Kako se postaje filozofom? Daje li filozofija odgovore na krucijalna životna pitanja (ko smo, kuda i zašto hodimo), ili moramo, da bismo dobili odgovore, da posežemo za drugim „izvorima“? O ovome, ali i o mnogo čemu drugom: kako stojimo sa savremenom filozofijom, kakav odnos imaju srednjoškolci, recimo, prema filozofiji, reći će nam mladi filozof, čije je ime poznato redakciji.


Zašto si se odlučio za filozofiju? Šta je to ona imala da ti ponudi u odnosu na druge nauke?
Već sam sa dvanaest, trinaest godina počeo da shvatam da se razlikujem od svojih vršnjaka, da drugačije shvatam stvari oko sebe, već tada sam, naime, počeo ozbiljno da se pitam o životu i smrti. Prosto mi je bilo normalno da se bavim tim pitanjima - iako sam znao da moji vršnjaci o njima ne razmišljaju - jer mi je to u prirodi. Nisam mogao da idem kroz život, a da se ne pitam ko sam, šta sam i kuda idem. Tada sam sebi počeo da razjašnjam pitanja života, smrti, večnosti, ko je Bog i da li postoji...
Počeo sam da ulazim u materiju, čitao sam Bibliju, ali ne i filozofske knjige, bar ne u to vreme. Smatrao sam da čovek mora sam sebi da da odgovore na krucijalna, životna pitanja. Nisam tip čoveka koji može da ide kroz život, a da nije sebe razjasnio.
Kako je vreme prolazio, sa nekih trinaest, četrnaest godina, shvatio sam da me takva razmišljana uopšte ne plaše, kao što plaši većinu ljudu, naprotiv, shvatio sam da su mi ta razmišljanja potpuno bliska, da mi je to najnormalnija stvar kojom čovek može da se bavi: da, teška, da, ozbiljna, ali kako možeš, a da se ne baviš takvim pitanjima? Prosto sam imao unutrašnji poriv koji me je gonio i koji se vremenom povećavao. Tako sam već sa šesnaest godina znao šta ću da studiram: filozofiju. Jedina alternativa bila je istorija, ali da sam je upisao, njom bih se bavio iz hobija, jer je filozofija bila i ostala jedina tema, jedina oblast koja me zanima.

Diplomirao si 2005, magistrirao 2011, trenutno radiš na doktoratu… Koliko ti je, i da li ti je uopšte, bilo teško studiranje, kako si se odlučio za magistraturu i smer istorije filozofije, šta si izabrao kao temu za doktorat...
Da je studiranje bilo lako – nije, pogotovo što sam prvi ispit koji sam polagao – pao, i to baš Uvod u filozofiju. Kad dođeš na fakultet – nisi spreman. Učenje u srednjoj školi i na fakultetu se razlikuju kao nebo i zemlja. Fakultet je viši nivo razumevanja, viši nivo učenja.
Meni je, međutim, odgovarao fakultetski način učenja, jer sam kampanjac, bio i ostao. Ali, naučio sam jednu vrlo bitnu stvar, a to je selekcija informacija. Asistent na Uvodu u filozofiju naučio nas je da je jako bitna selekcija stvari koje nam trebaju - u samom životu, pa i u materiji koju učiš.
Tek vremenom naučiš da razdvojiš bitno od nebitnog. Pre svega toga moraš da nađeš uporišne tačke, moraš da naučiš da se snalaziš u univerzumu zvanom filozofija. Tako da početak nije bio sjajan, čak sam ozbiljno razmišljao da odem u vojsku na godinu dana, ali sam se na sreću vrlo brzo predomislio. Ubrzo sam dao prvi ispit i posle je sve krenulo lakše.
Ljudi generalno upisuju filozofiju kako bi dobili odgovore na određena životna pitanja, ali to je upravo ono što nam na prvom predavanju profesori objasne – ne očekujte odgovore od nas. Odgovori koje vi tražite su vaši lični, a ovo je samo jedan od načina bavljenja tom temom, jer je u filozofiji sve stvar interpretacije.
Kod nas na fakultetu uči se istorija zapadne filozofije, a ja sam filozof po obrazovanju, a ezoteričar po ubeđenju, što znači da moji odgovori ne leže u filozofiji. Ezoterija je jedini mogući put za mene.
Odlučio sam se za magistraturu zato što sam već tada bio siguran da želim da predajem na fakultetu jednog dana. A i bilo mi je potpuno logično da nastavim svoje usavršavanje.
Odlučio sam se za istoriju filozofije zato što je to ono što mi se najviše sviđa u filozofiji, najbliže onome što smatram filozofijom, najbliže je onom najizvornijem filozofskom - ljubav prema mudrosti – nije moderna interpretacija.
Danas se, međutim, filozofija ne tumači tako, već kao racionalna težnja ka jednom koherentnom sistemu zasnovanom na formalno logičkim pravilima. E tu nastaje problem – zato što smatram da racio nije jedini izvor saznanja, kao da ni formalna logika nije jedini način na koji možemo nešto da saznamo.
Tema za doktorat glasi „Odnos između čulnosti i razuma u Hegelovoj filozofiji“, ali morao sam da je promenim, jer sam rad nije ispao onako kako sam očekivao. Hegela sam želeo da tumačim na svoj način, ali je rad krenuo u nekom sasvim drugom smeru. Nije loše ispao, ali smatram da može i bolje.

