnjom, strahom ili razmetljivošću, ovisnošću ili odbojnošću.
U širem značenju, Distress se bavi "kompleksom Boga" sa malim, zlobnim obrtom: tamo gde je zgroženi biblijski Bog potopom preustrojio (ili bar pokušao da preustroji) korupciju i nesavršenost svojih kreacija, čovek rađe dolazi do zaključka kako su njegove kreacije daleko vrednije negoli on sam, pa stoga zaključuje da preustrojavanje sleduje čoveku, a ne njegovim kreacijama. I koliko god da se taj obrt nekima od nas činio opak, fer je priznati da mu bar ne fali surove logike: biblijski bradonja se svojedobno latio stvaranja inferiornih kopija sopstvenog lika i obličja, dok je čovek oduvek stremio da mu sopstvene kreacije budu maksimalno superiorne. Naravno, jednom kad tako pošteno i bez zadrške pristupite činu stvaranja, gubite pravo na odstupnicu ma kakvog ekvivalenta biblijskog potopa: ako shvatate da su vaše kreacije bolje od vas samih, time prihvatate i da su objektivno vrednije. Stoga, ako se između vas i takvih vaših kreacija vremenom otvori bilo kakav jaz, onda znate, bez sumnje i dileme, da breme inferiornosti leži na vašim plećima. A to znači da, u svrhu smanjivanja tog jaza, morate da radite na sebi i popravljate hendikepe kojima vas je evolucija uslovila da funkcionišete kao prevaziđeni žderač lešina i mašina za rađanje.
Distress u svojoj postavci nalazi da je za finalni obračun sa evolucijom nužno preispitivanje mnogih filozofskih i egzistencijalnih koncepata, i to počev od koncepta "zdravlja" vs "bolesti", a odmah potom i koncepta "humanosti". Distress obznanjuje da vlasnik tih definicija ujedno ima i neprikosnovenu kontrolu nad najvažnijim konceptom, a taj je - "civilizacija". Logično je za pretpostaviti da u tom redefinisanju koncepata upravo nauka ima, ako ne baš striktno poslednju, ono bar poslednju uticajnu reč. U svetlu Klarkove procene da "krajnje visoka tehnologija laicima postaje nerazlučiva od magije", ogroman deo ljudstva na planeti zbog tog uticaja reaguje na nauku samo unutar dimenzije njene frankenštajnovske primenjivosti. Distress taj deo populacije nudi kao organizovan u takozvane "kultove neznanja", i, fer je ovde priznati, ta percepcija romana je već sad lako prepoznatljiva kao generalni civilizacijski fenomen. Ljudi koji bez ustezanja posežu za kolektivnim strahovima - i dodatno ih pothranjuju sopstvenim paranoidnim fascinacijama, religioznim opsenama i kvazinaučnim, poluprobavljenim poluspoznajama - odavno nam već reprezentuju društveni segment strateški kotiranih psihopata koji, uz ispraznu retoriku i još isprazniju demagogiju, sa užasavajućom lakoćom uslovljavaju svoje neuke i priproste sledbenike. Distress nudi ceo buket u fenomenu psihopatizacije neukih - edeniti, antikosmolozi, PoniznaNauka, NajpreKultura, MističnaRenesansa - sve su to varijante ekstremnog ljudskog neznanja koje se odaje maltene karnevalskom ponašanju "spašavanja sveta", organizujući se u militantne grupacije čiji je cilj ubijanje svakoga ko ima iole značajnu ulogu u političkom, društvenom i naučnom previranju radikalnih ideja.
