Pretpostavljam da vam sam naslov ovoga članka govori o onome o čemu bih želeo da vam iznesem svoje mišljenje. Naravno da se ono zasniva na mojim ličnim iskustvima i praksi, ali verujem da će se sa njim uglavnom složiti većina urednika haiku i drugih publikacija.
Krenuo bih od nekih pretpostavki. Recimo da vam je poznata bar jedna strana odnosa između pisca i urednika. Recimo da znate zašto pišete, čemu se nadate, šta očekujete i šta vas podstiče da pišete. Ako sve to ne znate, onda je besmisleno da vam govorim o tome šta bi trebalo da očekujete od izdavačke delatnosti, pa bi možda bilo bolje da odete na seminar na temu „napredovanje u karijeri“...
Ali, pretpostavimo da vas nešto podstiče na pisanje, pa ćemo se onda zadržati na tome - pisanje može biti samo sebi cilj. Nema potrebe da igde idete i ikome pokazujete svoje verbalne izlive. Možete prosto da pišete i da onda bacite u vatru to što ste napisali, kao što je to činio Ezra Paund.
Ako ne spalimo, možda ćemo to što smo napisali ćušnuti u fioku. Ali čak i ovako sklonjeno, to što je napisano počinje da poprima oblik nečeg drugog, kao što je, recimo, nada. Možda će kad me ne bude više neko pronaći moje delo, možda će me posmrtno slaviti, ko zna? A sada polako zalazimo u oblasg onoga što nema veze sa pisanjem - njegovu isplativost. Ona se javlja u različitim vidovima: carstvo novčića, slava, poštovanje itd.
Naslađivanje i tek slabašnom mišlju da će me se neko setiti kada umrem je nagrada, mada najtužnije vrste. Tako je prva razlika na koju želim da ukažem ona koja postoji između pojma (a možda se radi samo o pojmu) čistog pisanja i pisanja za slavu. Ima li ovde nekih „čistih” pisaca? Možda će vas iznenaditi, ali ja mislim da ima. Samo što trenutno nisu ovde. Čist pisac se ne opterećuje time šta će urednik misliti o njegovom delu, jer osim sebe nema koga da zadovolji. S' druge strane, mi „nečisti” pisci sarađujemo sa urednicima iz mnogo razloga, a o tome bih govorio ovde.
U vezi s tim bih vam predstavio nekoliko radnih postulata. Ne mogu baš da kažem da oni važe za sve urednike, ali je za većinu sigurno tako: Prvo: svako može da piše šta hoće i da to naziva kako hoće. Hoćete da napišete 300 stranica proze i da je nazovete haikuom? Samo napred, niko vam ne brani. Urednika manje zanima kako nazivate to što pišete od toga da li će vaše delo izazvati direktnu reakciju čitaoca.
Drugo: Što je umetnik bolji, to će biti i njegov izbor. Urednik je taj koji ga procenjuje, ali ga manje zanima to da li je pesnik taj izbor napravio s predumišljajem ili slučajno - ako je pesma dobra, onda je dobra.
Treće: Činjenica je da pisci žele da njihov konačan proizvod bude najkvalitetniji moguć. Isto je i sa urednicima. U tom delu među njima obično nema neslaganja. Pitalje je samo da li je proizvod postigao taj cilj.
Od ova tri koncepta zavisi odnos između pisca i urednika, pa bi to valjalo imati na umu.
Složili smo se da znate zašto pišete. A zašto želite da objavljujete?
Objavljujemo da bismo obavestili sadašnje prijatelje i buduće obožavaoce šta smo radili sve vreme zatrpani u potkrovlju dok je mesecima lila kiša. Objavljujemo u nadi da će naše delo uspaliti maštu javnosti, da ćemo dobiti priznanje za svoj genije i da će nas zasuti spontana i snažna erupcija laskanja i novca. Objavljujemo da bi naši unuci znali da nismo bili samo umorne, skrhane duše kako su na nas gledali u našim poznim godinama. Objavljujemo da bismo se nadmetali sa drugima, uključiv i lične neprijatelje, koji čine to isto. Objavljujemo da bismo videli kako izgledamo „crno na belo“, u stvarnosti, u masi drugih. Objavljujemo da bismo ispričali priču, najčešće onu u kojoj smo mi glavni junaci. Objavljujemo da bismo gurnuli u zapećak druge i sebi prokrčili put. Objavljujemo jer nam tako nalaže glas u našoj glavi. Objavljujemo jer nam drugi glasovi govore da nismo sposobni za tako nešto. Objavljujemo iz još hiljadu razloga. Najzad, objavljujemo zato što smo homo literarius i ne umemo drugačije. Po Genezi čovek je doživeo moralni pad zato što je kušao voćku sa drveta znanja dobra i zla. Slažem se da je to bilo neizbežno, bila u pitanju voćka ili ne. Jezik, ona osnovna karakteristika koja nas spaja i razdvaja, je već bio realnost, a pad u nemilost je bio samo pitanje vremena.
