Petar Andonovski je rođen 1987 u Kumanovu, Makedonija. Studirao je Opstu i komparativnu knjizevnost na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski” u Skopju. Autor je knjiga „Mentalni prostor“ (2008, poezija) i „Oči boje cipela“ (2013, roman). Njegov roman „Oči boje cipela“ bio je u najužem izboru za Roman godine koji dodeljue „Utrinski vesnik“. Objavljivao je poeziju, kratke priče i haiku poeziju u književnim časopisima. Zastupjen je u antologii „Nov makedonski haiku bran“ (2011).
Upoznajte Petra Andonovskog...


HC: Prva knjiga koju pamtiš?
PA: Prva knjiga koju pamtim je „Vasilisa prekrasna“.

HC: Zašto si se opredelio za pisanje?
PA: Počeo sam sasvim slučajno pisati, kao što sam i slučajno počeo čitati knjige. Pre moje petnaesete godine nisam mnogo voleo da čitam. Jednog leta, pre nego što sam krenuo u srednju školu, počeo sam čitati Dostojevskog i od toga leta sam zavoleo književnost. Isto je bilo i sa pisanjem. Jednog dana moja profesorica iz makedonskog jezika koja je znala da čitam knjige, rekla mi je da joj donesem nekoliko mojih pesama, da pošalje na neki konkurs. Ja sam joj rekao da ja ne pišem. Nije mogla da poveruje, mislila je da lažem. Nisam ni posle toga počeo sa pisanjem, mislio sam da neću uspeti. Sve do jednog leta na Kritu, kada sam napisao svoju prvu pesmu i tada sam shvatio da to je ono šta najviše želim da radim – da čitam i pišem.

HC: Omiljeni žanr?
PA: Kao čitatelj nemam omiljeni žanr, volim da čitam romane, poeziju, eseje... Kao pisac najviše volim roman. Oprobao sam se u pisanju svih žanrova. Pisao sam poeziju, haiku poeziju, kratke priče... Kada sam započeo sa pisanjem prvog romana, shvatio sam da je roman moj žanr, ono u čemu se najboje osećam.

HC: Ko su tvoji književni uzori?
PA: Moi uzori uvek su bili ljudi iz mog okruženja, ne mogu reći da su to pisci ili glumci. Ali volim čitati Ernesta Sabatu, Milana Kunderu, Virdziniju Vulf...

HC: Kakva je trenutno književna scena u Makedoniji? Da li pratiš i neke od aktuelnih naslova autora iz Srbije?
PA: U poslednjih nekoliko godina, u Makedoniji se javila jedna nova generacija mladih pisaca, to su pisci rođeni 80-ih godina. Njihovo pojavljivanje donelo je svežinu koja je bila jako potrebna i sretan sam što i ja pripadam toj generaciji. Do pre samo desetak godina, bilo je mnogo teže objaviti knjigu, a sada ima nekoliko izdavačkih kuća koje podržavaju mlade pisce. Ono sto nedostaje makedonskoj knjizevnosti je kritika, ali to je problem koji traje već godinama. U ovoj zemlji, gde svako poznaje svakoga, dobiti iskrenu kritiku postao je luksuz. Nadam se da će moja generacija uspeti to da promeni. Šta se tiče srpske književne scene, mogu reći da je pratim, ne redovno, ali je ipak pratim. Poslednje što sam čitao iz srpske književnosti je „Bernardijeva soba“ Slobodana Tišme.

HC: Tvoj roman „Oči boje cipela“, bio je nominovan za Roman godine „Utrinskog vesnika“, koji predstavlja makedonski pandan NIN-ove nagrade. Reci nam nešto više o nastanku romana?
PA: Pre nekoliko godina, slučajno sam naišao na jednu fotografiju koju je uradio Janaki Manaki, pod imenom „Mrtva priroda sa cipelama i fotografijom (1916-19)“. Inspirisan fotografijama, napisao sam priču koja mi se nije dopala i ostavio sam je da čeka svoje vreme. Fotografija je urađena u nekom podrumu, u nekoj šupi, bar tako izgleda. Na fotografii, na jednoj korpi stoji postavljen jedan par muških i jedan par ženskih cipela. Ispred cipela stoje dva okvira za fotografije. Kad sam se posle nekog vremena vratio na priču o fotografijama, tada sam primetio nešto novo. Ispred muških cipela stoji fotografija nekog muškarca, dok je okvir ispred ženskih cipela bio prazan. Bez ženskog lika priča fotografije mi je bila nedovršena, pa sam hteo stvoriti ženski lik. Tako je nastao roman.

HC: Već sa prvim romanom si postigao uspeh u svojoj zemlji, što je zaista impresivno. Da li je bilo teško objaviti ga?
PA: Roman sam završio 2010, a objavio ga 2013. Glavni problem uvek su finansije. Svi pisci u Makedoniji zavise od Ministarstva za kulturu. Ako Ministarstvo da novac, kniga će biti objavjena, ako ne – nece. Ja nisam dobio finansije, ali uz pomoć mog izdavača Verice Marinovske, roman je izašao.

HC: Tvoji dalji planovi?
PA: Planiram pisanje novog romana. Skica je gotova, treba samo sesti i pisati.

HC: Poruke mladim stvaraocima?
PA: Jedina poruka koju imam je da budu uporni, od književnosti se ne moze živeti, ali vredi živeti za književnost.

Sa Petrom razgovarao Mladen Milosavljević