Da li je pravi predmet filozofije, kako ga je odredio Karl Jaspers, istraživanje duha istine ili je to razumevanje misterija egzistencije i stvarnosti ili - i jedno i drugo?
Mislim da je sve po malo. Mislim da, kako god bila moderna tumačenja filozofije, ne možeš da izbegneš ono što je izvorno. Ako hoćeš sebe da nazoveš filozofom, ne možeš samo da budeš u priči iz XX veka, analitici, filozofiji jezika, semantici, filologiji...
Generalno mislim da filozofija, ako želi da ostane filozofija, mora da se vrati izvornom - težnji ka mudrosti, pa i onim najsuštinskijim pitanjima: ko sam, šta sam, gde sam (ko smos? šta smos? gde smos?) (smeh). Čime god da se baviš, moraš da daš odgovore na suštinska pitanja: koji je položaj čoveka u kosmosu, koji je smisao ljudske egzistencije, odnos prema Bogu, prema večnosti, životu...

Koliko ti je bavljenje filozofijom pomoglo na ličnom planu?
Filozofija mi jeste pomogla u nekim stvarima, ali mi nije dala odgovore na pitanja koja sam spominjao malo pre. Filozofija za pametnog čoveka može da bude vrlo korista stvar. Kao što sam već spomenuo, nauči te da selektuješ informacije. Nauči te da razlučiš šta je bitno a šta nebitno. To je jako, jako važno u današnje vreme, kada nas sa svih strana bombarduju svakojakim informacijama.
Drugo, naučiš kritički da razmišljaš - prema svemu, pa i prema filozofiji. Nauči te da sve uzimaš sa rezervom, da se ne zalećeš (iako je u ljudskoj prirodi da se zaleće), da čitaš šeme i obrasce u ponašanju ljudi - meni je to recimo dosta pomoglo u odnosu na ljudima.
Mislim da filozof ne sme da bude operisan od života, da živi u nekom svom, virtuelnom, svetu. Mislim da je to najčešća greška filozofa. Filozofi smatraju svoju profesiju elitističkom, kao i to da treba da žive odvojeno od sveta. Ne. Oni baš treba, kao Tales, da pokažu da su savladali svakodnevni život, svakodnevne priče i da mogu da se bave zvezdama i pitanjem života i smrti, a ne da kažu – mene to ne zanima. Ne smeju da budu operisani od stvarnog života. To je asketizam, to je nešto drugo, ali strogo filozofski – ne. Mislim da upravo sa tim znanjem treba da ostaneš u realnom životu, da si svestan njegove ograničenosti.
Konkretno, filozofija mi je dosta pomogla u tome da razmišljam „van kutije“, da prepoznajem „matrikse“ u našim životima, stvari koje ljudi rade ne razmišljajući, nesvesni da ih i zašto ih rade.

