Nimalo škrti na rečima i prijateljski raspoloženi. Oni su kao i ti. Oni su Punkreas i dolaze iz Nikšića. Predhodne godine proslavili su deset godina postojanja, što na ovim našim prostorima nije nimalo lako i tim povodom snimili dokumetarni film pod nazivom “10 godina mi smo kao ti”. Nedavno su započeli mini turneju po Srbiji koja ih je najpre odvela u Brus, sledeća stanica bio je Kruševac, odakle su se zaputili za Kragujevac, zatim za Beograd na Streetriffs fest i večeras sviraju na Bedem festu. Njihov boravak u Kruševcu iskoristili smo, ne samo da pogledamo njihov nastup, već i da porazgovaramo sa bubnjarom Đorđijem Njunjićem.  


HC: Kakve utiske nosite sa večerašnjeg nastupa?
P: Mi smo inače od starta krenuli sa tom DIY pričom, znači uradi sam. Nemamo promotere, nemamo nekog da nam zakazuje svirke, sve radimo sami, ali to je već postao neki trend i svijetu, da bend koji svira alternativnu muziku sam se trudi oko svega toga. Imali smo zakazan festival u Beogradu, Streetriffs fest, to su naši drugari iz Beograda, koji su dolazili kod nas u Nikšić da sviraju, Žuta Minuta, tako da oni su nas pozvali. Mogu reći da taj festival, evo sad iz moje perspektive, nije ništa bolje organizovan nego ovo što se noćas ovde desilo u Kruševcu. Kad ti moraš sve sam da organizuješ, da promovišeš, kao mi našu svirku, znači tačno znaš šta da očekuješ. Mi ne idemo na neke velike narodne mase, mi ne idemo na neku zaradu od svirki. Večeras smo drugi put u Kruševcu, sa nama je, na tom mini turu i naš bend, bend iz našeg grada Gomila Nesklada. Recimo, u Crnoj Gori mi to ne možemo da organizujemo. Nemamo čak ni tu varijantu da odeš negde samo da sviraš. Nemaš ljude da zakažeš svirku. Mi smo uradili tu pjesmu (Korupcija/Revolucija) za kompilaciju Marije Krsmanović „Pobuna“, tako da, preko nje i preko naših drugara iz Pičvajza smo napravili i ovu svirku noćas, koja, eto, nije imala ni jednu plakatu. Znači, tu je facebook, tu je invite.

HC: To je, ipak, danas najčešći način da reklamiramo događaje. Retko kad se lepe plakate, dele flajeri i ostalo?
P: Jeste, nema tih varijanti promovisanja. Mi hoćemo da ostanemo dosledni tom undergroundu, da stvarno ljudi koji treba da čuju to, koji vole to, da stvarno dođu, a ne da neko ko je slučajno zalutao tu i samo traži neku zabavu ili ne znam šta. Nama je noćas bilo dobro iz razloga što smo noć prije svirali u Brusu i pričali smo sa ljudima iz Pičvajza.  To je jedini bend koji svira tamo, taj aktivni rok n roll. Ja rok n roll smatram alternativnom umjetnošću. Pričali smo uopšte o životu tamo, o organizovanju života uopšte, spavali smo kod njih i bukvalno se družili sa njima čitav dan. Shvatili smo da možda, opet, ako zanemarimo da je to hobi, da ljudi pored toga rade nešto drugo da bi zaradili za život. Teško je i stvarno je potrebna velika ljubav i veliko zalaganje, ma šta ljudi mislili o tome. Teško je, ali, eto, ipak smo uspeli. Dva benda iz Crne Gore, jedan bend iz Brusa, nekako je to ljudima čudna kombinacija. Meni je konkretno kod ovog kluba super što dolje ljudi sviraju, autorska je muzika, a gore se pušta, evo ko recimo sad, Van Gogh, Partibrejkersi, ali opet i tu ima malih neusglasica. Mi smo bend koji stvarno hoće da ostane dosledan undergroundu i tim ljudima koji nemaju mogućnosti da isprate sve što bi trebalo, a opet žive za to. Previše je festivala, mejnstrim festivala, po meni. Pratim šta se događa po regionu i bio sam na dosta festivala i recimo moj bend je bio na jednom Punk Rock Holiday-u u Sloveniji, koji je recimo, ja tako to gledam, mejnstrim punk festival. Ljudi dobro zarade od toga i zovu neke punk rok star zvijezde. Meni je, i nama je bilo super, ali opet osetiš to odakle dolaziš i koliko nosiš toga svega u odnosu na nekog ko dolazi iz Italije, ko ima para za to i bukvalno gleda na to kao na holiday. Mi tako ne gledamo. Kada odemo da sviramo nama uopšte nije holiday. Nama je dosta teško, treba dosta odricanja, svi nešto rade. Evo, recimo, iz Gomile Neskada, momak radi na Prvoj televizji, voditelj je. Drugi radi u Budvi, u diskoteci, treći radi u pivari, imaju neke poslove, koje moraju da rade, a opet sviraju ovakvu muziku. Znači, odahnu se i dođu tu da sviraju. Mi smo generalno zadovoljni, ne gledamo na to koliko će doći ljudi. Upoznali smo stvarno sjajne ljude sa kojima smo ostvarili neke kontakte. Neke smo doveli u Crnu Goru kod nas, neke ćemo dovesti. To je suština našeg bavljenja muzikom i zbog čega smo mi tu. 

