14.07.2014., „Sava Centar“ Beograd
Cela priča oko ovog koncerta mora početi od 24.07.2013. godine kada ovu fenomenalnu ekipu gledah uživo u Ljubljani. Pomislih u jednom trenutku kako bi bilo prvoligaški kada mi iduće godine održali koncert i kod nas. Poželeh tada i da mi tata ozdravi. Prva želja mi se ispunila, druga...

Negde prvog – drugog aprila ove godine videh vest o koncertu u Beogradu. Pomislih da se radi o prvoaprilskoj šali, ispostavi se da je istina. Prvu priliku kada nađoh malo lufta od posla, a to beše osmi april, iskoristih da „skoknem“ do Beograda i na vreme obezbedim svoju kartu. Pare nisu žaljene, samo da bude fino mesto i da se sve lepo vidi. Četvrti red – bog bogova.

Brojali su se dani, a oni se vukoše k'o prebijeni. Do poslednjeg trenutka nisam znala da li ću uopšte i ići jer se tati zdravstveno stanje drastično pogoršalo. Uradih sve što je bilo u mojoj moći, pribavih mu vitaminčiće, lekove, kada se uverih da biti ok tog dana sedoh u bus u 13 h i pravac glavni grad. Očekivala sam da ću po ulasku u Beograd da naletim na gomilu bilborda sa obaveštenjem o koncertu. Ništa! Tek kod parkinga kod autobuske stanice ugledah jedan delimično pocepan. U novinama ni reči o koncertu, samo neka spika kako su na carini Hjuu uzeli pasoš da iskopiraju za uspomenu, ali mu nisu na vreme rekli da su to uradili, pa se bus sa kompletnom ekipom unutra vraćao da ga preuzme. WELCOME TO SERBIA.

Zujah malo po gradu, svratih u „Dallas“ da vidim ima li čega novog, tu vajdih plakat za svirku i celog dana ga svuda nosah sa sobom (a i gde da ga ostavim?). Pošto mi je ovo bio prvi put da samostalno i samohodno svraćam u ovaj kraj palo je malo raspitivanje kako najprostije da pronađem „Sava Centar“. Ljubazni biciklista mi je objasnio da samo treba da pratim šine. Rečeno – poslušano. Kilometar ipo kasnije osvanuh ispred prostora, ali iznenađenju nikad kraja. Na ogromnom bilbordu ispred samog „Sava Centra“ stajaše faca Stivena Sigala koji je imao koncert mesec dana ranije. Tek preko puta, pa nekih stotinjak metara desno bio je plakat za koncert koji dođoh da propratim, i to tako zalepljen da ga nikako nisam mogla videti u dolasku. Bruka!

Beslemaćih se tamo malo, slikah pored neke tapiserije, izbegavah lika koji je odmah po mom dolasku u SC poželeo da kupi kartu od mene za hiljadu dinara. Mislim, ne znam odakle mu uopšte ideja da bih prodala kartu,pa još po tako mizernoj ceni kada je platih nekoliko puta više.Izađoh napolje, kupih sok, vratih se nazad i tek tada (negde oko sedam – pola osam) narod poče da pristiže. Iskreno, kada videh to praznilo uplaših se da koncert nije otkazan ili tako nešto, no sve krenu normalnim tokom. Tu nabasah na nekog dečkonju iz Indije kojije u Beogradu bio sa drugarima, lepo se ispričasmo, a onda svako ode svojim putem pošto je sve bilo podeljeno na neke sektore. Usputsvratih da čekiram distro. Sve je bilo ono od prošle godine s tim što su ih u Rumuniji fino „olakšali“. Rekoše da je navalica bila baš velika. Svaka čast!

Usidrih se nekako na svoje sedište u sredini četvrtog reda... PAS MATER, kakva su im ova sedišta??? Kao da su od memorijske pene, pa samo propadaš u njih! Moradoh da stavim dva duksa koja ponesoh u slučaju zahlađenja pod zadnjicu, ovako ništa ne videh. Tu sam srela jedno kratko ošišano devojče (zaboravih joj ime, sorry) sa kojim se fino zezah do početka svirke. Neki ljudi su se muvali ispred bine slikajući se sa onim znakom benda u pozadini. Onda je došao šumari sve ih je rasterao!

