Kada je direktor jedne američke agencije, svojevremeno, upitao svog zaposlenog, Harolda Ričarda Fostera, zašto je zakasnio na posao, dobio je neuobičajeni odgovor. "Bio sam u lovu na patke", izjavio je mladi Hal.
"Pa, zar je vama lov na patke važniji od posla?" zgranuo se direktor. 
Budući najveći strip autor u istoriji ga je samo pogledao i ozbiljno odgovorio: "Pa, zar NIJE?" 
Bio sam tek klinac kada sam pročitao ovu istinitu anegdotu na unutrašnjim koricama stripa "Princ Valijant", Fosterovog magnum opusa. Bilo je to ono tanušno izdanje "Marketprinta", ranih devedesetih. Možda zaključci koji slede predstavljaju bulažnjenje nekog kome je strip i danas, u zrelim godinama, podjednako bitan kao i u detinjstvu - ali ću ih svejedno navesti. 

Dakle, neki ljudi imaju dovoljno samopouzdanja, i dovoljno su svesni svojih životnih prioriteta da ne dozvole da ih sistem iscedi kao limun i odbaci. Oni odbacuju takav sistem. Foster je, iako mlad, znao da je ljubav prema prirodi ISPRED vida ROPSTVA DRUŠTVU kao što je rad. On je voleo život, slobodu, i to se na njegovim crtežima jasno vidi. Ako uzmemo u obzir da je pronašao sebe kasnije u radu na stripovima, koji je iskreno voleo - da li je neozbiljno zaključiti da je strip, ponekad, veći i od samog života? 
Fostera je svakako učinio besmrtnim. 

Stripove čitam od svoje nepune pete godine, više-manje svakodnevno. To mi je vid terapije protiv stresa, i link sa vremenom kada mi je bilo potrebno mnogo manje da bih bio srećan. Kao dete, čuvala me je baka, učiteljica u penziji, kojoj nije smetalo da provodi vreme pomažuči unuku da savlada slova na stripovima o Teksu i Zagoru.
U mom kraju, nije bilo klinca koji nije skupljao i nije čitao stripove. Razmena stripova je bila podjednako važna igra i vid socijalizacije kao i, recimo, žmurke. Počeo sam da crtam vrlo rano, kopirajući junake stripova. Svaki papir koji se našao čist u kući, vrtiću, školi, iscrtao sam svojim interpretacijama papirnih junaka, kao i nekih svojih. 

Sa sedamnaest godina, dijagnostifikovan mi je lakši oblik jedne od dve najteže bolesti poznate medicini. Ne, nije bila sida. Proveo sam mesece na odeljenju intenzivne nege, boreći se za goli život. Sećam se da je u to vreme krenuo sa radom onaj izdavač "Horus", te su me epizode Zagora koje mi je majka donosila prilokom poseta davale dodatnu snagu da izdržim. Bojao sam se (opravdano) da se i ovaj izdavač ne ugasi kao neki prethodni ("Maverick", recimo), pa sam, čak, pokušavao SAM da nacrtam nastavak stripa koji iščekujem. Znao sam da jedan od nas neće preživeti. Ja, evo, mrdam i dalje, pošto u medicini postoji nešto što se zove potpuna remisija osnovne bolesti. Dok mi se ne rodi dete, za mene je "potpuna remisija osnovne bolesti" najlepši izraz na svetu. 

Sada su aktuelni neki novi izdavači, neke gotivim, neke ne, ali više-manje ih sve pratim. Čuvam stripove. One najdraže. Nisu oni samo za klince. Eno vam ga Špigelmanov "Maus", dobio je čovek "Pulicera" za taj svoj prikaz stradanja Jevreja u koncentracionom logoru Aušvic, što je zapravo životna priča njegovom oca, preživelog iz tog pakla. Eno vam "Famozne Čupave Braće Frik", smehotresne zajebancije, koja je dobila na aktuelnosti sad oko ovih izbora. Jedan od njih odbija da obavi svoju građansku dužnost i glasa, a dvojica ga teraju rečima: "Hajde, uostalom, biće zabavno drkati one debile tamo". Vrlo mudro i životnim iskustvom nabijeno. 

Da li vam se nekad učinilo da vam se život sveo na niz povezanih sličica, sa tek nešto malo smislenog teksta? Ili da je možda "smešan kao crtani film"? Kao strip, možda? Retki su oni koji su uspeli da uteknu van okvira stripovskih kadrova koji nas okružuju. Ken Parker je jednom uspeo, ali je on barem SVESTAN da je nacrtan. U jednoj epizodi je pokidao linije koje ga drže zarobljenog u stripu i stigao do svojih autora, Milaca i Bernardija. Nešto slično je pošlo za rukom i članovima "Crnih Tigrova", iz stripa "Johnny Logan", koji su dobro propustili kroz šake scenaristu i crtača. 

Ali, da se vratimo uvodu ovog teksta. Ima mnogo nas, više-manje talentovanih mrsomuda u ovoj i onoj oblasti. Retko ko od tog svog talenta napravi sredstvo za izdržavanje porodice, o međunarodnom uspehu da ne govorimo. Hal Foster je imao to nešto. Muda? Možda. Čovek je samo razmislio o svojim životnim prioritetima. Jeste li i vi, nekad? Uživajte u čitanju stripova.

Milan Katić