HC: Sutra se vraćate u Kragujevac, gde ste već imali priliku da svirate i raniije, i ne samo to, već ste ostvarili i  saradnju sa velikim brojem bendovima iz tog grada?
P: Pa, na primer, to je specifično za Kragujevac jer je tamo nastala neka ekipa, recimo Six Pack je dolazio u Nikšić da svira, to je bilo 2004. i to je bila njihova prva svirka. Tad je nešto počelo da se dešava između ta dva grada. Generalno, mogu to slobodno reći, oni su napravili neku svoju scenu u odnosu na glavne scene koje se dešavaju u velikim gradovima, kao što su, ajde ne baš Sarajevo, ali Beograd i Novi Sad svakako.  Recimo mi smo super sa ljudima iz ČBS-a, sa LUR –om, Thimble-om, to su neki ljudi koji su probili granice. Svirali su u Crnoj Gori dosta puta, to su kao što su ovi ovđe odnosi, neko nas zove ovđe da dođemo, mi ćemo nekog zvati tamo, tako smo i sa njima. To je samo njihova zasluga što se napravio jedan Arsenal fest u Kragujevcu, koji je skinuo barijeru sa toga da nešto može da se desi i u tom djelu Srbije. Da može neki ozbiljni festival da se radi, kao što imamo Lake fest u Nikšiću. Malo je spala ta maska da neka alternativa može da uspije, to su oni uradili. Upravo iz tog prijateljstva i razmene iskustva su oni rekli „dođite, garantujemo isto  ko i vi nama, ono, dovedite ljude da sviramo“. Tako da od Kragujevca očekujemo samo to, nastavak druženja, jer bukvalno smo postali drugari koji se viđamo često, tako da od Kragujevca samo očekujemo pozitivne reakcije. Mnogo bitna stvar za državu i grad odakle mi dolazimo je to što što je čuveni Češnjak, naš najpoznatiji bend DST, tamo je snimio prve albume, Autogeni Trening isto. Svi su nekako išli kod Vuje da snimaju, tako da to vuče korjene zašto u Kragujevcu uopšte znaju za bendove iz Crne Gore. Ali opet, to je suština facebooka, you tuba, da ti upoznaš ljude i da se razmenjuju iskustva i da se ta alternativna scena jača. Milsim da jača, mislim da nikada nije bilo više rok festivala, više muzike koje ljudi mogu da čuju. Shvatam ja i da ljudi nemaju para, svakako, ali ovaj klub potvrđuje da može nešto da se uradi bukvalno samo dogovorom i dobrom voljom.

HC: Pomenuli smo nastup u Beogradu na Streetriffs festivalu, kako je došlo do toga?
P: Taj nastup u Beogradu je nama mnogo bitan, ne zato što je to Beograd, nego zato što smo mi trebali upravo sa Žutom Minutom i sa Pogonom da sviramo u Beogradu, u Blue moonu i desila nam se stvar da se prekinula svirka baš kad smo mi trebali da počnemo. Upala je policija, nije bilo dozvole da se radi duže, tako da smo tada ostali uskraćeni za Beograd. Ja koliko sam u kontaktu sa ljudima, njima je bitno, iako je to Beograd, da ta neka varijanta uspije, koja se ne dešava tako često. Oni imaju svirke tog tipa, ta neka Balkan varijanta, da dođu ljudi iz Makedonije, Bosne, Crne Gore. Mislim da je to najbitnije, jer će se ti ljudi sigurno povezati i biće svirkii i stvarno se radujemo tome. 


