Nedavno sam se zapitala da li Kruševac može da postane prepoznatljiv i po Skate festu? Sada se pitam da li je Kruševac uopšte spreman za bilo kakvu vrstu dešavanja? Da li moj grad ima ljude, i da li oni znaju šta to znači pružiti podršku?
Zašto se, sa druge strane vrše selekcije pri izboru onoga što ćemo ispratiti i podržati? Pre svega prisustvom? Čini mi se ipak, ovo je priča za neki drugi put. Sada bih da se osvrnem na utorak i dešavanje koje je prouzrokovalo nastanak ovih pitanja. Možda više dovelo do onog prelivanja čaše.

Govorim o noći 2. septembra u dobro poznatom klubu Zamajac, kada su pred malobrojnim Kruševljanima zasvirali Pičvajz iz Brusa, Punkreas iz Nikšića i njihovi hard core sugrađani Gomila Nesklada. Bilo je tu skakanja, nije da nije i ona ekipa koja se pojavila možda je i uspela da osvetla obraz našem gradu. Ja sam se ipak odlučila da ne sastavljam klasičan izveštaj sa ove svirke, već sam želela da pustim bendove da oni prenesu svoj utisak.  Upravo o tome, o utiscima koje će poneti u Crnu Goru, ali i o tome kako izgleda muzička scena u njihovoj zemlji, razgovarala sam sa Markom Vukajlovićem, frontmenom sastava Gomila Nesklada. Marko je ovom prilikom otkrio i kako je nastao spot za numeru “Atlas”, a pričali smo malo i o njihovim daljim planovima.


HC: Kako biste opisali večerašnji nastup?
GN: Pa večeras je naš drugi put da smo u Srbiji.  Svirali smo pre par godina u Beogradu i Kragujevcu, u dva dana. Sinoć smo bili u Brusu, večeras smo došli u Kruševac, baš nismo znali šta da očekujemo, ali to koliko ljudi je bilo, nije bitno. Mi se svi podvodimo pod neki taj underground, tako da je ovo bilo bukvalno to, bili smo u podrumu, bilo je dovoljno ljudi da nama bude lijepo. Video sam i po reakcijama ljudi mojih iz benda, i po reakcijama publike da je bilo fenomenalno, i sinoć i večeras. Mi stvarno idemo u Nikšić, kući našoj sa prelijepim utiscima, zbog ovih divnih ljudi koji su nas ugostili i sinoć i večeras. Ako pričamo o Kruševcu, sjajna svirka, sjajno ozvučenje, sjajni ljudi. Nije bilo nešto puno, ne znam kako to već ovđe ide, ali mi smo potpuno zadovoljni i u Crnu Goru nosimo samo dobre utiske. Tako da, ako Kruševac u Nikšiću bude na dobrom glasu mislim da ćemo imati profita i vi i mi od toga.

HC: Iako večeras nije bilo puno ljudi u publici, što je negde već dobro poznata priča, što u Kruševcu, što u drugim gradovima Srbije, da su ljudi izgubili tu kulturu odlaska na svirke,  ipak, vi ste nastup odradili kao da ste svirali pred hiljadu ljudi. Toliko je bilo energije.
GN: Pa znate kako, i ja sam imao taj problem kad sam bio mlađi.  Ako čujete da neki bend dolazi u vaš grad a da niste čuli za njega, nećete otići. Tako da ja to razumjem. Sa druge strane, mi kao bend, nama ovo niti je život, mislim jeste nam život, ali nije nam niti izvor prihoda, niti nešto čemu se posvećujemo svaki dan. Sa druge strane to je jedino što volimo u životu da radimo, tako da kada dođemo na svirku, ne bi bilo fer da ga ne odradimo srcem i onako kako mi mislimo da treba. Ono što  ljudi koji će šjutra čitati ovo ili slušati treba da znaju, to je da smo se mi iskakali, mokri smo do gole kože, samo zato što mi to volimo. Ako smo preneli energiju na barem deset ljudi koji su bili tu, koji će šjutra nas da pozovu na facebook, na you tube  i tako dalje, ono da se jave nama da kažu “momci svaka vam čast”, mi smo ostvarili našu svrhu i naš cilj. Cilj našeg dolaska u Kruševac je bio upravo taj, da ljudi čuju za nas. I veći bendovi su to rekli prije nas, Pantera, Metalika, da svakim danom skupljaš publiku jedan po jedan čovjek, tako da to je naš cilj u suštini. Mi smo, eto dali sve od sebe, ako iko to prepozna, prije svega, nama je drago zbog toga. Mi ćemo doći opet i svaki put kad nas budu zvali, nema veze da li ima manje ili više ljudi tu. Još jednom hvala Kruševcu, tj, Krušvljanima koji su došli tu u kakvom god broju.

