Priča iz života mladog geekiota, ili prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #2
Helly Cherry
Drugi tom kolekcionarske edicije „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka pokriva priče 4-6 iz nekadašnjeg Dnevnikovog serijala, odnosno originalne italijanske hronologije.
Knjigu otvara epizoda „Duh Ane Never“, koja je kod nas izvorno objavljena kao „Priviđenje Ane Never“. Čitajući verziju Veselog četvrtka, moram priznati da mi je novi naslov sve vreme smetao. Moglo bi se reći da je novi naslov verniji izvorniku, premda ima osnova i za prevod „priviđenje“, ali „duh“ u naslovu mi je delovalo kao najmanje kreativno rešenje problema. Bio bih daleko zadovoljniji da je upotrebljena reč „avet“, recimo, ili „utvara“ – čime bi se postigla vernost izvorniku, ako se već na tome insistiralo, ali i zadržala nostalgična nit koja povezuje ovo kolekcionarsko izdanje sa nekadašnjim Dnevnikovim, a ne sme se zaboraviti da je nostalgija možda i glavni razlog za kupovinu ovih kolekcionarskih tomova.
Bilo kako bilo, „Ana Never“ je jedna od epizoda „Dilana Doga“ koje – po mom mišljenju – najbolje predstavljaju ovaj strip. Crtež je više nego dobar, naročito za svoje vreme, ali meni manje bitan od priče, koja vrlo vešto vodi čitaoca tragom manje-više standardnog detektivskog romana, poigravajući se sa Dilanovim ljubavnim dogodovštinama u bezmalo holivudskom mizanscenu, ali se i na izvestan način rugajući sebi i čitavom konceptu loših horora, koji u današnje vreme na IMDB-u imaju ocenu 4/10 ili nižu.
Rečena priča je za „Dilana Doga“ bezmalo lepršava i vrca od Gručovog humora, koji je ipak jedna od ključnih odlika serijala. Detektivska storija se završava očekivanom horor kulminacijom, što joj u neku ruku pomalo umanjuje sjaj. Naravno, ovo je primedba upućena iz današnje perspektive, kada tržište stripova i knjiga obiluje fantastikom, pa se čini da je poslednjih nekoliko stranica „Ane Never“ usiljeno i možda čak nepotrebno. U vreme kada je ta epizoda prvobitno objavljena, pomenuta završnica je zacelo bila veoma efektivna i više nego zadovoljavajuća.
Međutim, iako odlično osmišljena i nacrtana – a i ispripovedana – „Ana Never“ nikada nije bila među mojim omiljenim epizodama. Za moj ukus suviše je ni tamo ni ovamo i sa stanovišta zrelog čitaoca taj utisak bih nadasve formulisao kao moju nesklonost ka srednjim rešenjima – a „Ana Never“ vrlo vešto i dosledno sve do samog kraja prati srednju liniju između krimi noara i horora – nego kao realni nedostatak i objektivnu zamerku priči.
Bilo kako bilo, „Duh Ane Never“ 4/5
„Ubice“ su druga epizoda u drugom kolekcionarskom trobroju i veoma prikladna za čitanje u vrelim letnjim mesecima, pošto se – u neku ruku – bavi masovnom nervozom i histerijom koje prate život u gusto naseljenim sredinama kada vrelina postane nepodnošljiva. Cela epizoda je, zapravo, komentar na savremeno društvo – od neljudskih uslova života u velikim gradovima, pa preko ugrađene iskvarenosti političkog sistema do manjkavosti ne samo liberalnog već konkretno korporativnog kapitalizma. Nažalost, danas mnogo bolje razumem šta je pisac hteo da kaže nego što sam to razumeo u vreme kada sam prvi put čitao „Ubice“, pošto sam u međuvremenu osetio sve blagodeti tranzicije i neokapitalizma. Pored ovog aspekta društvene angažovanosti, „Ubice“ se dotiču sprege između tehnologije i okultnog, što je povremeno tema i „Dilanovog“ starijeg bratskog serijala, „Martija Misterije“. Naravno, ovo će biti stalna tema kod „Dilana“, koju smo – uostalom – imali prilike da vidimo već u prvoj epizodi. Sve ovo na stranu, „Ubice“ su osrednja epizoda mereno prosekom „Dilanovih“ početaka, ali zaslužuju da se istaknu po većoj razradi očinskog lika inspektora Bloka i njegovog pokroviteljskog odnosa sa Dilanom, kao i po uvođenju jednog od meni najdražih likova u serijalu, ekscentričnog lorda Velsa.