HC: Večeras ste izveli numeru „Ulična poezija“, na kojoj, kao gost nastupa i Radule iz sastava Atheist Rap. Za ovu numeru je snimljen i spot, pa kako je isti nastao, a sa druge strane, kako je došlo do ove saradnje sa Atheist Rapom?
P: Atheist Rap je došao na našu inicijativu jer smo i sa njima u međuvremenu stupili u kontakt. To se desilo kada su oni gostovali u Nikšiću, jednostavno pitali smo čoveka da li ima želju da gostuje i rekao je naravno, što je nama mnogo imponovalo, jer to je stvarno bend koji ima kultni status što se tiče alternative i što se tiče rok scene uopšte u regionu. Odlučili smo da za tu pjesmu napravimo spot. Ona klasična tematika koja opisuje neke naše momente u životu, neka naša razmišljanja u kojima se mi krećemo i to su stvarno neiscrpne teme kojima može da se bavi svaki bend i bavi se manje, više uspešno. Neke teme koje nas povezuju i tako su nas povezale sa Atheist Rapom koji opet u svojim pesmama se dotiče tih socijalnih problema koje nas muče generalno. Sa druge strane, ima nekih rok zvijezda koje sigurno ne bi pristale to da rade i koje prave kompromise, koji se ponavljaju i na festivalima. Oni su upravo dokazali nama, koji ih slušamo čitav život da oni ne pripadaju tome i da još ima nade za ono čime se mi bavimo generalno, a to je stvarno nešto da poručiš ljudima, da kolko možeš pomogneš mlađim bendovima i stvarno smo im zahvalni na tome, komplet ekipi Atheist Rapa. Inače, moram sad pomenuti novosadska scena koliko je jaka. Ja mislim da svaki grad treba da se ugleda na njih što se tiče tih stvari, nevezano za Exit, mislim da je to suština stvari, da se bednovi i ljudi pomažu, kao što smo mi uradili da povedemo bend, jer u Crnoj Gori ima dva kluba za svirke. Što se Atheista tiče, samim tim što je on pristao  dalo je nama podsticaj da ima ljudi, koji su stariji, koji su toliko na sceni i da ti poručuju to, da istraješ, da ima nade za ono što radiš.

HC: Hajde da se osvrnemo na vaš dokumentarac, koji je nastao povodm deset godina postojanja benda „10 godina, mi smo ti“. Kako je nastala ideja da na taj način obeležite desetogodišnjicu?
P: Došli smo na ideju tako što smo smatrali da kroz našu priču, deset godina postojanja, treba da objedinimo svu priču koja se dešava u našem gradu povodom rok n roll muzike. Nismo se vezali samo za nas, dosta smo smo stvari pomenuli uopšteno, o načinu življenja i sviranja rok n rolla u Nikšiću, tako da je to prvenstveno i bio cilj. Što se obično i desi, posle tog dokumentarca, mnogi klinci su počeli da sviraju sa nama, što nam je mnogo drago. Tako da, taj dokumentarac, koliko ima lokalnu, toliko ima i globalnu priču. Pričali smo priču mnogih bendova koji su nastali, svirali, postojali 10 godina kao mi, a tako se i zove „10 godina, mi smo kao ti“ . Film je pomogao sa strane, da mi posle deset godina znamo đe nam je mesto, šta možemo da očekujemo od samih sebe, jer, opet kažem, mnogo je teško izboriti se sa životom prvo, pa onda svirati i samo je to bio još jedna podstrek, zato što su ga ljudi tako prihvatili, da nastavimo i posle toga. Dobar odjek je bio i iz drugih gradova, pohvalili su nas i nekako je to bio i neki kick nama da nastavimo. Stvarno i posle toga je počelo nešto da se dešava i kod nas. To je i bio cilj filma, ustvari tog dokumentarca, posle toga smo rešili da probamo da odemo malo u Evropu , da vidimo kako se stvari tamo dešavaju.