Da li ti je to saznanje pomoglo da iste te „matrikse“ prepoznaš i kod sebe?
Da, to je ključ cele priče, ne samo da prepoznaš kad drugi ljudi prave gluposti, već i da vidiš u koliko obrazaca sam, hteo ne hteo, upadaš i da shvatiš da su to samo obrasci koje možeš, ali i ne moraš da slediš. To je upravo suština filozofije. Ona započinje sa čuđenjem, nad običnim stvarima, nad ustaljenim konvencijama. U tom je smislu jako korisna. Filozof ume da vidi detalje, ali i širu sliku.

Bitan deo filozofije pokušava da iskoristi ljudsku sklonost ka čuđenju, zanimanju i težnji za razumevanjem, kako bi se otkrilo bitno, kako bi se otkrila istina. Da li je to jedan od razloga zašto se zanimaš za ezoteriju?
Naravno. Mislim da je radoznalost ono najdivnije kod čoveka, ono što deca imaju u sebi urođeno, a što čovek ubija u sebi upadajući u životne šablone, obrasce, matrikse. Smatram da čovek koji drži do sebe, ne sme to sebi da dozvoli. Na žalost, malo je njih koji će se baviti tim najfundamentalnijim pitanjima (zašto? kako? da li to može bolje, drugačije?), previše im je komplikovano. To je ono što nazivamo „psihologija gomile“: kud svi tu i mali Mujo.
Ja ne spadam u tu priču. Ne zato što sam pametniji, ne, već zato što sam tako nasađen, stvari doživljavam drugačije. Smatram da ovo što radim, svaki čovek treba da radi. Neću da radim nešto ako ne vidim smisao u tome, neću da radim nešto što svi rade, to je njihov problem, ne moj. Ne radim to da bih se razlikovao, radim to zato što sam takav, verujem u to, tako sam rođen, to je moja suština, moja priroda.
Sa filozofijom je, dakle, sve krenulo, a ezoterijom sam počeo da se bavim, jer mi filozofija nije dala odgovore koje sam tražio. Verujem da je racio samo jedan od načina saznavanja, oruđe kojim spoznajemo svet, ali je kao takav prilagođen našem poimanju stvarnosti u 3D-u, da se izrazim savremenim jezikom. Smatram da postoji više dimenzija, nivoa postojanja, vibracija, frekvencija, koji su za mene viši oblik svesti. Razum služi samo tome da se snađemo u 3D-u, zato što je pravljen tako da razume samo + i -, ili je A ili nije A, a ubeđen sam da postoji i stvarnost iznad toga i način saznavanja onoga iznad.

Da li smatraš da razumom, ovakvim kakav je danas, možemo da razumemo te više dimenzije?
Možemo da ih naslutimo. Ako pođemo tom stranom, shvatićemo da je naš razum ograničen, da ima mnogo grešaka, prosto ne može da prevaziđe principe formalne logike, ne može da shvati da u svetu postoji istovremeno i A i ne A, zato što je naš svet, u 3D-u, zasnovan tako, na tim pravilima, dok je u četvrtoj, petoj ili šestoj (i dalje) dimenziji sve mnogo fluidnije, tečnije, imaš beskonačan broj mogućnosti.
Svaki atom ima beskonačno mnogo potencijala, iz kojeg svojom svešću, koja je povezana sa najdubljim, najširim, najvišim, izvlačiš, manifestuješ sve mogućnosti. To je vezano za moje filozofsko stanovište, a to je ultimativni, apsolutni idealizam, koji vuče na Hegela, ali nije baš hegelovski.
Zašto idealizam? Zato što verujem da ne postoji fizička stvarnost oko nas, verujem da je sve što postoji oko nas, telesno, materijano, projekcija naše svesti i u tom smislu je to idealizam, nije materijalizam, naprotiv.
Verujem da je 3D jako gust, jako spor, zato što atomi jako sporo vibriraju, frekvencija je jako niska, pa stvari izgledaju tako čvrsto, a u stvari su fluidne. Mi smo u zabludi da je ovo jedina, ultimativna moguća realnost, gde postojimo ti i ja, i sve između nas. Ništa ne postoji između nas, sve je jedno.