Na nesreću, „Ubice“ pate od propusta u scenarističkoj pripremi. Odnosno, polazne pretpostavke o načinu na koji britansko visoko političko i korporativno društvo funkcioniše jednostavno ne stoje, a na tim pretpostavkama previše toga počiva, tako da epizoda završava na staklenim nogama. No, pored ovih zamerki, „Ubice“ su sasvim zadovoljavajuće štivo.
Ocena: 3/5
„Demonska lepota“ je epizoda koju sam svojevremeno najviše priželjkivao da čitam, nadasve zbog naslovnice koja je verovatno najbolja naslovnica Dnevnikove edicije „Dilana Doga“. Nažalost, naslovnica čitaoca vodi na pogrešne pretpostavke o epizodi, pa je možda i to delimično razlog mog razočaranja ovom storijom. Priča je prikladno sablasna i u njoj se nastavlja sa razvojem Dilanovog lika, kao i njegovog odnosa sa ljudima u njegovom životu – pre svega sa Blokom – ali čitava epizoda vrlo brzo devalvira u može biti zasluženu kritiku žene u ulogama ljubavnice i majke. Fantazijski, odnosno horor element u „Demonskoj lepoti“ prisutniji je nego u prethodne dve epizode i možda bih se usudio da iznesem stav kako se bliži lavkraftijanskom hororu – pri čemu mislim na suptilnu jezu, a ne na mnogo pipaka – ali otužna kritika ženskog roda u globalu i naivnih i slabih muškaraca konkretno prilično otežava inače solidno osmišljenu i napisanu priču.
Preporučeni soundtrack uz čitanje „Demonske lepote“: Mother by Pink Floyd.
Knjigu otvara epizoda „Duh Ane Never“, koja je kod nas izvorno objavljena kao „Priviđenje Ane Never“. Čitajući verziju Veselog četvrtka, moram priznati da mi je novi naslov sve vreme smetao. Moglo bi se reći da je novi naslov verniji izvorniku, premda ima osnova i za prevod „priviđenje“, ali „duh“ u naslovu mi je delovalo kao najmanje kreativno rešenje problema. Bio bih daleko zadovoljniji da je upotrebljena reč „avet“, recimo, ili „utvara“ – čime bi se postigla vernost izvorniku, ako se već na tome insistiralo, ali i zadržala nostalgična nit koja povezuje ovo kolekcionarsko izdanje sa nekadašnjim Dnevnikovim, a ne sme se zaboraviti da je nostalgija možda i glavni razlog za kupovinu ovih kolekcionarskih tomova.
Bilo kako bilo, „Ana Never“ je jedna od epizoda „Dilana Doga“ koje – po mom mišljenju – najbolje predstavljaju ovaj strip. Crtež je više nego dobar, naročito za svoje vreme, ali meni manje bitan od priče, koja vrlo vešto vodi čitaoca tragom manje-više standardnog detektivskog romana, poigravajući se sa Dilanovim ljubavnim dogodovštinama u bezmalo holivudskom mizanscenu, ali se i na izvestan način rugajući sebi i čitavom konceptu loših horora, koji u današnje vreme na IMDB-u imaju ocenu 4/10 ili nižu.
Rečena priča je za „Dilana Doga“ bezmalo lepršava i vrca od Gručovog humora, koji je ipak jedna od ključnih odlika serijala. Detektivska storija se završava očekivanom horor kulminacijom, što joj u neku ruku pomalo umanjuje sjaj. Naravno, ovo je primedba upućena iz današnje perspektive, kada tržište stripova i knjiga obiluje fantastikom, pa se čini da je poslednjih nekoliko stranica „Ane Never“ usiljeno i možda čak nepotrebno. U vreme kada je ta epizoda prvobitno objavljena, pomenuta završnica je zacelo bila veoma efektivna i više nego zadovoljavajuća.