HC: Kada je inostrana turneja u pitanju, prošle godine je bio taj prvi talas ovih gostovanja, a isti se dešava i ove godine.Kakvo je vaše iskustvo sa ovih turneja, iz inostranstva?
P: Nama je bio cilj da, ako već nemamo neke mogućnosti da napredujemo, da se ostvarimo u našem gradu i državi, o čemu generalno pričamo i težimo tome da se neke stvari promene u tom pravcu, uopšte za kulturu, ne samo alternativnu, već kulturu uopšte i uopšte život ljudi, odlučili smo da vidimo kako je to negde drugdje, ako ima mogućnosti za to. Iznenadili smo se da itekako ima, da je potrebno samo malo truda. Iza nas ne stoji niko, nemamo menadžera, nikog ko je taj deo posla odradio. Prve godine smo radili turneju, Bugarska, Rumunija, Slovenija i ove godine u maju smo pet dana svirali u Grčkim gradovima. Recimo, svirali smo u Atini u nedelju veče. Te noći je bilo dvadeset punk svirki u gradu, a ovo je bila jedna od njih. To je neki DIY klub, koji je nelegalan u kojem ljudi su ušli sami napravili šank, naparvili binu i rekli „mi ćemo da radimo svirke, ne može nam niko ništa“. U Grčkoj postoji ta građanska svjest, postoji otpor, generalno, mladih ljudi. Pa, svirali smo u Patrasu, Janjini, u Solunu u klubovima koji rade dvadeset pet godina i koji su u sklopu fakulteta. Oni svake subote organizuju punk, hard core, noise, pojma nemam, svirke i to se njima zna. Ne pitaju fakultet, jer fakultet protiv toga ne može ništa. Dok recimo mi nismo nikad smeli da odemo na Filozofski fakultet u Nikšiću da pitamo možemo li mi da napravimo punk svirku. To je neka razlika, koju smo mi shvatili, kolko smo mi recimo daleko od te Evrope. Tih pet dana su neponovljivi. Bendovi iz Grčke, koji su svirali sa nama, oni veliku želju imaju da dođu u Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku, da vide šta se tamo dešava, jer jedino što su čitali je o nekim problemima, a to na neki način njih zanima, jer su oni u velikim problemima. Pitaju nas „kako vi organizujete svirke“ i kada kažemo „mi smo jednini punk bend u Crnoj Gori“ oni automatski hoće da dođu. Kažemo „nama je puno kad sviramo“, a oni pitaju „pa ko vama dođe kad ste jedini punk bend“, pa dođe nam prijatelj, dođe nam komšija, njima je to super. Kod njih kad je punk svirka dođu punkeri, na metal-metalci i to je to, ne može niko da zaluta i to se zna. Mi kad organizujemo svirku tu dođe svako. Njima je to zanimljivo, gledaju kao nešto gde bi mogli da se zezaju. Tako da, to je nemerljivo iskustvo i što ja uporno ponavljam  nije teško i preporučio bih svakom bendu. Oni stvarno naprave takve uslove da može da se ode, da ti ne moraš da pucaš neke pare, nego da stvarno možeš da odeš, da sviraš i da ti bude super. 


HC: Publika je dugo čekala na vaš novi  materijal, ali uskoro planirate da tu priču dovete do kraja i album bi uskoro trebao da se pojavi . Kada planirate da plasirate novo izdanja i zašto tolika pauza?
P: Pošto snimamo kod našeg basiste, koji jedini ima studio za snimanje živih instrumenata i onda smo mi njemu uvek sa strane, neko mu dođe, ima obaveza i onda nismo se trudili da izdamo album. Imamo dosta materijala, imamo materijala za još dva albuma. Sada radimo drugi album, koji ćemo sigurno izdati do kraja oktobra. Ima nekih najava da se izda u Bosni, za izdavača, ali svakako će biti i digitalni download.

HC: Šta planirate nakon toga, ima li u najavi novih datuma za svirke?
P: Posle, odmah od janura krećemo. Imamo opet nekih naznaka za Grčku, imamo naznaka za Sloveniju. Stvarno se ne obaziremo puno na Crnu Goru, jer baš smo nekako razbili neke okvire i sve nam je teže da sviramo tamo, iskreno. Nadamo se opet još jednoj većoj turneji kroz Srbiju, tako da su to najave, ko i svakom bendu, snimanje, album i što više sviranja.

HC: Večeras smo pomenuli puno toga, ali da li možda postoji nešto  što je konkretno vezano za bend, a niko vas do sada to nije pitao, a vi biste baš voleli to da podelite sa ljudima?
P: Naravno da postoji dosta stvari, ali, recimo, šta nas najviše boli je odnos ljudi odakle dolaziš. Kod nas, recimo, postoji neka scena gde ljudi dolaze na svirke, da podrže bendove, ali ne postoji podrška, to je paradoks, ne znam dal se desilo još nekom bendu da u toku deset godina postojanja nijednom ne bude pozvan na lokalnu televiziju da gostuje. Eto, ti imaš interesovanja da sa mnom radiš intervju, ima intresovanja u Brusu da neko uradi sa mnom intrevju, a za deset godina niko nas nije zvao na našu televiziju da gostujemo. Nas to, na jedan način, boli i iritira i pokušavamo na jedan način da se odupremo tome. Valjda je i to razlog zbog koga mi trajemo i zbog čega postoji taj otpor prema svemu tome i zbog čega se bavimo ovim, da upravo te stvari mjenjamo. Da nekako stvorimo takvu atmosferu da stvari promjenimo kolko možemo, to je suština uopšte alternativne muzike.