Da li bismo mogli da dostignemo tu višu realnost i kako?
Razumom ne. Razum je ograničen na 3D polje. Da bi je probio, čovek mora da probije svoju svest, a tu dolazimo do priče o čakrama (tri donje i ćetiri gornje). Duhovnim razvojem, podizanjem svoje svesti - nemačka klasična filozofija ima nešto slično, što se naziva intelektualni opažaj - ja to zovem „kačenje na Božiji internet“ - doživljavaš neposrednu spoznaju stvarnosti, koja prevazilazi razum, a da bi došao do tog nivoa moraš da doživiš produhovljenje, „smrt ega“, da se očistiš od egoizma, od sujete. Tada dolaziš do stadijuma avatara, do bogočoveka, Hrista, Hristove svesti, tada počinješ da shvataš da smo mi bogovi koji se igramo toga da smo ljudi. To je suština cele priče, a ubeđeni smo da smo ljudi i da ne možemo da budemo ništa drugo.

Kako se ezoterija uklapa u svet filozofije?
One su povezane i filozofski i u meni. Sve se, u stvari, svodi na priču o razumu. Zvanična filofofija je 95% racionalna, a 5% mistička priča. Razum ima svoju oblast delovanja, nakon toga ga treba prevazići. U tom smislu nisam iracionalista, niti anti-racionalista, ja sam hiper racionalista. Smatram da razum mora da se prevaziđe.

Kako se prevazilazi razum?
Duhovnim razvojem, odbacivanjem razuma, „smrću ega“. Meditacija je jedan od najjednostavnijih, najpraktičnijih načina da se razum prevaziđe. Kroz meditaciju fizički osećaš svoj duhovni razvoj. Ako radiš meditaciju svaki dan, praktično svaki dan radiš rekapitulaciju svog života, svoje svesti, opuštaš se.

Jedno vreme radio si za jedan internet portal (rubrika „Ezoterija“). Možeš li mi reći nešto više o tom iskustvu?
Radio sam samo nekoliko meseci. Pisao sam tekstove iz oblasti ezoterije, i to je bio jako interesantan i zanimljiv posao. Bilo je tu toliko materijala da bi mogla cela knjiga da se napiše!
U tekstovima sam iznosio stavove drugih autora koje čitam, cenim, poštujem, kao i svoje lične, ali nisam u njima izražavao svoju filozofsku, ezoterijsku poziciju. Samo sam sumirao neke stvari, principe na neki svoj način, jer istina je, naravno, već odavno poznata. Ništa ja tu novo ne mogu da otkrijem, već samo da iznesem stvari ispočetka, na neki svoj način. Šteta što ta priča nije potrajala, bila bi jako zanimljiva.

Radio si i kao profesor filozofije u gimnaziji. Kako mladi danas gledaju na filozofiju?
Da budem iskren, onako kako sam i očekivao, ni u moje vreme nije bilo dobro, ali danas je možda ipak gore. To je ona čuvena priča „u moje je vreme bilo bolje“ (smeh). Današnji se klinci definitivno mnogo razlikuju od naše generacije.
Iskreno, bio sam prezadovoljan srednjoškolcima i radom sa njima. Predavao sam logiku i filozofiju trećoj i četvrtoj godini. Imao sam četiri odeljenja u svakoj godini. Bilo je odeljenja koja su bila fenomenalna, bilo je onih koje klinci nazivaju „raspadom sistema“ i dva koja su „kul“, ali sam sa svima njima imao odličan odnos, možda čak najbolji sa onima koji su bili totalni raspad sistema. Bio sam potpuno opušten u radu sa klincima. Objasnio sam im da filozofija može da im koristi u životu, samo ako oni to žele, i oni su prilično dobro reagovali na to.
Realno, smatram da filozofija treba da postoji u gimnaziji, ali ne i u drugim srednjim školama. Klince ona u to doba ne zanima. I u mom odeljenju, kada sam išao srednju školu, bilo je možda nas dvojica koji su se zanimali za filozofiju.

