Da li samo ljudi koji se bave muzikom shvataju zašto je bitno da odeš na svirku i podržiš scenu? Zašto klubovi forsiraju cover bendove i ne daju šansu autorskim da predstave svoj rad? Na kraju, koliko zapravo publika, koja se, prema svemu sudeći razmazila, može uticati na to da se stvari promene? O ovim i drugim stvarima pričali smo sa momcima iz sastava Suffering’s The Price, nakon nastupa u Kruševcu,  koji su razgovor krenuli rečenicom “Bez cenzure moliću”.


HC: Pre svega, hajde da porazgovaramo malo o večerašnjim utiscima.
Viktor: Pa moje mišljenje je da je bilo super, dosta ljudi je došlo i bila je dobra atmosfera. Mislim, ljudi se generalno na našim svirkama ne šutiraju tolko, ali večeras su pokazali dovoljno, ja sam prezadovoljan.
Vladimir: Pa iskreno nisam nešto preterano oduševljen, ali opet, ok je bilo.  Generalno, meni se ne sviđa što u Srbiji ljudi nemaju razumevanja za tu muziku koju mi sviramo, ali jebi ga.  Znaš kako, naviko sam na to  i opet nisam toliko razočaran koliko sam bio nekada, kad sam očekivao nešto više.
Viktor: U suštini klub je baš kako treba za ovu vrstu muzike. Nije veliki i nema visoke bine i  tu je kontakt sa ljudima. Mislim, videla si sama da on skače sa basom, ja skačem da se šutiram sa ljudima.
Vlada: Što se tiče organizacije sve je super, klub je sasvim ok. Mi ne tražimo ne znam šta, arenu neku, sve je to u redu, ali samo tražimo volju kod ljudi. Iako ne slušaju tu muziku da se zezaju, da se ponesu u tom trenutku kad mi sviramo.

HC: Moje iskustvo govori da je upravo bilo tako, da je bilo ljudi koje je pokrenulo to što ste vi izveli večeras?
Vladimir: Pa znaš kako, u suštini  bilo je pet, šest čoveka koji su non stop bili tu i bili su prisutni u pravom smislu, a ostali ljudi ono, gledaju nas, a nije im ništa jasno. Ja ih gledam i smejem im se.

HC: Početkom septebra, tačnije 5. septembra je počela mini turneja po Srbiji na kojoj ste posetili Soko Banju, Veliku planu..  možemo li da čujemo nešto više o tome?
Viktor: Vršac je bio prvi, pa smo otišli u Soko Banju, pa je sledećeg vikenda trebalo da sviramo u Beogradu i Inđiji, ali iz nekih, nazvaćemo ih tehničkim problemima, zbog tih problem se to nije desilo.

HC: Tražili ste bend koji će nastupiti sa vama?
Viktor: Da, u Beogradu nije postojao bend koji hoće da svira sa nama.
Vlada: Koji je hteo da izađe samo da svira, ništa više.
Viktor: I to u subotu uveče u klubu koji je u centru grada, ima svoju opremu i samo su trebali da dođu i da sviraju, ali niko nije hteo. Nas dvojica smo konkretno organizovali celu tu turneju i mi smo se dogovarali oko svih stvari vezanih za logistiku i ostalo. Mislim da smo ta dva dana, nas dvojica jedno šezdeset bendova iscimali preko facebooka. Neki su imali stvarno opravdane razloge zbog čega nisu mogli da sviraju,  a neki jednostavno nisu imali volju ili su imali neke prohteve koje mi nismo mogli da ispunimo jer dolazimo u njihov grad i nama treba da se pokrije put, a oni su imali nešto, šta god...
Vlada: Nešto drugo na umu.
Viktor: Nema veze. Dobro taj vikend je prs´o i onda smo prošlog vikenda bili  u Somboru i u Velikoj Plani. To je bilo skroz ok. Danas smo ovde (25. septembar) i turneja se završava u Nišu. Ako iskrsne nešto: Novi Sad, Subotica, pošto smo u kontaktu sad sa momcima iz Etila, oni su stvarno do jaja.
Vlada: Kraljevi jedni najopušteniji.

HC: Ove godine se pojavio i prvi album pod nazivom “Skull Tower”. Većina pesama koje ste večeras izveli u Kruševcu je upravo sa ovog izdanja, pa kako izgleda priča vezana za nastanak pomenutog albuma?
Vladimir: U suštini, ja sam najveća pokretačka snaga u tom smislu. Kod mene je sniman album, ja sam radio produkciju i najviše pesama sam ja napisao. To je to u suštini, volim tu muziku i to radim.
Viktor: U pozadini ne postoji koncept gde je svaka pesma povezana sa ostalim. To su tekstovi koje su uglavnom vezani za stvari koje lično pogađaju nas i mi smatramo da su bitne i da pogađaju druge ljude oko nas. Na taj način širimo neku svest o svim tim stvarima koje se dešavaju.


HC: Kada je pomenuti album u pitanju uspostavli ste sardanju sa belgijsokom izadavačkom kućom Goodlife records, pa kako je došlo do toga?
Vladimir: Pa, u suštini stupili smo u kontakt preko intreneta. Ja sam poslao jednu pesmu, pre nego što smo završili ceo album, Edu, inače, kom se zahvaljujem ovom prilikom, jer je kraljina. Njemu se svidela pesma i rekao je “kad budete završili ceo album pošaljite mi diskove” i to je to. U suštini prodali smo sve diskove koje smo poslalli u prvoj turi i moram da naglasim da smo prodali više diskova u inostranstvu nego u Srbiji. Ljudi koji uopšte ne znaju koji je to bend, čuli su jednu pesmu,  pošto smo izbacili jednu pesmu pre celog albuma, oni su kupili. U Japanu smo prodali dvanest diskova u jednoj turi.
Viktor: A za celu turneju smo prodali dva.
Vladimir: A podelili smo ih dosta.
Viktor: Ali, dobro, to će valjda da se menja, kako ide vreme.