HC: Kada smo kod alternativne muzike, u Crnoj Gori postoji i jedan portal „Mulj“ koji se upravo bavi istom, zapravo reč je o jedinom crnogorskom portalu ovog tipa. U pitanju je u volontreski projekat, pa šta nam možeš reći o tome?
P: Što je mnogo bitno za to da nije nastao na nekim osnovama da će to da traje mesec dana, dva. Mi smo jedini crnogorski portal koji auotrsku muziku, crnogorske bendove daje na free download. Druga stvar, pošto tu nema ni redakcije, nema nekih okupljanja, nema ništa, zavidan je broj autorskih tekstova. Tekstova koji se bave fenomenologijom, sociologijom i uopšte nastankom muzike, žanrova rok n rolla, istorijom rok n rola. Tekstovi se kako vidimo preuzimaju, šeruju. To je isto kao sa bendom. To je cilj, da ti nešto kažeš o onome što gledaš svaki dan, osećaš. Tu obično pišu ljudi koji sviraju nešto, koji prate scenu, prate uopšte muziku, tako da je meni najbitnije to što je autorski sajt. Suština sajta je da ti upravo približiš ljudima ono što se dešava kod nas i da razmenjuješ iskustvo, tako da je i to jedan element koji je bitan za crnogorski rok n roll. To je neki primer kako neke stvari mogu da funkcionišu volontreski i željom. Ja mislim da u odnosu na neke mejstrim medije to stvarno ima bitniju ulogu za te ljude koji se bave tim. I to sve dobija značaj kako protiče vreme. Što je jako bitno i kod HCa i kod Mulja da ima kritičke svijesti. Iako si ti za to, iako ti to podržavaš možeš da kažeš koji su nedostaci toga. Ne trebaš stalno da govoriš to je dobro, to je dobro, nego trebaš da konstatuješ šta treba da se promeni. Mi recimo nismo novinari, mi koji radimo u Mulju, nego smo ljubitelji, tako da sve što kažemo, kažemo iz najbolje namere bilo to dobro ili loše. Ali neke stvari dobre stvarno treba konstatovati i što više ih prezentovati u odnosu na ono loše. To je, recimo, suština Mulja.

HC: Konstatovali smo da je teško i da je potrebno da se puno radi i ulaže, međutim, šta sa tim klincima koji su pogledali vaš dokumentarac i koji su pod tim uticajem poželili da sviraju i žele da sviraju? Posle toliko godina iskustva na sceni, šta bi ti rekao tim mladim ljudima, šta da čine?
P: Ovako, svakako da se ne lome na taj način i da ne prave kompromise sa sobom. Smatram da je najvažnije da se čovek sam ostvari, a da ipak razumije neke stvari pre nego što u nešto krene. Ja sad kad nas gledam kao klince, dosta je tu bilo grešaka, dosta je tu bilo stvari, pored muzike, koje su destruktivne i samo-destruktivne. To je iz čistog revolta - da hoćeš neke stvari da menjaš, zato smo i nazvali naš prvi album „Glavom kroz zid“, jer smo i tako išli. Sad kad nešto shvatiš, kad neke stvari naučiš opet je glavom kroz zid, ali imaš neko iskustvo i dozu znanja da možeš da se suprostvaiš nekim stvarima. Ljudi su stegnuti, fali im slobode generalno. Ne moraju da se vežu oni za neke stvari, samo da se osete oni slobodni, da tebe niko ne drži u šaci na bilo koji način. Da se osetiš slobodan i da samo svoje misli, ne mora to da bude punk, samo da se ostvare kroz nešto što stvarno vole i da nemaju kompromisa na taj način i stvarno mislim da će se negđe to ostvariti. Mislim da ne treba ljudi da postustanu, a ne krivim ni one koji posustanu na prvu, drugu, treću loptu. Kad vidim danas koliko bendova svira, Atheits Rap, Goblini, DLM, dosta ljudi su opstali. Tako da, to samo daje nadu da generalno na Balkanu ljudi trebaju da istraju u onome što rade.
Sa Đorđem razgovarala Ivana Grujić