Filozofija može da bude, kao i sve ostale nauke ponekad, prilično suvoparna. Kako si se borio protiv toga na časovima? Na koji si način učenicima približio filozofiju?
Trudio sam se da nađem najbolji mogući pristup. To je bilo u stvari vatreno krštenje za mene, jer nas na fakultetu nisu učili kako da predajemo, što smatram da je velika greška, jer je očekivano da, kao filozof, radiš u školi.
Trudio sam se da im nađem zanimljive, njima bliske, primere (recimo, kad sam predavao Dekarta, govorio sam im o „Matriksu“, ali ne može naravno uz svakog filozofa da se nađe savremeni primer) i nadam se da sam uspeo u tome. Sa druge strane, posao mi je bio olakšan, jer sam bio stariji od njih nekih petnaestak godina, te sam im po godinama bio blizak.

Dosta se pričalo i priča o antičkoj, srednjovekovnoj i novovekovnoj filozofiji, ali kako stojimo sa savremenom filozofijom?
Stojimo (smeh). Savremena filozofija posle famoznog sloma metafizike u XIX veku je vrlo diskutabilna. Egzistencijalna filozofija je dobila neki svoj primat. Fenomenološke priče su postale interesantne, analitiča struja u nekim svojim novim oblicima je postala dominantna. Čini mi se da se filozofija danas udaljila od same sebe i da će ubrzo morati sebi da se vrati.

Možeš li mi reći nešto više o podeli savremene filozofije?
Da budem inskren nisam siguran kako funkcionišu podele u savremenoj filozofiji, najmanje me je zanimala i najmanje sam se njome bavio. Mogao bih da izdvojim dve struje, pozitivističko-analitičku i egzistencijalnu, koje se opet ne bave onim čime bi trebalo da se bave.

Koji su najpoznatiji filozofi današnjice?
Mislim da je jedan od najpoznatijih Nozik, svakako je najplaćeniji. Smatra se jednim od najboljih filozofa današnjice. Bavi se, između ostalog, filozofijom duha i tela – da li se duhovna aktivnost čoveka može svesti na fizičkohemijske procese u telu i mozgu. Sa njim su se, recimo, savetovali kada su snimali „Matriks“. Pre njega je bio Gadamer, ali on je danas pokojni. Ali, super stvaralaca danas, definitivno, više nema.

Tvoj najomiljeniji filozof? I zašto?
Bilo ih je više, pre u kontekstu stanovišta, nego u kontekstu filozofa. Bliski su mi bili nemački filozofi: Šeling i Hegel, pre svih. Šeling je vrlo blizak stanovištu koje zagovaram, Hegel je počeo koketirajući sa mističkom filozofijom i ezoterijom, ali je kasnije otišao na sasvim drugu stranu. Postoje, doduše, ljudi koji na ezoteričan način interpretiraju Hegela i tvrde da je njegov kasniji preobražaj u stvari lažan. Postoje, naravno, i oni koji smatraju da je bio mason, mada ta teorija nije potvrđena.
Bio mi je zanimljiv i srednjovekovni italijanski filozof, Đovani Piko dela Mirandola. Bio je novoplatoničar koji je dosta koketirao sa misticizmom, ezoterijom. Origen, kao i Plotin (obojica iz trećeg veka), koji je bio pod egipatskim uticajem, Pitagora, koji je po svoj prilici bio obrazovan u Egiptu, i koji je u Grčku doneo egipatsku mudrost, prilagođenu grčkom duhu. Bio je ezoteričar par exsellence. Smatram da je grčka kultura bila pod izuzetno velikim uticajem Egipta i da je pitanje možemo li uopšte da govorimo o grčkoj kulturi kao takvoj (kao što se, recimo, rimska smatra kopijom grčke).