A onda je sve krenulo! Naježih se kada se svetla pogasiše, kada videh siluete članova benda kako se raspoređuju po bini, a u pozadini je išao monolog gospodina Lorija! Mislim, znala sam da je to tako na svakom koncertu, ali mi je uživo stvarno sve to naježilo čupe. Uztaktove pesme „What a man?“, uz specifičan ples pojavi se i on. Narod, normalno, u vrisak! „Dobro veče! Kako ste vi?“ Malo srpskog na engleski način nikada ne smeta. Visoko podignuta čaša u ruci. „Živeli!“ Unutra viski, nije rakija kako to neki uporno tvrdiše. Dubok naklon i kreće „Iko, Iko“ Od prvog momenta duvačka, a i ritam sekcija, pokazaše da su izuzetno raspoloženi za svirku. Odmah po zavšetku pesme mlakunjav aplauz, a onda histeričan krik neke cure iz publike: „I have to come! I have to give you my present!“ na šta dobi spontan komentar sa bine kako bi mogao da sezakune da glas pripada osamdesetogodišnjem čiki. Cura je vrišteći dotrčala do bine, bacila neki zamotuljak, ali ni najbolji glumac nije mogao da sakrije na svom licu mešavinu straha i zbunjenosti... Nije ni morao! Izraz lica je sve objasnio... mada čisto sumnjam daje poklono-donosačica obratila pažnju na to... Nebitno! Svirka se nastavila, a još jedan dokaz smorenosti publike koja je, 'ajde sada da kažem i da se posle ne vraćam na to, bila uglavnom sastavljena od ljudi koji su došli da budu viđeni ili od HOUSE fanova koji su očekivali da će Hju da im glumi Grega dva sata. Čovek je lepo zamolio da kada on kaže „C'mon baby“ mi ostali nastavimo sa „Let the good time roll“... Reče on svoj deo, publika k'o mrtva puvala... Mrmlj, mrmlj... Većina u fazonu pazi da ti ne pevam! Iz trećeg pokušaja nekako ih pokrenu. (By the way, gledah neki snimak sa koncerta u Zagrebu koji održaše dan kasnije, nije ni trebalo da im kaže šta treba da pevaju, već je bilo otpevano! Šta još reći?) Par puta je postavio pitanje vezano za prostor. Nikako mu nije bilo jasno čemu služi onoliki prostor između bine i prvog reda sedišta... Ređali su se hitovi, skakalo se na bini, pevalo, menjale su se balade i malo brže pesme, a pojedinci samo ruku sa mobilnim u vis i snimaju li snimaju, a istovremeno pričaju međusobno. Lik u redu ispred mene je dremao od uvodne numere. Beograde, oserem ti se zavrat!!!! Koncert je još jednom bio prekinut kada je gospodin Lori fino zamolio jednu sojku kojoj je glavina cela svetlela od odsjaja mobilnog telefona (mada pre mislim da je tablet upitanju) da im se pridružu u stvarnom svetu. Tu je ona malo nabadala na engleskom jeziku objašnjavajući kako snima za majku. „She is my big fan!“ „Your fan?“, „No, your fan!“, „So, I am on skype with your mom?“, „No, she is here!“... Ponovo mešavina straha i zbunjenosti na licu frontmena benda. Nimalo ga ne osuđujem. Ipak, valjda je tada shvatio da je bolje ignorisati idiJote nego gubiti vreme sa njima, najavi sledeću pesmu i uživancija, bar zamene, je mogla da se nastavi... Prokleto sedište mi nije dozvoljavalo da mrdam dupencetom levo-desno u ritmu, ali sam zato vokalno nadoknadila sve to. Mnogo me zabole što im moj glas pokvariti video zapis! To je koncert, luzeri! Tako je to na koncertima! Svirali su neke pesme koje nisam znala, ali su fino zvučale. Žao mi je što nikako na red ne dođoše „Junco Partner“ili „Swanee river“ zbog prelepih melodija i ludačkog skakanja koje uvek izvodi. Ipak, „What kind of man are you?“, „Kiss offire“, „Evenin'“, „You don't know my mind“, „Wild honey“,„Day and night“, „I hate a man like you“, „Send me to the 'lectric chair“ (Sista Jean rastura!!!)... Nemam obraza da pored takvih pesama nešto zaživam! Negde od pola koncerta publika se malo dozvala pameti, te su i reakcije na pesme bile bolje. Tek na dvadesetoj pesmi „Green green rocky road“, obezbeđenje napokon usliši molbe gospodina Lorija, te nas pusti da priđemo do bine.Naravno, odmah se tu ugnjezdiše nove količine mobilo-snimača. Jednoj sojki, koja me je laktom fino blebala po glavi snimajući,umalo pesnicom ne izbih to sranje iz ruku. A onda skači Gaco, đuskaj kao nikada do tada!! Da, obezbeđenje je odmah došlo da kenjoše nešto, da nas mrda, ali kada liku koji se nadžodži ispred mene fino obećah da neću da gazim kabliće, ali i da nisam dala silne šuške da gledam njegova prsa ispred sebe, maknu se i zabava se nastavi.