Izvan te bolno istinite analize mentalnog sklopa savremenog čoveka koji ima neograničen pristup informaciji ali ne i njenom razumevanju, Distress nudi futurizam koji svojom drskom postavkom prosto oduzima dah, punih šesnaest godina kasnije: LGBT fenomen - a posebno ono T u akronimu - je ekstrapolacijom doveden u radikalnu poziciju zvaničnog priznavanja dodatnih 5 polova. (Ne, ovaj put nije u pitanju greška u kucanju, zaista je u pitanju pet novih polova, pored ova sirota i neevoluirana dva u kojima se danas koprcamo, i to ne samo u kozmetičkom smislu.) Svejedno, ono što najviše pleni pažnju je konačna manifestacija pominjanog kompleksa Boga, to u vidu genetski radikalno modifikovanog čovekovog postojanja: Ned Landers je hodajuća nezavisna biosfera, sposoban da preživi u uslovima koji prevazilaze bilo kakvu eventualnost osim direktnog udara bojeve glave. Ned ima simbiote u krvi koji proizvode neograničene količine kiseonika i bez disanja, ima stem ćelije koje u koštanoj srži proizvode DNA sa radikalno izmenjenim bazama, ima nezavistan viralni imunitet zbog kog je u stanju da preživi neograničeno vreme jedući najčistiju formu SIDE ili ebole (a kad smo već kod jedenja, Ned Landers može da opstane ceo svoj vek hraneći se automobilskim gumama, pod uslovom da ih isecka u komade dovoljno sitne za gutanje), pa je Ned Landers, stoga, novi Amiš - nova vrsta autonomnog života u srcu globalno integrisane civilizacije, novo carstvo na zemlji, nadčovek koji ljudsku kožu nosi tek kao skafander unutar kog je neranjiv za sve osim direktno-na-metu ispaljene atomske bombe. Pošto mu kromosomi u spermi također nose izmenjene DNA baze, Ned Landers je ujedno i novi bog, otac sopstvenih replika, ali ne i Bog, Kreator kreacija; u slučaju Neda Landersa, Bog je nauka.
Futurizam Distressa je ravnomerno prezentovan kroz mirijadu civilizacijskih aspekata, a to je podvig kojim se žanrovska proza razdvajala, u kvalitativnom smislu, na remek-dela i… pa, na sve ostalo. U tvrdom SFu, ta granica je oduvek bila preciznija i surovija negoli u ostalom Sf domenu, pa su i kompromisi tu bili ako ne učestaliji, ono bar nemilosrdnije uočljivi. Futurizam visoke tehnologije je po pravilu teže komunicirao sa laicima negoli futurizam "mekih" struja u SFu, i kompromisi kojima se komunikacija olakšavala neretko su banalizovali i samu temu i pristup temi jednako. Stvarni svet visokih nauka, pogotovo matematičke i kvantne fizike, podrazumeva komunikaciju koja ne trpi kompromise, a centralni motiv Distressa je upravo TOE, Theory of Everything, i to u maniru sklonom Wheelerovom participantskom ključu, koji u Eganovom tumačenju ne nudi čak ni simbolično razdvajanje fizike od metafizike. Koncept je težak za shvatanje a još teži za prihvatanje, i njegovo postepeno razotkrivanje ujedno nudi i tonu razmevanja za postojanje i opstajanje fenomena kultova neznanja. Distress se zato fokusira na konferenciju fizičara u 2055, koju prati fama da će iznedriti TOE u tumačenju mlade južnoafričke fizičarke, čiji su dotadašnji radovi u tom smeru najavili ne samo matematičku mogućnost TOE, nego i mogućnost da TOE, jednom matematički definisan, može da obznani kraj sveukupnog postojanja. Paranoični trip koji u Distressu forsira kult Antrokosmologičara je već imao benigniju prezentaciju u globalnoj The Large Hadron Collider histeriji, tako da mehanizam psihilogije mase kojeg Egan nudi odiše ne samo maksimalnom uverljivošću, nego i nedvojbenom iskrenošću.