HC: Sutra nastupate u Kragujevcu, međutim, ne svirate prvi put u ovom gradu. Sećam se da sam ispratila taj vaš prvi nastup, kada ste delili i vaše diskove, demo album, na kome se našlo pet pesama. Sad, nekokoliko godina kasnije, imala sam priliku da vas ponovo čujem uživo i rekla bih da sada sve to zvuči mnogo ozbiljnije i bolje. Kao da ste sazreli za ovih par godina.
GN: Pitaju nas ljudi baš juče i danas, od kad postojimo. Mi postojimo zvanično od 2006. godine, kad je bila prva svirka, ali ozbiljni neki rad, da kažem i autorski rad i posvećivanje tome malo više vremena je počelo pre nekih četri, pet godina, kad smo svirali u Kragujevcu i Beogradu, mislim da je bila 2010. godina. Mi smo  posle dve godine snimili album 2012. godine  i uozbiljili smo se za te dve godine. Mi smo onda šjeli i između sebe rekli “ljudi da li mi ovo stvarno želimo da radimo, ili ne želimo da radimo, da li nas to pokreće i rekli smo da, to je to”.  Tako da, snimili smo prvi album i masu para pukli, bukvalno bez i jednog centa spozorstva, lažem, jeste bilo nešto malo, ali sad, naš cilj je, ovo je premijerno sa moje strane, naš cilj je samo da, kada dođemo ovde u Kruševac, kad odemo u Brus, kad odemo šjutra u Kragujevac kad odemo ne znam ni ja đe, da ljudi kažu “kako su brate ovi zajebani”, bukvalno je to naš cilj. Ako to neko kaže, ako to neko oseti, mi smo svoj cilj ispunili. Nije to nikakva arogancija, niti bilo šta nego jednostavno volimo to što radimo, ali sad ona floskula, da nije publike ne bi bilo ni nas i stvarno jeste tako. Mi možemo da sviramo za sebe koliko hoćemo, ali ako ljudi to ne prepoznaju ništa nismo uradili. Tako da, uozbiljili smo se, prije svega, zbog sebe, a onda i zbog tih ljudi koji nas slušaju.

HC: Pričamo i dalje o nastupu u Kragujevcu, gde se vraćate posle nekoliko godina. Da li pamtiš tu prvu svirku u ovom gradu, a sa druge strane, kakva su očekivanja što se sutrašnjeg nastupa tiče?
GN: Pa, kao prvo mi smo baš bili mali tada, i godinama i iskustvom, ali ono čega se sjećam, sjećam se da nam je bio preljep osećaj. Isto nije bilo uopšte puno ljudi u tom klubu koji nije ni veliki, ali znam da je nama bio osjećaj super i da smo bili prezadovoljni tom svirkom i svim tim i ono Kragujevac je jbg, i veliki je grad i ono kad kažeš svirao si u Kragujevcu, super. A šjutra šta očekujem, rekli su nam da sviramo u Domu omladine, ja sam gledao na slikama i po facebooku to mi se čini da je jedan baš super prostor, da je veći, da je bolje ozvučenje, tako da trema, barem kod mene, odmah se javlja. Kao drugo dvadeset ljudi ili hiljadu ljudi baš je nebitno, prije svega, zato što su nas momci iz Brusa tako lepo dočekali, momci iz  Pičvajza. Nama je ustvari to bitno, da se družimo sa finim ljudima. Došli smo da sviramo kako mislimo da treba, to smo i uradili, očekujemo i šjutra isto da uradimo, da se izdružimo preljepo, da se napijemo kao stoka i da odsviramo super. Da idemo za Nikšić i kad nas ljudi pitaju kako nam je bilo “ljudi, u Brus, Kruševac i Kragujevcu nema bolje publike, bilo ih je dvadeset ali dovoljno”. Eto to očekujemo šjutra.

