Venus in fur Romana Polanskog (2013)
Helly Cherry
“Venus in Fur” je naslov romana Leopolda Von Sacher-Masocha, koji je svojevremeno smatran previše provokativnim za puritanski ukus vremena u kome je nastao. 1870. baš i nije bila neka godina za pedeset nijansi sive, ako se razumemo.
Roman Polanski je, pak, režiser kome je provokacija uvek legla kao plata radniku na termoelektrani. To je nešto što se kod njega podrazumeva, kao i bonusi i razne privilegije uz platu. Voli on malo da voajeriše, naročito ako mu sopstvena žena, Emmanuelle Seigner, polugola pleše u kadru pred nekim tipom a la Peter Coyote.
David Ives je napisao pozorišni komad koji je poslužio Polanskom da se poigra svojom omiljenom igračkom u ovoj, filmskoj verziji – psihološkom igrom mačke i miša. Thomas Novacheck je ime glavnog lika, pozorišnog režisera koji muči muku da pronađe adekvatnu glumicu za svoju novu predstavu – adaptaciju romana “Venus in Fur”. On je sam u teatru, jedne pariske noći kad munje paraju nebo, a žena ga zove na telefon i zabrinuto ga pita kad će doći kući. Večera se hladi, kao i njegov entuzijazam da će naći glumicu za glavnu žensku rolu. Tad na scenu (bukvalno) stupa Emmanuelle Seigner, u ulozi Vande Jourdain, napadne glumice koja smatra da je rođena za tu ulogu, i to ne samo zato što se zove isto kao i glavna junakinja komada. Thomas želi da ode kući i večera, Vanda mu se čini previše neobrazovana, nekvalifikovana, i, uprkos seksi donjem vešu koji nosa na sebi, nedovoljno dobra za tu ulogu.
Tu Polanski dokazuje da ima genijalnosti u sebi, jer stvara krajnje zatvorenu, skoro klaustrofobičnu atmosferu filma, koji se u celini i celosti dešava u mračnom teatru, duboko u noći, pa još i kiša pada napolju. Vanda je uporna onoliko koliko je Thomas umoran, i on pristaje da čita tekst glavne muške uloge na sceni, omogućivši Vandi da u potpunosti uđe u lik svoje literarne imenjakinje. Pogađate, to su dva jedina lika u filmu, i ukoliko ne volite zatvorenu formu, verovatno vam se neće dopasti. Mislim da Polanski nije ni igrao na kartu opšte dopadljivosti filma, nego je napravio art eksperiment po svom ukusu. Seigner, iako odavno nije u godinama kao kad je snimala “Bitter Moon“, sa lakoćom nosi prikriveni vulkan seksepila glavne junakinje, koji prerasta u dominantnu figuru koja želi da gospodari. Muškarcima, logično.
Roman Polanski je, pak, režiser kome je provokacija uvek legla kao plata radniku na termoelektrani. To je nešto što se kod njega podrazumeva, kao i bonusi i razne privilegije uz platu. Voli on malo da voajeriše, naročito ako mu sopstvena žena, Emmanuelle Seigner, polugola pleše u kadru pred nekim tipom a la Peter Coyote.
David Ives je napisao pozorišni komad koji je poslužio Polanskom da se poigra svojom omiljenom igračkom u ovoj, filmskoj verziji – psihološkom igrom mačke i miša. Thomas Novacheck je ime glavnog lika, pozorišnog režisera koji muči muku da pronađe adekvatnu glumicu za svoju novu predstavu – adaptaciju romana “Venus in Fur”. On je sam u teatru, jedne pariske noći kad munje paraju nebo, a žena ga zove na telefon i zabrinuto ga pita kad će doći kući. Večera se hladi, kao i njegov entuzijazam da će naći glumicu za glavnu žensku rolu. Tad na scenu (bukvalno) stupa Emmanuelle Seigner, u ulozi Vande Jourdain, napadne glumice koja smatra da je rođena za tu ulogu, i to ne samo zato što se zove isto kao i glavna junakinja komada. Thomas želi da ode kući i večera, Vanda mu se čini previše neobrazovana, nekvalifikovana, i, uprkos seksi donjem vešu koji nosa na sebi, nedovoljno dobra za tu ulogu.
