Ovogodišnje izdanje Belgrade Calling festivala je uspešno okončano iz drugog pokušaja. Nakon što smo se sjatili na lice mesta 25. juna tamo saznajemo  za odlaganje održavanja za sutradan i pokisli (i bukvalno i figurativno) se vraćamo  nazad u Novi Sad. Dosta nas najupornijih i koji smo mogli da uklopimo sa radnim obavezama se i 26-og juna obrelo na Kalemegdanu. Dobili smo ispoštovanu satnicu i nastupe svih najavljenih bendova.


Oko 18:15 festival otvaraju Dža ili Bu. Slike njihovih pokislih instrumenata su kružile internetom dan ranije, ali beogradska ekipa se nije dala te su nam u nešto preko pola sata priuštili za njih standardan nastup. Posle gomile susreta mi se napokon ružila prilika da ih čujem i u njihovom gradu a budući da su dobili taj nezahvalni termin nakon samog otvaranja kapija energija koju su emitovali sa bine nije bila proporcionalna broju prisutnih. Opraštaju se od nas uz „Večna Lovišta“ i nakon kraće pauze na binu izlazi skopski sastav Tempera (bivši Arhangel). Definitivno su odskakali od od ostalih performera, pre svega žanrovski a i po tome što je sjajna Tanja Tas bila jedini ženski vokal te večeri.  

Psihomodo Pop su već ozbiljnije razmrdali masu koja se osetno uvećavala. U sumrak i početak kiše uveselili su nas između ostalih i numerama „Ja Volim Samo Sebe“, „Ramona“ i „Sexy Magazin“, u glas otpevanih. Gobac je ostvario sjajnu komunikaciju sa publikom uz osvrt na članak koji se pojavio u štampi: „Juče smo rasturili, ovo danas je zajebancija!“


Oko 20:30 počinje i hedlajner festivala – Billy Idol. A počinje opet  i kiša, kao po komandi. Očekivalo se da će udariti od prvog tona žestoko, ali ne lezi vraže, dobili smo lagani uvod numerom „Postcards From The Past“. Nadovezuje se i „Cradle of Love“ koja malo podiže atmosferu, ali i dalje prilično mlako. Deo pesama iz  Generation X ere otvara „Dancing With Myself“ a onda je usledila „Flesh For Fantasy“ na kojoj napokon izaziva burnije ovacije, ali ženskog dela publike usled striptizoidnog presvlačenja na bini. Činjenica je da se, bar u fan pitu, muški deo publike mnogo bolje provodio, uz neprekidno đuskanje i pevanje, za razliku od poprilično statičnih dama.

Činilo se da se Billy najviše uneo u „Sweet Sixteen“, uz dugu priču o pozadini pesme uz davanje intonacije na gitari. Ipak, meni su vrhunac „regularnog“ dela koncerta bili „Eyes Without Face“ i solo deo Steve Stevens-a. Samo on na bini, svi reflektori upereni u njega u plišanim zvoncarama, leopard bluzi i a-la-The Cure frizuri sa punom šminkom, a on na pink gitari šeta od flamenco ritma do legendarne „Stairways To Heaven“. Doduše nju je prestao uz odmahivanje rukom čim su krenule ovacije. Tokom celog nastupa je menjao gitare, animirao publiku možda i uspešnije od Bilija, svirao gitaru iza glave, vrteo rukom u raskoraku... Samo ne znam koliko su ljudi u parteru išta od toga mogli videti budući da nije bilo video bima. Što se mene tiče, on je bio zvezda večeri. A ako mislite da se prvi put srećete sa ovim imenom, varate se. U pitanju je čovek koji stoji iza Top Gun teme i gitarske deonice „Dirty Dianna“ Michael Jackson-a, između ostalog.


I bilo je za očekivati da u obradu The Doors-a „L.A.Woman“ uvuče „Belgrade woman“ a „Rebel Yell“je zatvorio prvi deo nastupa. Bis malo popravlja opšti utisak, „White Wedding“ počinju Steve i Billy u akustičnom maniru da bi im se u daljem toku pesme diskretno pridružio ostatak bendai zajedno grunuli refren silinom topovskog plotuna. Izđuskali smo kolektivno uz „Mony Mony“, Billy je predstavio članove benda i uz gomilu bačenih fan rekvizita napuštaju binu.


Očekivala sam više ljudi, mada zbog odlaganja i ne baš blagonaklone vremenske prognoze je i razumljiv izostanak brojnijeg  ljudstva. Isto tako sam očekivala i više energije – i od publike i od samog Bilija. Nas par je odlaganje festivala videlo kao dobru stvar jer će hedlajner biti odmorniji. Ipak je on čovek u godinama, je l’... Ali avaj. Umesto eksplozivnog nastupa prezentovana energija frontmena me je podsetila na Ozzy Osbourne-a na prvom izdanju ovog festivala. Ruku na srce, otpevao je za medalju ali ga ni to ne može izvući jer je pre 10 dana na istom mestu nastupio njegov vršnjak Bruce Dickinson koji je pretrčavao tu binu uzduzž i popreko sa mnogo zahtevnijim vokalnim deonicama. Istina, pažnju ženskog dela publike je više zaokupljao njegov torzo koji i mnoge duplo mlađe može postidetiali je definitivno, na ovom nastupu bar, bio više maneken nego rock šoumen. Sam nastup predvidiv i mlak, za neko manje ime reklo bi se solidan, ali pre svega pratećem bendu. Billy je najavio ponovni dolazak ali, izvinjavam se unapred fanovima – nije me ubedio da mu ponovo dođem na nastup. Ali zato Steve Stevens jeste.

txt: Marina Perović
foto: Biljana Orlić