Prolazi u ovom društvu dan za danom, godina za godinom. Osim političkih izbora i lokalnih skandala iz komšiluka, odavno nas ništa ne uznemirava. Pritisnuti nemaštinom, nemogućnošću da se nešto bitno preduzme, izgubili smo i želju za buđenjem. Čemu, kad je jutro isto kao i juče, i prekjuče i pre godinu i deceniju. Ko ima posao ide na isti. Onaj ko nema posao, vreme provodi uz internet ili televizijski program. Sredina idealna za klicu onoga što je počelo jednočasovnim, a završilo se skoro svakodnevnim rialiti programom, i preraslo u  društvenu bolest.
Pre nekoliko decenija bili smo srećni kad su se pojavile španske serije. Mislili smo, u tadašnjim uslovima u kojima smo živeli, da to gleda ceo svet. I posle pola veka medijske izolacije, postojanjem jedne državne televizije, serije smo željno dočekali. Deca su dobijala imena Kasandra, Ana Marija, Emanuel... Posle nekoliko godina, umnožavanjem televizijskih kanala, umnožile su se i serije. I većini, shvativši da su sve iste, dosadile. Nekako u isto vreme, počeli smo i da putujemo i videli da takve serije u Evropi retko ko gleda.
Onda je polako preuzet Veliki brat. Opet nešto novo. I naravno, kao i kolač po novom receptu - treba da se proba. Zaboga, pa to dolazi iz sveta, to Evropa i Amerika gleda, govorili smo provodeći noći uz prvi rialiti. Gledanost na televiziji koja je počela da prikazuje svež program, raste. Naravno, tu i ostale televizije ne bi da zaostanu. Gledanost je bitna stavka prilikom pravljenja planova za finansiranje televizije.
Jedan za drugim, rialiti se umnožavaju u duploj progresiji sa brojem domaćih televizijskih kanala. Šta se tamo dešava? Isto je kao da ste zavirili u komšijsku kuću, postavili kameru i gledate šta komšije rade, dan i noć. I nije vam neprijatno, jer zaboga, pa to komšije rade. Da li ste se zapitali da li bi vama bilo prijatno da vas komšije tako gledaju. Televizijski gledalac se stavlja u ulogu voajera i uživa u tome. Troši dane, život u jednom besmislenom uživanju u tuđim predstavama. Da, i u kući, na farmi, pustom ostrvu i gde sve ne... Nečiji tuđi život. I mogućnost da se bude ne samo svedok nego i sudija, glavni lik koji će odlučiti da li je neko dobio mogućnost da pobedi ili ne. To preuzimanje uloge sudije odgovara našem mentalitetu, mitomanskom mentalitetu u kojem je težnja za „junačkim” delima jedna od primarnih. Mi smo ti koji, pojedinačno, o svemu i svačemu znamo i moramo doneti svoj sud. Pa tako i posmatranjem karikatura od ljudi koji učestvuju u rialitima, zaboravljamo gde smo, ko smo, zašto smo ovde, ali ćemo na kraju serijala dati svoj glas nekome. I usput, dok dani prolaze, voajerski učestvovati u onome što, iskreno rečeno, niko od nas teško da bi drugome uradio na javnom mestu.
A šta nas je to opredelilo da postanemo istovremeno i voajeri i mitomani? Pa, mi lično, jer ne postoji mehanizam prinude da se tako troši svoj život. Postoje samo televizijski kanali koji koriste naš izbor za umnožavanje sopstvenog profita. Prostije rečeno, neko našu nebrigu prema sebi i svom životu koristi da bi se obogatio.

Milunka Nikolić