I naravno, unutar svega toga imamo i "distress" - novu i neobjašnjivu pandemiju koja se ne povinuje ma kakvom poznatom obrascu prepoznavanja, pa stoga ni klasifikacije - bolest za koju se ne zna da li je organska ili ne, da li je virusna ili bakterijska, da li je infektivna ili ne, da li se prenosi vodom ili vazduhom… a sve ono što se o njoj zna je mučno i deprimirajuće: "distress" svoje žrtve baca u psihološki užas koji se manifestuje neizdrživim nivoom straha i očaja, bez iznimke završava u smrti obolelog, i raste stopom od 30% mesečno, bez vidljive veze u načinu rasprostiranja. Drugim rečima, niko nije imun i niko nije siguran. Na mestu gde se fizika i metafizika deklarišu kao dve strane istog novčića, Distress nudi stvarnost u kojoj je kraj svega ujedno i početak kompletnije egzistencije, a ono što smo do sada smatrali početkom, tek treba biti opravdano, prizivanjem u postojanje. U tom kontekstu, koncept visoke nauke zahteva više slepog verovanja negoli svi koncepti laičkih praznoverica sa kojima od pamtiveka živimo, dok preispituje i redefiniše koncepte Kreatora i Kreacije na način koji skoro da ne ostavlja mesta njihovom razlikovanju, a kamoli odvajanju.
Lidija Beatović
Devetnaest godina po nastanku, Distress se deklariše kao jedan od retkih savremenih hardSF romana koji test sadašnjice prolazi u jedinstvenom stilu i uz nadmoćan osmeh.
Distress se posvetio jednoj od najomiljenijih tema naučnofantastičnog futurizma - strahu od gubitka identiteta. Visoke tehnologije menjaju čovekov okoliš takvom brzinom da postaje sve teže prepoznatljiv od jednog treptaja oka do drugog. A pošto je evolucija uslovila čoveka da mu opstanak ovisi upravo o sposobnosti da maksimalno kontroliše svoju okolinu, razumljiv je nagon da se visokotehnološkom futurizmu priđe uglavnom iz ugla distopičnog nepoverenja. Izgubiti kontrolu nad zbivanjima isto je što i izgubiti kontrolu nad okolinom, a čovek koji nema takvu kontrolu, nema ni pravo da se smatra vrhom bilo kakvog evolutivnog procesa, pa makar i onog najprofanijeg. Čovekov emotivni i intelektualni profil još uvek je evolutivno podešen da mu olakša opstanak u funkciji lovca divljači i sakupljača korenja, kojem je jedina životna svrha da preživi taman dok ne proizvede novu generaciju genetskog nasleđa. Ali u svetu visoke nauke i tehnologije, te evolutivne prednosti naprasno postaju hendikepi zbog kojih čovek na izmenu svog okoliša reaguje isključivo emotivnim krajnostima: strahopoštovanjem ili mržnjom, strahom ili razmetljivošću, ovisnošću ili odbojnošću.
U širem značenju, Distress se bavi "kompleksom Boga" sa malim, zlobnim obrtom: tamo gde je zgroženi biblijski Bog potopom preustrojio (ili bar pokušao da preustroji) korupciju i nesavršenost svojih kreacija, čovek rađe dolazi do zaključka kako su njegove kreacije daleko vrednije negoli on sam, pa stoga zaključuje da preustrojavanje sleduje čoveku, a ne njegovim kreacijama. I koliko god da se taj obrt nekima od nas činio opak, fer je priznati da mu bar ne fali surove logike: biblijski bradonja se svojedobno latio stvaranja inferiornih kopija sopstvenog lika i obličja, dok je čovek oduvek stremio da mu sopstvene kreacije budu maksimalno superiorne. Naravno, jednom kad tako pošteno i bez zadrške pristupite činu stvaranja, gubite pravo na odstupnicu ma kakvog ekvivalenta biblijskog potopa: ako shvatate da su vaše kreacije bolje od vas samih, time prihvatate i da su objektivno vrednije. Stoga, ako se između vas i takvih vaših kreacija vremenom otvori bilo kakav jaz, onda znate, bez sumnje i dileme, da breme inferiornosti leži na vašim plećima. A to znači da, u svrhu smanjivanja tog jaza, morate da radite na sebi i popravljate hendikepe kojima vas je evolucija uslovila da funkcionišete kao prevaziđeni žderač lešina i mašina za rađanje.