Međutim, iako odlično osmišljena i nacrtana – a i ispripovedana – „Ana Never“ nikada nije bila među mojim omiljenim epizodama. Za moj ukus suviše je ni tamo ni ovamo i sa stanovišta zrelog čitaoca taj utisak bih nadasve formulisao kao moju nesklonost ka srednjim rešenjima – a „Ana Never“ vrlo vešto i dosledno sve do samog kraja prati srednju liniju između krimi noara i horora – nego kao realni nedostatak i objektivnu zamerku priči.
Bilo kako bilo, „Duh Ane Never“ 4/5
„Ubice“ su druga epizoda u drugom kolekcionarskom trobroju i veoma prikladna za čitanje u vrelim letnjim mesecima, pošto se – u neku ruku – bavi masovnom nervozom i histerijom koje prate život u gusto naseljenim sredinama kada vrelina postane nepodnošljiva. Cela epizoda je, zapravo, komentar na savremeno društvo – od neljudskih uslova života u velikim gradovima, pa preko ugrađene iskvarenosti političkog sistema do manjkavosti ne samo liberalnog već konkretno korporativnog kapitalizma. Nažalost, danas mnogo bolje razumem šta je pisac hteo da kaže nego što sam to razumeo u vreme kada sam prvi put čitao „Ubice“, pošto sam u međuvremenu osetio sve blagodeti tranzicije i neokapitalizma. Pored ovog aspekta društvene angažovanosti, „Ubice“ se dotiču sprege između tehnologije i okultnog, što je povremeno tema i „Dilanovog“ starijeg bratskog serijala, „Martija Misterije“. Naravno, ovo će biti stalna tema kod „Dilana“, koju smo – uostalom – imali prilike da vidimo već u prvoj epizodi. Sve ovo na stranu, „Ubice“ su osrednja epizoda mereno prosekom „Dilanovih“ početaka, ali zaslužuju da se istaknu po većoj razradi očinskog lika inspektora Bloka i njegovog pokroviteljskog odnosa sa Dilanom, kao i po uvođenju jednog od meni najdražih likova u serijalu, ekscentričnog lorda Velsa.
Na nesreću, „Ubice“ pate od propusta u scenarističkoj pripremi. Odnosno, polazne pretpostavke o načinu na koji britansko visoko političko i korporativno društvo funkcioniše jednostavno ne stoje, a na tim pretpostavkama previše toga počiva, tako da epizoda završava na staklenim nogama. No, pored ovih zamerki, „Ubice“ su sasvim zadovoljavajuće štivo.
Ocena: 3/5
„Demonska lepota“ je epizoda koju sam svojevremeno najviše priželjkivao da čitam, nadasve zbog naslovnice koja je verovatno najbolja naslovnica Dnevnikove edicije „Dilana Doga“. Nažalost, naslovnica čitaoca vodi na pogrešne pretpostavke o epizodi, pa je možda i to delimično razlog mog razočaranja ovom storijom. Priča je prikladno sablasna i u njoj se nastavlja sa razvojem Dilanovog lika, kao i njegovog odnosa sa ljudima u njegovom životu – pre svega sa Blokom – ali čitava epizoda vrlo brzo devalvira u može biti zasluženu kritiku žene u ulogama ljubavnice i majke. Fantazijski, odnosno horor element u „Demonskoj lepoti“ prisutniji je nego u prethodne dve epizode i možda bih se usudio da iznesem stav kako se bliži lavkraftijanskom hororu – pri čemu mislim na suptilnu jezu, a ne na mnogo pipaka – ali otužna kritika ženskog roda u globalu i naivnih i slabih muškaraca konkretno prilično otežava inače solidno osmišljenu i napisanu priču.
Preporučeni soundtrack uz čitanje „Demonske lepote“: Mother by Pink Floyd.