Tito & Tarantula ipak održali koncert u Nišu
Helly Cherry
Posle onog prvobitnog odlaganja, zbog kiše, mnogi su mislili da do ovog koncerta ipak neće doći, jer, zaboga, Niš. Ali kako su samo bili osujećeni!
Naime, ljudi koji su organizovali ovu balkansku turneju benda su bili dovoljno dobri da uglave još jedan datum za ovaj grad, i sa kašnjnjem od 2 dana, koncert je, oko pola 10 uveče, krenuo. Krenuo je odličnim nastupom niškog blues benda The Jam Station, koji su jedno 40ak minuta zagrevali svoje drugare, poznanike, a i mnoge druge prisutne. A onda… Onda je usledilo ludilo.
Tito i ekipa su još na pres konferenciji pre onog prvog koncerta najavili da neće svirati samo pesme Tita i Tarantule, već i dobar deo Titovog generalnog opusa, kao i malo filmske muzike, po kojoj ga i znamo. Tako su, oko početka koncerta bile izvođene i pesme benda Cruzadors, još iz vremena osamdesetih, a neke i starije od toga. Nizale su se pesme u nekom čudnom bluz/stoner maniru, pesme koje dosta ljudi po svetu verovatno zna, ali smo mi ovde ipak, ispostavilo se, čekali da čujemo After Dark. Tu i tamo, poneko, je verovatno čekao i Angry Cockroaches. I dobili smo oba, ali tek na kraju zvaničnog dela koncerta.
Odavno nisam video da nešto, što generalno možemo i moramo nazvati rokenrolom, uspe da prenese ovakvu vrstu energije niškoj publici. Možda na nekim koncertima Kultur Shocka. Ali oni se dosta oslanjaju na etno motive. Ovde je u pitanju bila sirova r’n’r snaga, koja te pak, kada se upakuje kako treba (ili kako smo mi ovde navikli) uvek tera na apsolutno ludilo i trans. Nadam se da su neki ljudi, kojima je ta muzika strana, a koji su se našli u Tvrđavi u datom trenutku, uspeli da osete energiju, i možda, samo možda, će promeniti svoj stav prema rok muzici, jer eto, ipak može čovek da “se veseli” uz to.
After Dark je bila pretposlednja pesma, u toku koje je Tito Lariva pozvao žene na binu, da igraju, i skinu se gole ako hoće, međutim na opštu žal nas muških, one to nisu htele. Gitaru je prosledio nekome iz publike, a i predivna Lolita je prosledila svoj bas. Pa je, tako, par Nišlija imalo prilike da džemuje sa Titom i Tarantulom, što će im svakako biti jedna od divnijih uspomena u životu. Kada su se svi, koji nisu deo benda, sklonili sa bine, završena je After Dark, i krenula je opšta ludnica pod nazivom Angry Cockroaches. Tu scenu je trebalo videti. Nisam mislio da ću ikad videti tako nešto u svom gradu. Da ljudi toliko dobro reaguju na nešto što, generalno, slabo znaju, a pitanje je koliko njih tako nešto uopšte sluša. Čak i neki za koje sigurno znam da su tamo došli samo zato što je to, eto, poznat bend – su se odlično proveli, i shvatili tu vrstu energije, uspešno je iskanalisali, vratili bendu, i ciklus dobrog provoda je bio kompletiran.
Bend je bio pozvan na bis, na koji su izašli, ali su ubrzo morali da se oproste od nas, mada teška srca, jer im se, kako su i sami rekli, dosta svideo grad i ljudi u njemu.
Naime, ljudi koji su organizovali ovu balkansku turneju benda su bili dovoljno dobri da uglave još jedan datum za ovaj grad, i sa kašnjnjem od 2 dana, koncert je, oko pola 10 uveče, krenuo. Krenuo je odličnim nastupom niškog blues benda The Jam Station, koji su jedno 40ak minuta zagrevali svoje drugare, poznanike, a i mnoge druge prisutne. A onda… Onda je usledilo ludilo.
Tito i ekipa su još na pres konferenciji pre onog prvog koncerta najavili da neće svirati samo pesme Tita i Tarantule, već i dobar deo Titovog generalnog opusa, kao i malo filmske muzike, po kojoj ga i znamo. Tako su, oko početka koncerta bile izvođene i pesme benda Cruzadors, još iz vremena osamdesetih, a neke i starije od toga. Nizale su se pesme u nekom čudnom bluz/stoner maniru, pesme koje dosta ljudi po svetu verovatno zna, ali smo mi ovde ipak, ispostavilo se, čekali da čujemo After Dark. Tu i tamo, poneko, je verovatno čekao i Angry Cockroaches. I dobili smo oba, ali tek na kraju zvaničnog dela koncerta.
Odavno nisam video da nešto, što generalno možemo i moramo nazvati rokenrolom, uspe da prenese ovakvu vrstu energije niškoj publici. Možda na nekim koncertima Kultur Shocka. Ali oni se dosta oslanjaju na etno motive. Ovde je u pitanju bila sirova r’n’r snaga, koja te pak, kada se upakuje kako treba (ili kako smo mi ovde navikli) uvek tera na apsolutno ludilo i trans. Nadam se da su neki ljudi, kojima je ta muzika strana, a koji su se našli u Tvrđavi u datom trenutku, uspeli da osete energiju, i možda, samo možda, će promeniti svoj stav prema rok muzici, jer eto, ipak može čovek da “se veseli” uz to.
After Dark je bila pretposlednja pesma, u toku koje je Tito Lariva pozvao žene na binu, da igraju, i skinu se gole ako hoće, međutim na opštu žal nas muških, one to nisu htele. Gitaru je prosledio nekome iz publike, a i predivna Lolita je prosledila svoj bas. Pa je, tako, par Nišlija imalo prilike da džemuje sa Titom i Tarantulom, što će im svakako biti jedna od divnijih uspomena u životu. Kada su se svi, koji nisu deo benda, sklonili sa bine, završena je After Dark, i krenula je opšta ludnica pod nazivom Angry Cockroaches. Tu scenu je trebalo videti. Nisam mislio da ću ikad videti tako nešto u svom gradu. Da ljudi toliko dobro reaguju na nešto što, generalno, slabo znaju, a pitanje je koliko njih tako nešto uopšte sluša. Čak i neki za koje sigurno znam da su tamo došli samo zato što je to, eto, poznat bend – su se odlično proveli, i shvatili tu vrstu energije, uspešno je iskanalisali, vratili bendu, i ciklus dobrog provoda je bio kompletiran.
Bend je bio pozvan na bis, na koji su izašli, ali su ubrzo morali da se oproste od nas, mada teška srca, jer im se, kako su i sami rekli, dosta svideo grad i ljudi u njemu.
txt: Luka Radulović
video: Miloš Mišić