Sve bilo je krosover

Etil, Streetcore Unity, Middle Finger, Suffering's The Price

26.9.2014., Blackstage, Niš

Black Planet Records je u petak ugostio subotički bend „Etil“, koji su svratili do Niša na svom putu do Sofije.

Koncert su otvorili „Streetcore Unity“ na vreme kako je bilo najavljeno, ali je standardno trebalo malo vremena da se publika spusti u klub, što je uvek problem za prvi bend koji svira. Na repertoaru pesme sa njihovog EPija i nešto noviteta, u miksanju im je nova stvar „Into The System“. 

 

Zatim su došli prvi gosti iz Ladovice, najvećeg pank sela u Srbiji a možda i šire, „Middle Finger“ i otprašili svoje. Nekoliko puta ih gledam, nešto su mi stidljivi, a dobro sviraju. Treba da se opuste i pokažu sa ponosom svoje pank korene. Ja ne volim da određujem žanrove, ne znam to da radim. Lakše mi je da nadenem novo ime nekom žanru, nego da modernu muziku svrstam u neki već postojeći. Ovo pišem da ih ne uvredim što im navlačim pank uporno na vrat. Zvati nečim pank ove godine je kompliment po meni. 

 

Zatim dolaze „Suffering's The Price“ koji su dan ranije svirali u Kruševcu. Momci mogu da se pohvale albumom objavljenim za kuću preko granice što nije mala stvar. Nisam ja od onih kojima neko drugi treba da kaže šta je dobro da bi mi bilo dobro, ali nekako mi uvek padne na pamet EYOT kad mislim o tome. Ono, najteže je biti prorok u svom selu. Nisam ni poznavalac ni pričer hardkora ali meni je „Ćele Kula“ stvarno dobar album. Priznajem, napisala sam najerotičniju HC pesmu na niškom govornom području, pa volim da sebe vidim kao nekog ko će uvek podržati krosover između bilo čega.  Ako ima krosovera. Evo, u prilog tome i činjenica da Black Planet nema baš mnogo veze sa hardkorom, a organizuje ovakav koncert ili direktno producira album recimo.. grupi „Middle Finger“. Ili je sve krosover.

 

Publika u pasivnom posmatranju, ako ne računamo kolege koji uvek ali uvek veselo i radosno dočekaju kolege. Nemoj da vas to zabrinjava, publika je inače pasivna šta god svira. „Inkvizitor“ Mika, u najavi, dok šeruje moj debitantski tekst za Helly baš govori o tome „Gde je mladalačka energija? Gde su svi oni klinci koji nerviraju komšije i roditelje? R'n'R i jeste tu da iznervira, pomeri, podivlja.... Toga više nema, postalo je sve mobilna telefonija srbije paket - oćete rock? evo tako i tako izgleda... oćete pank - evo tako i tako izgleda a i ovo su granice žanra, važi 30 dana. Izgubili se klinci u kliktanju po Fejsbuku....Dolaze smoreni na koncerte... bolje onda da i ne dolaze. Ja sve čekam neku divljinu da vidim na bini, idem na koncerte mladih bendova, ali nema više toga....“
Znači, divljajte bendovi i publiko!

 

Uskraćeni za celokupan nastup (gde im se i ovom prilikom izvinjavam) STP ustupaju malu, tesnu binu ovim pijanicama iz Subotice. Njihov album „Deca neka čekaju“ sasvim tematski, sa ili bez poente, sasvim me oduševio. Sve do WC šolje koja pati. Grajnd. Ja rekla već da nisam ekspert, samo estetika. Kako kaže naslov jednog od mojih prethodnih tekstova „ako nisi spreman da umreš na bini, nemoj se ni penješ“ – M.Branković Ćale, prim.prev. ova četiri benda sve to pokazali, i na bini i kao publika. A meni to koncept. Za primer. Čak i između pesama, ono što mi stariji volimo da zovemo „ponašanje“.

Za razliku od nekih sporednih a važnih stvari kao što je opet primedba potpisnice da grad kao što je Niš pati od nedostatka kulture klabinga, koncerata, prostora za svirke. Negujući mejnstrim, negujemo korov. Pravimo se biznismeni tamo gde nema biznisa. Đule, neko te imao noćas, to nisam ja..
Znači momci, znači cepajte! Tu smo, šta god zatreba.

Olja Wagner

 

PS Uskoro i intervju sa Suffering's The Price na našim stranicama.