HC: Večeras ste izveli numeru Atlas, za koju je snimljen spot pre mesec dana. Kako je nastao spot?
GN: Pa sad se vraćamo na priču o ozbiljnosti. 2012. je izašao album prvi, “2000 godina” i svirali smo mi konstantno, ali nismo ništa novo izbacili. I sad, pošto smo na Lake festu svirali u Nikšiću, rekli smo, “aha, moramo nešto novo jebi ga da uradim”.  Snimili smo pjesmu, i onda smo rekli, “aha, nije ni to to, nego moramo da snimimo i spot , da sve to bude onako i audio i vizuelno, to sazrevanje prisutno  u glavama ljudi kad to čuju. Tako da smo bukvalno, bukvalno bez centa jednoga ili dinara ili bilo čega, snimili spot, jer u Nikšiću ima mnogo ljudi koji žele da nam pomognu zato što nas vole i zato što smo drugovi i bukvalno smo za nedelju dana snimili spot, pjesmu smo snimili možda za tri dana. Snimali smo kod Bojana Bojanića koji svira u Punkreasu bas, produkcija je rađena u Beogradu kod Dušana Lazića  i nakon toga smo snimili spot uz pomoć drugova, uz pomoć ljudi, opet kažem, koji nas vole i poštuju i tako da što je najbitnije mi smo zadovoljni kompletnim proizvodom, kako izgleda spot, kako pjesma zvuči, ponudili smo nešto novo, neki novi zvuk kome mi težimo. Ranije je Gomila Nesklada imala nekih malio tiših i malo bržih i jačih pjesama, a sada više nema kompromisa, sada samo jako.  Mislim da je to “Atlas” i pokazao kao prva pesma koju smo ponudili publici. Večeras smo svirali još tri nove pjesme, koje ćemo, ja se nadam, ali nećemo da obećamo da ćemo ih snimiti ubrzo i da će album biti ubrzo gotov. U suštini to je taj pravac kome mi težimo, nema tu sad neke konkretne odrednice muzičkog pravca, ali mi volimo da kažemo da je to hard core, metal. To je to čemu mi težimo i to na čemu vježbamo svaki dan, kao što si ti rekla da smo se uozbiljili ovih nekoliko godina to je  zato što volimo to, posvetili smo se tome, istrajaćemo koliko god budemo mogli. Opet ne možemo da obećamo do kad će to biti, ali do kad bude biće i publike i u Kruševcu i u Brusu i Nikšiću i Podgorici, nije bitno đe. Mi ćemo dolaziti da sviramo i pred deset ljudi i pred 10 000 ljudi, nama će biti isti osećaj zato što volimo to što radimo. Ako dvoje ljudi, ili dvije hiljade ljudi, ako njima bude lijepo, naša mislija je ispunjena.


HC: Uvek mi je bilo interesantno i neobično, da ne kažem fascinantno, to kada pevači uspeju da prave prelaze, da ih tako nazovem. U jednom trenutku pevaš ili se “dereš” i u sledećem prelaziš na vrisak. Koliko je tebi teško ili lako da to radiš?
GN: Pitao me je jedan momak u Nikšiću “možeš li ti mene da naučiš da ja pevam kao i ti”. Ja sam iskreno rekao ne. Zato što ja ne znam kako to radim i onda sam shvatio kako. Slušam bendova puno, slušam tu muziku zato što je volim i pokušao sam da ponavljam za tim ljudima i u međuvremenu su počele da se prave naše pjesme i u međuvremenu sam ja gradio to. Baš me je brinulo kako ću izdržati sve tri noći da pjevam sinoć, noćas i šjutra, ali sad vidim da mogu, a zašto? Zato što je vežba bila prisutna, ali to da vam objasnim kako, stvarno ne znam. Ja to pripisujem osećaju i tome kako se osjećam u tom momentu. Da se nisam osjećao lijepo večeras u Kruševcu ne bih se izdrao ovako i ne bih imao glasa sad ustvari više. Mislim da je to onaj unutrašnji faktor koji te gura to da radiš, e sad kako da objasniš nekome, pojma nemam , ali eto, ako se nekome sviđelo, super.