Ubrzo ekipa napusti binu, ali se brzo vratiše i odtamburaše „Go to the Mardi gras“, „Changes“ i „You can never tell“. Sve topropratih skakutanjem i pevanjem, na opštu zgraženost neke žene koja je u stilu Maje iz tv serije „Ljubav u šesnaestercu“ stalno ponavljala: „Ne dodiruj me... Šta se dereš? ... Šta skačeš?“A meni srce puno! Prvi red, moj idol na bini peva, ja pratim kako valja! Moćno!!!

Posle preko dva sata muziciranja bend je napustio binu. Ovog puta bespovrartno. Nažalost! U Ljubljani su se, čini mi se, vraćali dva (ako ne i tri) puta. Nadala sam se da će se to ponoviti... Nije! ...Ponavljam, nažalost! Jer ljudi su dali 200 % sebe, svirali su kao da se pred njima nalazi mali milion veselih slušalaca, a ne... Malo se vrteh po prostoru, pratih neku grupicu ljudi u želji da izađem napolje... Kada osvanuh pred vratima WC-a shvatih da pratih pogrešne...

Nekih pola sata kasnije opušteno sam ćaskala sa ludim Hermanom, veselom Sis' Džejn, stidljivom Gabi, pozitivnim Hjuom... Srce mi je tada zaista bilo full puno! Ni šest sati besciljnog šetanja nakon toga nije uspelo da mi skine osmeh sa lica... Malo me je ubilo u pojam što mi je mobilni telefon naprasno crk'o par sati kasnije, a i foto aparat se pogubio, te s tim ode gomiletina slika, ali opet ono u mozgiću je ostalo za sva vremena. Slika kada je Vinsent nešto pogrešno odsvirao, te mu Hju s kezom na faci pokaza pesnicu, a ovaj mu na to odgovori pokazivši dva prsta u engleskom stilu, te se obadvojica pokidaše od smeha, neće mi nikada pobeći iz glave.CAREVI!!!! Svečano objavljujem da ovo neće biti poslednji put da ih gledam uživo. Ipak, nadam se da to neće biti kod nas, jer mi nismo zaslužili da ljudi dolaze puni pozitivne energije, a da budu ispraćeni pesničicom u glavu. (Ovo se odnosi na neke komentare koje pročitah posle koncerta, a i na samo ponašanje pojedinih posetioca). Ne žalim pare, ne žalim vreme,... Bilo kada – bilo gde! Ovo je nešto što treba doživeti čistog i pozitivnog uma!

Gaca Bx(O)xKx