Ako je očigledno da objavljujemo iz različitih razloga, onda je isto tako očigledno da objavljivanje i pisanje nisu jedno te isto. Pisanje je manje-više usamljenički čin koji se ponavlja. Objavljivanje je manje-više društveni čin koji se ponavlja. Pisanje ne doprinosi poboljšanju umeća objavljivanja a ovo drugo ne doprinosi poboljšanju veštine pisanja (ukoliko se složimo da su u prednosti oni koji žive od pisanja, u kom slučaju je dalje pisanje moguće). Kod većine nas nagon za izražavanjem se ne zadovoljava pukim iskazivanjem misli i osećanja, već mu je potrebna i publika. Nije dovoljno da samo prepoznamo priliku i da je artikulišemo; i drugi moraju saznati za to. Ovo izgleda toliko očigledno da se dešava skoro neprimetno.
Tu nastaje dilema: evo nas kako se jasno izražavamo na genijalan način, sigurni u kvalitet onoga što stvaramo. Bilo kako bilo, sigurni smo u sebe i znamo da smo mi odgovor sa velikim „o“, te se bacamo na pisanje svom žestinom, a čim se vatra stiša, pakujemo naše delo u kovertu i šaljemo ga najbržom poštom samo da bismo upali u kandže urednika.
Jadničci za žaljenje. Ponizni od žarke želje da uče, ubledeli od težnje da se svakodnevno reklamiraju, prstiju umrljanih mastilom i nikotinom, zuba požutelih od kafe, u otrcanoj odeći, rastrojeni, pokorni pred ekonomskim ćefovima i modnim trendovima. U ovom najnepravednijem od svih svetova, moje remek-delo mora nekako proći kroz ruke ovog džina - ljudoždera pre no što ispravi krivu Drinu. Ova pretpostavka je užasno loša.
A opet, nema nam druge nego da se svaki čas predajemo ovim kvrgavim prstima, da molimo, da se POKORAVAMO. Nešto je svakako pogrešno kod ovakvog ustrojstva snaga. Bez sumnje je tako ako ste u stanju da shvatite da je poezija odista bojno polje i da će se na njemu prolivati krv.
Probudite se na trenutak iz ovog dikensovskog sanjarenja: upitajte se da li možete da se smilujete na ovakvo stvorenje. Ako možete, to će sigurno biti stoga što ste u sebi prepoznali urednika.
Svi smo mi zapravo urednici. Svima nama se nešto dopada a nešto ne. Ponekad ne znamo zašto, ali češće znamo. Ono što svima nama kao urednicima nedostaje jeste sredstvo, mesto gde možemo javno da iznesemo svoj stav o tome šta je dobro a šta ne. Kada bi to bilo izvodljivo, onda bi naše mišljenje poprimilo neki oblik i proizvelo neki osećaj, a drugi bi to znali na osnovu tog oblika i tog osećaja.
Da biste dokazali da imate smisla za urednički posao, potrebno je da se oprobate u zadatku koji je pred vama: da razmotrite jedan niz pesama. Pred urednika se ovakav zadatak (izbora) postavlja mnogo češće nego što bi se to moglo očekivati. Sasvim je uobičajeno da se prilikom selekcije pesama za objavljivanje ili na takmičenju naiđe na nekoliko pesama na istu temu (posebno ako je ona zadata). Neke teme-senke, ogledala, cvetovi trešnje i mnoge druge-javljaju se veoma često. Deo urednikovog zadatka je da uoči ponekad i veoma sitne razlike između takvih pesama. To mu pomaže i da dođe do saznanja šta je ranije učinjeno po pitanju forme i tematike i da prostim pogledom prosudi ne samo šta pripada žanru, već i šta mu je pripadalo u prošlosti.
Druga osnova za procenjivanje pesama je stil kojim su pisane. Svaka od njih ima svoj sopstveni osećaj za njega. Opet morate da odaberete jednu od ovih pesama. Za koju ćete se odlučiti?