HC: Kakva je situacija u Crnoj Gori, što se tiče rok n rolla, nezavisno da li je u pitanju punk, hard core, metal, ili neki drugi žanr?  Kakva je sitacija kada je muzička scena u pitanju, ima li muzičke scene u Crnoj Gori?
GN: Kao prvo u Crnoj Gori imate dva kluba đe možete da svirate u Nikšiću i Podgorici koje drži jedan isti čovek, odnosno organizator Lake festa. Kao drugo, nažalost ste pitali NIkšićanina za ovo, NIkšić stvarno zovu gradom roka, piva i čelika. To je zato što imamo i pivaru, imamo čeličane i klub čelik i sviramo rok, jel.  Pretežno i u osamdeset posto slučajeva samo u Nikšiću postoje bendovi koji rade tokom čitave godine. Podrgorica, kao glavni grad, koji je veći ono dva puta nego Nikšić, ima više stanovnika nego Nikšić ima recimo dva benda. Na Bedem festu,  koji se odigrao u Nikšiću pre jedno dvije godine bilo je šesnaest Nikšićkih bendova od kojih se deset skupilo samo radi toga, ali ih je bilo šest koji rade konstantno. Imate Punkreas, imate nas, imate, Autogeni trening, Manitu…. Šesnaestak, bendova u gradu od 80 000 stanovnika.

HC: Znači scena u Crnoj Gori postoji pretežno u Nikšiću i Podgorici?
GN: Ali nije to sad, mi se hvalimo time, samo Nikšić ima bendova, nije to za pohvalu. Problem je, a koji je razlog tome ja ne znam. Ustvari znam, zato što možda u Nikšiću imamo to rok nasleđe. Imamo Autogeni trening, Punkreas.. i onda smo imali na koga da se ugledamo. Mislim da Kragujevac, ne znam Kruševac i Brus, kakva je situacija, ali mislim da su Kragujevac i Nikšić dosta slični gradovi, otprilike možda neki industrijski centri, đe nije sve baš presjajno, nemaju ljudi šta da rade, pa ajdemo da sviramo i da se tu istresamo i onda imaš bendove. U Kragujevcu ima kolko hoćeš bendova, koliko ja znam, koji su u Nikšiću dobrodošli uvjek i stalno dolaze, samo zato što se nekako u neku ruku razumjemo. Zašto  je situacija u ostalim crnogorskim gradovima vezana za scenu loša, ja stvarno ne znam. Možda zato što na moru imate sezonu tri mejseca, na severu imate zimsku sezonu, a u Nikšiću nemate ni jedno ni drugo. Imata sve, ali ne u tolikoj meri. I,  šta mi radimo, sviramo fino i evo dođemo u Kruševac, dođemo u Brus, dođemo u Kragujevac, bude nam preljepo, super odsviramo, dođe jedan fanzin da nas nešto pita, dođe jedan portal. Ako mi u Srbiji, Gomila Nesklada, relativno nepoznat bend šjutra osvane na nekom portalu srpskom, među sve te bendove kojih ima na hiljadu, nama je super.

HC: Kako u Crnoj Gori, kao što si i pomenuo, nema puno bendova koji rade, kakva je situacija po pitanju publike, kako publika reaguje i ima li ljudi koji su tu da to isrpate i podrže celu tu priču?
GN: Ja sam u prvom srednje mrzio Pro-Pain, koji otprilike ovako zvuči i onda sam ušao u bend pa sam ih avolio. Mi kad smo počinjali da sviramo u Nikšiću, ranije kad smo svirali reakcije su bile kao: "A ovo su neki tinejdžeri, nešto sviraju, dobro je to, neki kao metal". Sad na našim svirkama u Nikšiću i Podgorici to je ludilo. Ne, opet, nije arogancija u pitanju, nego samo preslikavam kako to izgleda tamo.  Ljudi skaču, prave se šutke, zašto ja pojma nemam, iskreno, ali Gomilu Nesklada su oni mnogo dobro prihvatili obzirom na žanr. Prvo je bilo zbog toga što nas poznaju, pa ajde da idemo na svirku. Sad, mi kad sviramo stvarno sviramo da ga odsviramo dobro, znači to nekome odgovara, tako da što se toga tiče publika na naše svirke reaguje super. Inače, reakcija publike na naše svirke je mnogo bolja nego što smo mi mislili da će da bude, obzirom na muziku, obzirom na naš staž. Njima hvala. To nam daje  neku, ne energiju i emociju, daje nam zapravo sampouzdanje da sviramo. A  sad se vraćam na Srbiju i ovo, nama su rekli neće biti puno ljudi na svirci, ali ima tu dvoje, troje ljudi, koji te zagrle. Po prvi put u životu te vide, pjevaju tu nešto i šta ćeš bolje od toga. Sve se to gradi vremenom.