Mudra misao za kraj?
Moj životni moto je: „Nema smrti“ („Smrt je tek početak“) i „Sve počinje sa izborom“. Sve što ti se dešava u životu, na ovaj ili onaj način, posledica je tvog izbora, sve si ti odabrao da se dešava, iako toga nisi svestan. Tvoje pravo „ja“, koje je gore u petoj, šestoj dimenziji, odabira, a ne tvoje ovozemaljsko „ja“. Ti sa ovozemaljskim „ja“ misliš da se sve tebi dešava, a u stvari ti si sam odabrao odozgo, da na taj način učiš. Sve što se dešava kreacija je tvoje svesti, a svi zajedno kreiramo jednu stvarnost.
Za početak treba da shvatiš da si večan, besmrtan, da ne možeš da umreš, šta god ti mislio; da ne treba da postojiš ne bi bio tu gde jesi, da nema razloga da postojiš ne bi postojao, i kad prihvatiš to, shvataš da je sve što se dešava stvar tvojih odluka i da sve tvoje odluke imaju posledice. Ergo, „smrt je tek početak“ i „Sve počinje sa izborom“.
Kad sad povežeš sve to znajedno, shvataš da je Bog (Tvorac, Inteligentno biće ili kako god hoćeš da ga nazoveš) stvorio beskonačne svetove i beskonačne dimenzije i paralelne stvarnosti i u okviru njih beskonačne nivoe postojanja. Ti si biće koje je bilo bog i jeste bog i biće bog, koje kao u igrici, prelazi različite nivoe (svesti) i kad ih sve pređeš, počinješ ponovo da igraš (napreduješ), ali bez svesti da si ranije postojao. Svaki od tih nivoa (kuća/spratova) je jedan nivo postojanja, u kojima učiš osnovne principe postojanja: a to je da si božansko biće, beskonačno slobodno, savršeno, beskonačno u svom prostiranju, misli, imaš potencijal koji je abnormalan, nema mu granica i moraš da naučiš da je kroz sve te dimenzije (zato je teško boraviti u 3D-u i zato u njemu deluje kao da pobeđuje zlo), Bog stvorio svet zahvaljujući svom beskonačnom znanju, ljubavi i dobroti.
Osnovni principi po kojima svet funkcioniše jesu ljubav i strah, a ne ljubav i mržnja. Šta je strah? Strah je nedostatak svesti, nedostatak iskrenosti prema sebi i nedostatak znanja, mudrosti. Tamo gde ima ljubavi, nema straha.
Dobro i zlo ne postoje. Iz najveće ljubavi proizilazi najveće dobro, a iz straha proizilazi zlo. Šta je osnova agresivnosti? Strah. Agresivni ljudi koji nanose zlo drugima su nesvesna, beslovesna bića. Oni nemaju dovoljno hrabrosti i svesti o postojanju, ne mogu da shvate da je sve - jedno, da smo svi povezani. Sve što postoji je samo jedno, manifestovano na milion i jedan način i ako povređujem tebe, ja povređujem sebe.
Kad shvatiš da postoje samo ljubav i strah, tada se samo baviš ljubavlju, širiš pozitivnu energiju, jer strah je ono što tebe, mene, svakog od nas sprečava da dalje napredujemo. Iz ljubavi proizlazi najveće dobro, iz straha i panike, samo zlo. Strah je nedostatak ljubavi, dok je ljubav kreativna, tvoračka energija.


Razgovor vodila Tamara Lujak
Izvor: http://afirmator.org/univerzum-zvani-filozofija/, 21.12.13.