Tu Polanski dokazuje da ima genijalnosti u sebi, jer stvara krajnje zatvorenu, skoro klaustrofobičnu atmosferu filma, koji se u celini i celosti dešava u mračnom teatru, duboko u noći, pa još i kiša pada napolju. Vanda je uporna onoliko koliko je Thomas umoran, i on pristaje da čita tekst glavne muške uloge na sceni, omogućivši Vandi da u potpunosti uđe u lik svoje literarne imenjakinje. Pogađate, to su dva jedina lika u filmu, i ukoliko ne volite zatvorenu formu, verovatno vam se neće dopasti. Mislim da Polanski nije ni igrao na kartu opšte dopadljivosti filma, nego je napravio art eksperiment po svom ukusu. Seigner, iako odavno nije u godinama kao kad je snimala “Bitter Moon“, sa lakoćom nosi prikriveni vulkan seksepila glavne junakinje, koji prerasta u dominantnu figuru koja želi da gospodari. Muškarcima, logično.
Novacheck uviđa da dramu više ne režira on, već da postaje samo protagonista u šakama manipulanta koji je daleko iznad njega, iako tako nije delovalo na prvi pogled. Prikrivenim i deklarisanim onanistima među filmskom publikom se možda neće dopasti nedostatak eksplicitnih scena između dvoje jedinih protagonista. To je zato što oni spremno čekaju nastavak “Niskih Strasti“, koji će se pojaviti za jedno šest godina, sigurno. Šeron će prekrštati noge makar i na gerijatriji, dok god to prolazi (?) i dalje kod publike.
Mathieu Amalrick sjajno interpretira lik nadobudnog, ali uzdrmanog režisera pred kojim Seigner dokazuje (kao i svima nama, ostalima) da je talentovana glumica sposobna da odglumi potpunu promenu karaktera, a ne samo da podigne nivo erotike u kadru. Žena je i pevačica, bivši model, i ko zna koje sve još kvalitete ima. To bi trebalo upitati Polanskog. Kakav je, sigurno bi to ispričao. I još snimio film na tu temu.
Mathieu Amalrick sjajno interpretira lik nadobudnog, ali uzdrmanog režisera pred kojim Seigner dokazuje (kao i svima nama, ostalima) da je talentovana glumica sposobna da odglumi potpunu promenu karaktera, a ne samo da podigne nivo erotike u kadru. Žena je i pevačica, bivši model, i ko zna koje sve još kvalitete ima. To bi trebalo upitati Polanskog. Kakav je, sigurno bi to ispričao. I još snimio film na tu temu.
Poslednji kadar, nekima možda predvidljiv, svima ostalima šokantan, potpuna zamena uloga i otkriće drugog “ja” jednog od junaka (ili je, možda, i to samo gluma, koja briše razlike između života i predstave na sceni?), predstavlja Polanskog u pravom svetlu. Ovaj kadar je do te mere Polanski da može da ga nosi sa sobom i pokazuje uniformisanim licima umesto lične karte.
Nisam oduševljen. Nije ni trebalo da me film oduševi. Ipak, doneo mi je nešto za čim žudim u životu, dozu tako potrebne neobičnosti. Ionako svi živimo na način koji podseća na jedno malo mesto zvano Invereri, iz stripa o Dilanu Dogu. Ono isto mesto u kome svaki dan liči na prethodni do najsitnijih detalja, i čiji žitelji nisu svesni činjenice da odavno nisu među živima. Copy-paste dani življenja, pa takva i umetnost. Ili ono što se takvim imenom danas naziva. Ovaj film će, možda, na trenutak učiniti da izađete iz svog ličnog Invererija. Nećete daleko stići, tek do jednog skoro praznog pozorišta u Parizu, ali... Možda vredi pokušati. I u životu i u umetnosti.
Milan Katić
Nisam oduševljen. Nije ni trebalo da me film oduševi. Ipak, doneo mi je nešto za čim žudim u životu, dozu tako potrebne neobičnosti. Ionako svi živimo na način koji podseća na jedno malo mesto zvano Invereri, iz stripa o Dilanu Dogu. Ono isto mesto u kome svaki dan liči na prethodni do najsitnijih detalja, i čiji žitelji nisu svesni činjenice da odavno nisu među živima. Copy-paste dani življenja, pa takva i umetnost. Ili ono što se takvim imenom danas naziva. Ovaj film će, možda, na trenutak učiniti da izađete iz svog ličnog Invererija. Nećete daleko stići, tek do jednog skoro praznog pozorišta u Parizu, ali... Možda vredi pokušati. I u životu i u umetnosti.
Milan Katić