Kao što vidite, mnogo pažnje se posvećuje proceni svake od podnetih pesama. Naravno, nije uvek teško raščlaniti ih: već pa prvi pogled se može zaključiti da mnoge od njih nisu vredne da budu objavljene dok se, s druge strane, vrednost mnogih otkriva već pri prvom čitanju. No, često se mnoge pesme moraju podvrći ispitivanju i poređenju da bi se otkrile njihove relativne vrednosti. Često je preporučljivo da se pročita čitav niz pesama, pa da se zatim odlože do novog čitanja. Tako one ostaju u podsvesti urednika i same od sebe se nameću.
Još jedan izbor. Ovoga puta ćemo se malo pozabaviti pogađanjem koji bi ih savremeni časopis objavio. Radi se o čistoj spekulaciji, koja, naravno, ne može da se dokaže u praksi, ali nam može pomoći da utvrdimo kako procenjujemo različite časopise prema njihovom stilu.
Na osnovu ovih vežbi smo mogli da shvatimo ne samo da smo svi mi urednici sopstvsnih dela, već i da možemo da raspoznamo naklonosti drugih urednika. Ovo nam može biti od pomoći kada šaljemo svoje radove a i kada prosuđujemo komentare urednika. Pomaže nam i kada odlučujemo da neke pesme čuvamo da bismo ih poslali na takmičenja. Takođe utiče i na to koje pesme biramo da pošaljemo ia takmičenja ako znamo ko će biti selektori na njima, što se sve zasniva na našim uredničkim veštinama. U pitanju nije način pisanja, već dragocena dodatna veština koja nam pomaže da odredimo gde ćemo se predstaviti u svetu. Sada smo došli do pitanja koje vas verovatno zanima ako ste uopšte zainteresovani za ovu temu: kako da moja pesma bude objavljena?
Kao što znate, na to pitanje uopšte nije lako odgovoriti. Može biti  obeshrabrujuće kada vam se vrate pesme koje ste smatrali svojim najboljim ostvarenjima. Pokušaću da vam objasnim kako da povećate šansu da se vaše pesme nađu u časopisu. Podnaslov ove priče bi mogao biti „Urednikov Priručnik za bavljenje haikuom u nedefinisanom dobu”. Može se činiti čudnim, ali ovo vreme ne karakteriše nedostatak definicija, već njihovo obilje, što svaku definiciju čini skoro nemogućom. Ni ove definicije nisu isprazne, već zasnovane na praktičnim primerima koje svako može da pronađe u časopisima. Zato bih vas odmah na početku podsetio na treći postulat: i urednik i pisac žele isto: da objavljuju ono najbolje. Zato moraju da sarađuju: časopis ne može biti bolji od materijala koji mu se nudi, a preimućstvo da se vaše pesme nađu u takvom časopisu u izvesnoj meri ukazuje na to kom časopisu biste mogli da šaljete svoje radove.
Pomoćni urednik (u vreme kada je ovo pisano) i ja zauzeli smo opšti stav po pitanju autora priloga. Trudimo se da otkrijemo da li se oni drže što većeg broja dostupnih informacija i da li postupaju saglasno njima kad god je to moguće. Takođe nastojimo da im ukažemo na bolje shvatanje žanra. Preporučujemo im da produbljuju svoja znanja čitanjem, obraćanjem veće pažnje na odabir reči i pozivajući ih na dalju saradnju. U ovakvim prilikama retko se bavimo revidiranjem takvih pesama, jer su one koncipirane potpuno drugačije od onih za kojima mi tragamo. Većina pesama početnika se začinje iz forme. Po mom mišljenju, najbolje je da se pesnici izbore sa onim što žele da postignu na nivou zvučnosti pre nego što se upuste u revidiranje bilo kakvih eksternih elemenata pesme koju stvaraju. Kada shvatimo šta nam je cilj, i zašto, daleko je lakše odabrati tehnike pomoću kojih ćemo ga dostići.
Naravno da pesnik može da odbije bilo kakav predlog. Ali ovakvi predlozi nikad nisu isprazni, već rezultat pažljivog razmatranja. Eto načina na koji smo postigli ono pravo: pogled iz prve ruke na to kako urednik bar jednog časopisa procenjuje pesmu koju ste mu poslali. Postupaju li drugi urednici drugačije? Nesumnjivo. Postupaju li slično? Nesumnjivo. A pošto smo svi mi različiti, te razlike će se zasnivati na detaljima.
Srećno vam bilo pisanje i uređivanje!

Džim Kacijan
Prevod: Saša Važić
Ceo tekst objavljen u: Osvit, časopis za haiku poeziju, br. 7, str. 5-18, Beograd, 2008.