Distress u svojoj postavci nalazi da je za finalni obračun sa evolucijom nužno preispitivanje mnogih filozofskih i egzistencijalnih koncepata, i to počev od koncepta "zdravlja" vs "bolesti", a odmah potom i koncepta "humanosti". Distress obznanjuje da vlasnik tih definicija ujedno ima i neprikosnovenu kontrolu nad najvažnijim konceptom, a taj je - "civilizacija". Logično je za pretpostaviti da u tom redefinisanju koncepata upravo nauka ima, ako ne baš striktno poslednju, ono bar poslednju uticajnu reč. U svetlu Klarkove procene da "krajnje visoka tehnologija laicima postaje nerazlučiva od magije", ogroman deo ljudstva na planeti zbog tog uticaja reaguje na nauku samo unutar dimenzije njene frankenštajnovske primenjivosti. Distress taj deo populacije nudi kao organizovan u takozvane "kultove neznanja", i, fer je ovde priznati, ta percepcija romana je već sad lako prepoznatljiva kao generalni civilizacijski fenomen. Ljudi koji bez ustezanja posežu za kolektivnim strahovima - i dodatno ih pothranjuju sopstvenim paranoidnim fascinacijama, religioznim opsenama i kvazinaučnim, poluprobavljenim poluspoznajama - odavno nam već reprezentuju društveni segment strateški kotiranih psihopata koji, uz ispraznu retoriku i još isprazniju demagogiju, sa užasavajućom lakoćom uslovljavaju svoje neuke i priproste sledbenike. Distress nudi ceo buket u fenomenu psihopatizacije neukih - edeniti, antikosmolozi, PoniznaNauka, NajpreKultura, MističnaRenesansa - sve su to varijante ekstremnog ljudskog neznanja koje se odaje maltene karnevalskom ponašanju "spašavanja sveta", organizujući se u militantne grupacije čiji je cilj ubijanje svakoga ko ima iole značajnu ulogu u političkom, društvenom i naučnom previranju radikalnih ideja.
Izvan te bolno istinite analize mentalnog sklopa savremenog čoveka koji ima neograničen pristup informaciji ali ne i njenom razumevanju, Distress nudi futurizam koji svojom drskom postavkom prosto oduzima dah, punih šesnaest godina kasnije: LGBT fenomen - a posebno ono T u akronimu - je ekstrapolacijom doveden u radikalnu poziciju zvaničnog priznavanja dodatnih 5 polova. (Ne, ovaj put nije u pitanju greška u kucanju, zaista je u pitanju pet novih polova, pored ova sirota i neevoluirana dva u kojima se danas koprcamo, i to ne samo u kozmetičkom smislu.) Svejedno, ono što najviše pleni pažnju je konačna manifestacija pominjanog kompleksa Boga, to u vidu genetski radikalno modifikovanog čovekovog postojanja: Ned Landers je hodajuća nezavisna biosfera, sposoban da preživi u uslovima koji prevazilaze bilo kakvu eventualnost osim direktnog udara bojeve glave. Ned ima simbiote u krvi koji proizvode neograničene količine kiseonika i bez disanja, ima stem ćelije koje u koštanoj srži proizvode DNA sa radikalno izmenjenim bazama, ima nezavistan viralni imunitet zbog kog je u stanju da preživi neograničeno vreme jedući najčistiju formu SIDE ili ebole (a kad smo već kod jedenja, Ned Landers može da opstane ceo svoj vek hraneći se automobilskim gumama, pod uslovom da ih isecka u komade dovoljno sitne za gutanje), pa je Ned Landers, stoga, novi Amiš - nova vrsta autonomnog života u srcu globalno integrisane civilizacije, novo carstvo na zemlji, nadčovek koji ljudsku kožu nosi tek kao skafander unutar kog je neranjiv za sve osim direktno-na-metu ispaljene atomske bombe. Pošto mu kromosomi u spermi također nose izmenjene DNA baze, Ned Landers je ujedno i novi bog, otac sopstvenih replika, ali ne i Bog, Kreator kreacija; u slučaju Neda Landersa, Bog je nauka.