HC: Obzirom da smo pomenuli inostranstvo možemo da se nadovežemo na ovu priču i da pomenemo komplicaju “I Love Mosh” na kojoj su se našle numere “Echoes” i “Final Judgment”, dve različite kompilacije su u pitanju vol.2 i vol.3. Kako je nastala ova saradnja?
Vladimir: To je u suštini drugarska saradnja. Oko tridesetak bendova je na svakoj kompilaciji prosečno, sa svih strana sveta, Indonezija, Južna Amerika, Amerika, Evropa. Znači, u suštini to je na drugarskoj osnovi. Reč je o ljudima koji imaju poštovanje neko za tu muziku i koji vole, tu kulturu.

HC: Da li planirate da nastavite saradnju sa njima?
Vladimir: Pa naravno, uvek uvek. Kad možemo uvek ćemo raditi sa njima, zato što ih poštujemo, jer ljudi guraju bendove kojima treba podrška.

HC: Večeras ste izveli još jednu numeru na srpskom jeziku, pored numere “Moj svet”,  kakvi su planovi što se pesama na maternjem jeziku tiče, hoće li biti još takvih pesama?
Viktor: To sve zavisi od trenutka, ali verovatno.  U suštini nije postojao plan, ajde sad ćemo da odradimo pesmu na srpskom nego sam ja već imao napisanu pesmu. Ja živim u Beogradu, ja sam kući snimio te pesme i poslao sam mu (Vladimiru) i on je rekao super. Onda su oni dodali nešto u tekst, on je otpevao svoje deonice i tako je nastala pesma. Znači, na dalje, ako se poklapa muzika sa onim što imamo napisano, ili što smo napisali, naravno.

HC: Znači ne vezujete se striktno samo za engleski jezik?
Vladimir: Znaš kako, stvar je tome da mi bi radili sve pesme na srpskom, nego nas koči to što ljudi kod nas nemaju razumevanja za tu muziku, opet se vraćam na to. Zašto onda njima da se obraćamo kad neće to da ispoštuju. U tome je stvar, ljudi ovde da hoće da slušaju našu muziku oni bi slušali i na engleskom, nije problem to uopšte, to je najmanji problem. To se vidi na primeru iz inostrastva. Njih nije briga, ako je ok muzika i ako je to to što se njima sviđa, ako je kvaliteteno, njih ne interesuje koji jezik je u pitanju, a kod nas... u suštini nema veze to sa jezikom. Da ljudi imaju više interesovanja za našu muziku mi bi više odradili pesama na srpskom, ali nemaju, na žalost.
Viktor: Ali, to neće da nas koči na dalje da odradimo još neku stvar na srpskom.

HC: Jedna od tema koja mene jako intresuje je domaća scena, tačnije publika i nije mi jasno zašto su ljudi totalno statični u poslednje vreme i zašto ih nema na svirkama?
Viktor: Pa kod nas je umrla kultura odlaska na svirke odavno. Plus klubovi koji organizuju neke svirke su deficitu u gradovima širom Srbije. Uglavnom  ljudi razmišljaju da im lokal  bude rentabilan i onda će pre da ubace tezgaroški bend koji svira ex yu rock nego autorski,  koji je pitanje koliko će ljudi da dovede.  U suštini do ljudi je dosta. Sve im je na klik, bukvalno, tu je facebook, bandcamp, you tube, i opet dođu i sede ispred i ne podrže to. Mi, šta god da se dešava, odemo. Jebeš tih sto, dvesta dinara ako znaš da pomažeš.  Imam osećaj da samo ljudi koji se baš bave muzikom, da oni shvataju koja je fora i zašto je bitno da daš tih sto dinara nekom, a ne da sediš ispred i piješ pivo iz dvolitarke.

HC: Kakvi su planovi za naredni period?
Vladimir: Pa u narednom periodu planiramo u Makedoniji da sviramo jer su nas kontaktirali neki ljudi. Planiramo da sviramo i Bugarskoj sa bendovima Cut Off i Delete.
Viktor: A od sledeće godine gledamo da  izađemo preko i da uradimo neku turneju po inostranstvu. Čisto da vidimo kako je to i da vidimo kakva je situacija tamo. Koliko će ljudi uopšte  da se zaintresuju za to što radimo i tada ćemo da znamo koliko smo slični sa Evropom ili ne.

HC: Imate li , za kraj, neku poruku za ljude koji kreću da sviraju, da se bave ovim stvarima?
Viktor: Neka rade samo to što vole i najbitnije je da idu na svirke ljudi, jer to je ono što ubija volju kod bendova. Zato što radiš tolko dugo, uložiš tolko vremena, energije, novca, koga niko nema uz sve to, i na kraju sviraš za tri čoveka i imaš osećaj da to što radiš ne vredi. To nije, u suštini, do same muzike.  Znači samo ljudi idite na svirke i sve će da bude kul.
Vladimir: U suštini da rade to zato što to vole i zato što to žele da rade, a ne iz bilo kog drugog razloga.

Intervju pripremila Ivana Grujić