HC: Ima li planova za naredni period, gde ljudi mogu čuti Gomilu Nesklada?
GN: Evo sad idemo u nedelju, isto premijerno za vas, sviramo na Bedem festu, koji je već jubilarni peti put. To je jedno sjajno dešavanje, mi sviramo negđe oko jedanaest sati, znači imamo najbolji termin mogući. Posle nas svira Edo Maajka. Ja stvarno očekujem da će to da bude haos. Da ti preslikam još jednom stanje, na Lake festu smo svirali u šest popodne. Mislim ko će da dođe u šest na svirku? Plus nismo imali ozvučenje pola svirke, ništa se čuli nismo, mi smo imali monitoring kod nas, ali ljudi dole nisu ništa čuli. Ali mi sviramo i kad nema ozvučenja, to je haos čeoveče bio.

HC: Imaš li možda neku poruku za te mlade ljude koji dolaze na vaše svirke, ukoliko možda imaju želju a nemaju dovoljno sampouzdanja da krenu, da nešto rade, da sami krenu da sviraju, da stvaraju, ne mora da bude ni muzika u pitanju, bilo koji talenat da poseduju, imaš li neku poruku za njih?
GN: Nikad nisam sebe smatrao umetnikom, ali me jednom jedan čovek pitao jesi li umetnik, ja nisam znao šta da mu odgovorim i onda sam shvatio da je bitna podrška, pod jedan. Zato što je stanje tu kod svih nas takvo kakvo je, ko god da se bavi bilo čim i bilo kojom vrstom umjetnošću, treba to da se podrži. Ti ljudi ne treba nikada da stanu, bez obzira na komentare. Nama su govorili da smo ono raspad, da smo najgori i dan danas nam govore. Ali ti si došla noćas, prvi me put u životu vidiš i kažeš “baš ste dobri bili, energična vam je svirka”. Zašto? Zato što nismo njih slušali, slušali smo sebe. Tako da, možda to može da bude poruka, ljudima, pogotovo mladim ljudima, koji su na prekretnicama, srednja škola, pubertet, pa ne znaju šta će. Samo neka slušaju sebe, i neka nađu ljude koji će da im odgovaraju.  Ne da im govore da su oni najbolji na svetu, nego samo koji ih razumeju. MI smo imali tu sreći,  imamo te ljude koji nas razumeju, pa smo došli tu đe smo, mislim u Kruševac da nas čuje deset ljudi.

HC: Dobro, bilo je malo više [smeh].
GN: Dvadeset. Ali, kažem ti, nije nama krivo zbog toga uopšte, nego baš nam je drago. Sve su to ljudi koji su stvarno hteli da dođu da vide o čemu se radi, i da naprave prilog o nama ili članak. Poruka mladim ljudima je to - da veruju samo sebi i da rade to što vole. Da li će se to isplatiti? Verovatno neće. Da li će se oni lijepo osećati zbog toga? Stotinu posto oće. Dokle će to da dovede,? Verovatno do biroa. Šta da se radi. Na kraju krajeva svi mi radimo osam sati dnevno i devet, deset i petnaest, i ne volimo to, realno. I šta onda ti radiš?  Odeš kući, uzmeš gitaru, uzmeš četkicu, uzmeš olovku, uzmeš klavir posvetiš se sebi i može li ti biti lepši osećaj u životu . Eto to je moja poruka ljudima, svirajte, radite šta god volite.

Sa Markom razgovarala Ivana Grujić