Futurizam Distressa je ravnomerno prezentovan kroz mirijadu civilizacijskih aspekata, a to je podvig kojim se žanrovska proza razdvajala, u kvalitativnom smislu, na remek-dela i… pa, na sve ostalo. U tvrdom SFu, ta granica je oduvek bila preciznija i surovija negoli u ostalom Sf domenu, pa su i kompromisi tu bili ako ne učestaliji, ono bar nemilosrdnije uočljivi. Futurizam visoke tehnologije je po pravilu teže komunicirao sa laicima negoli futurizam "mekih" struja u SFu, i kompromisi kojima se komunikacija olakšavala neretko su banalizovali i samu temu i pristup temi jednako. Stvarni svet visokih nauka, pogotovo matematičke i kvantne fizike, podrazumeva komunikaciju koja ne trpi kompromise, a centralni motiv Distressa je upravo TOE, Theory of Everything, i to u maniru sklonom Wheelerovom participantskom ključu, koji u Eganovom tumačenju ne nudi čak ni simbolično razdvajanje fizike od metafizike. Koncept je težak za shvatanje a još teži za prihvatanje, i njegovo postepeno razotkrivanje ujedno nudi i tonu razmevanja za postojanje i opstajanje fenomena kultova neznanja. Distress se zato fokusira na konferenciju fizičara u 2055, koju prati fama da će iznedriti TOE u tumačenju mlade južnoafričke fizičarke, čiji su dotadašnji radovi u tom smeru najavili ne samo matematičku mogućnost TOE, nego i mogućnost da TOE, jednom matematički definisan, može da obznani kraj sveukupnog postojanja. Paranoični trip koji u Distressu forsira kult Antrokosmologičara je već imao benigniju prezentaciju u globalnoj The Large Hadron Collider histeriji, tako da mehanizam psihilogije mase kojeg Egan nudi odiše ne samo maksimalnom uverljivošću, nego i nedvojbenom iskrenošću.
I naravno, unutar svega toga imamo i "distress" - novu i neobjašnjivu pandemiju koja se ne povinuje ma kakvom poznatom obrascu prepoznavanja, pa stoga ni klasifikacije - bolest za koju se ne zna da li je organska ili ne, da li je virusna ili bakterijska, da li je infektivna ili ne, da li se prenosi vodom ili vazduhom… a sve ono što se o njoj zna je mučno i deprimirajuće: "distress" svoje žrtve baca u psihološki užas koji se manifestuje neizdrživim nivoom straha i očaja, bez iznimke završava u smrti obolelog, i raste stopom od 30% mesečno, bez vidljive veze u načinu rasprostiranja. Drugim rečima, niko nije imun i niko nije siguran. Na mestu gde se fizika i metafizika deklarišu kao dve strane istog novčića, Distress nudi stvarnost u kojoj je kraj svega ujedno i početak kompletnije egzistencije, a ono što smo do sada smatrali početkom, tek treba biti opravdano, prizivanjem u postojanje. U tom kontekstu, koncept visoke nauke zahteva više slepog verovanja negoli svi koncepti laičkih praznoverica sa kojima od pamtiveka živimo, dok preispituje i redefiniše koncepte Kreatora i Kreacije na način koji skoro da ne ostavlja mesta njihovom razlikovanju, a kamoli odvajanju.
Lidija Beatović