Una No2 – Stevan Aleksić
Helly Cherry
U poslednje vreme, sve češće se mogu čuti negativni komentari na temu povratka u devedesete. Bilo da se radi o kulturi, životnom standardu ili nečemu trećem, poređenja sa omraženom dekadom koja je postala sinonim za materijalno-duhovnu oskudicu, sve su češća. Međutim, s vremena na vreme pojavi se po neko delo koje nas svojim šarmom, bezbrižnom atmosferom i veselim duhom podseti da su pre pojave omraženih 90-tih i ništa manje gorih 2000-tih, postojala i neka druga – daleko bezbrižnija vremena. Uzmimo za primer „vesele 80-te“. Bilo je to vreme vrcavog šarenila, neobičnih frizura, dobre muzike i još boljih filmova. U to vreme nastao je veliki broj naslova iz žanra „horor/komedija“ koji su, praktično, obeležili odrastanje čitave jedne generacije. Dobar deo ovih naslova snimani su u duhu omaža i persiflaža, sa akcentom na brojne kultne klasike iz žanra strave i užasa.
S tim u vezi, malo je nezavisnih filmadžija u Srbiji koji godinama uporno istrajavaju na svom autorskom izrazu i senzibilitetu, uobličenom u jednoj filmsko/vremenskoj epohi. Upravo takva su dela Stevana Aleksića, multitalentovanog sineaste iz Beograda.
Stevanovi filmovi, prikazani i nagrađeni na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima, godinama unazad oslikavaju duh 80-tih u najboljem smislu te reči. Njegovi raniji naslovi: „Dragon Rage“, 2008; Mickey's Big Workshop of Horror, 2009; Mina, Đina, Kristina, 2010 i Fenomen, 2013, predstavljaju mešavinu akcionog i horor žanra, sa dozom vrlo pametnog i odlično doziranog suptilnog humora.
Imao sam tu čast da među prvima pogledam i Stevanov najnoviji film „Una No2“, koji je već uvršten u takmičarski program Festivala srpskog filma fantastike. U pogledu atmosfere i idejnog pravca kretanja, ovaj naslov se nadovezuje na njegove ranije radove a po rečima samog autora, idejna osnova za film je kultni klasik Džona Hjuza „Weird Science“ iz 1985. Film je nešto duži u odnosu na Stevanove ranije naslove (traje oko 24 minuta) i, iskreno se nadam, predstavlja lagani korak ka njegovom dugometražnom rediteljskom prvencu. Po oprobanom receptu iz svojih ranijih filmova, a u skladu sa izrekom „ako želiš da nešto ispadne dobro, uradi ga sam“, autor je ulogu protagoniste dodelio samom sebi i odlično dočarao lik genijalnog, ali zbunjenog i nesrećno zaljubljenog naučnika Viktora. Ambijent 80-tih dodatno je upotpunjen prepoznativim muzičkim temama iz klasika kao što su: „Re-Animator“, „Davitelj protiv davitelja“, „Demoni“ itd. Sve u svemu, „Una No2“ Stevana Aleksića, predstavlja više nego zanimljiv omaž nekim dragim filmovima i zaboravljenim vremenima na koje ćemo se, kako stvari stoje, pozivati sve češće.
Mladen Milosavljević
S tim u vezi, malo je nezavisnih filmadžija u Srbiji koji godinama uporno istrajavaju na svom autorskom izrazu i senzibilitetu, uobličenom u jednoj filmsko/vremenskoj epohi. Upravo takva su dela Stevana Aleksića, multitalentovanog sineaste iz Beograda.
Stevanovi filmovi, prikazani i nagrađeni na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima, godinama unazad oslikavaju duh 80-tih u najboljem smislu te reči. Njegovi raniji naslovi: „Dragon Rage“, 2008; Mickey's Big Workshop of Horror, 2009; Mina, Đina, Kristina, 2010 i Fenomen, 2013, predstavljaju mešavinu akcionog i horor žanra, sa dozom vrlo pametnog i odlično doziranog suptilnog humora.
Imao sam tu čast da među prvima pogledam i Stevanov najnoviji film „Una No2“, koji je već uvršten u takmičarski program Festivala srpskog filma fantastike. U pogledu atmosfere i idejnog pravca kretanja, ovaj naslov se nadovezuje na njegove ranije radove a po rečima samog autora, idejna osnova za film je kultni klasik Džona Hjuza „Weird Science“ iz 1985. Film je nešto duži u odnosu na Stevanove ranije naslove (traje oko 24 minuta) i, iskreno se nadam, predstavlja lagani korak ka njegovom dugometražnom rediteljskom prvencu. Po oprobanom receptu iz svojih ranijih filmova, a u skladu sa izrekom „ako želiš da nešto ispadne dobro, uradi ga sam“, autor je ulogu protagoniste dodelio samom sebi i odlično dočarao lik genijalnog, ali zbunjenog i nesrećno zaljubljenog naučnika Viktora. Ambijent 80-tih dodatno je upotpunjen prepoznativim muzičkim temama iz klasika kao što su: „Re-Animator“, „Davitelj protiv davitelja“, „Demoni“ itd. Sve u svemu, „Una No2“ Stevana Aleksića, predstavlja više nego zanimljiv omaž nekim dragim filmovima i zaboravljenim vremenima na koje ćemo se, kako stvari stoje, pozivati sve češće.
Mladen Milosavljević