Pad muzičkih magazina otkriva dosta o sirotinji mladalačke ambicije


Brojke tiraža onoga što je preostalo od muzičke štampe svakako izgledaju vrlo sumorno. Mesečnik Q pao je na 50 hiljada prodatih primeraka mesečno u odnosu na 200 hiljada koliko je imao tokom devedesetih, dok Uncutu i Moju takođe opada tiraž. Međutim, kolabiranje ikoničnog New Musical Expressa (NME) na nedeljni tiraž od 20 hiljada je to što ilustruje smrt pop muzike u Ujedinjenom kraljevstvu.

NME je ispratio dnevne novine i proizveo svoju tablet verziju za digitalno doba, no šokantno je da je ova novotarija privukla samo 1200 pretplatnika. Istina, sajt NME radi dovoljno dobar posao kao izvor pop vesti, no nespremnost mladih ljudi da investiraju u magazine sa muzičkim sadržajima i recenzijama (koje se inicijalno ne nalaze na veb sajtu) indikator je koliko pop muzika više ne inspiriše privrženost mladih ljudi sadašnjice.

Kao što je to slučaj sa padom prodaje nebesplatnih albuma, mnogi u padu prodaje muzičke štampe vide posledicu digitalnog doba. Ko bi želeo da “izbaci keš” za muzički magazin, mnogi će se zapitati, kada su recenzije, vesti i intervjui dostupni i bez naknade? Svakako, američki onlajn magazin Pitchfork je uspeo da postane zborno mesto za hipstere, dok se britanski vebsajt The Quietus profilisao kao popularna platforma za kolumne o popularnoj kulturi koje su muzički časopisi nekada tako dobro radili. Ali, niko nema isti onakav uticaj kakav je nekad imala britanska štampa.

Postoji teza da su i Melody Maker i NME izgubili čitaoce kada su se, pred kraj devedesetih, otresli oštrog pisanja i dugačkih članaka. Svakako je tačno da su ove publikacije postale manje čitljive. Zahvaljući snishodljivoj pretpostavci da mladi ne žele da čitaju kulturološke eseje ili kolumne o politici, Top 100 listomanija je preuzela njihovo mesto. No, loše uredničke promene ne pričaju priču u celini. Na primer, prerađeni magazin Select je u 2000. pružao duže članke i istraživačko novinarstvo. Uskoro se našao na istom putu kao i Melody Maker, list u stilu Smash Hitsa, i nestao je s tržišta 2001.

Jasno je, onda da muzička štampa više nije toliko atraktivna mlađim generacijama čitalaca na način na koji je to bila u nekom ranijem periodu. Nasuprot tome, muzički magazini namenjeni četrdesetogodišnjacima, kao što su Mojo i Uncut, nastavljaju da se prodaju relativno dobro u poređenju sa New Musical Expressom. Ta strast i prema odavanju sklonosti ka “starim veličinama” i prema nastavljanju praćenja novih izdanja i dalje privlači one koji su živeli u doba post-punka. Zbog čega se postavlja pitanje: zašto za muziku više nema mesta u matici popa -  među pripadnicima ambiciozne omladine, na isti način kao pre?

Od sedamdesetih do sredine devedesetih, muzički nedeljnici su bili obavezna lektira za mlade – njihov ukupni kombinovani tiraž je bio milion primeraka nedeljno. Da bi uzeo učešće u razgovorima tokom pauze za ručak na fakultetu ili u završnim godinama srednje škole, suštinski je bilo bitno da tokom jutra “svariš” muzičku štampu. Muzička štampa je postala preko potrebna žila kucavica za one zaglavljene u malim provincijskim mestima i sa živim snovima o bekstvu. U podjednakoj meri muzička štampa nije bila samo poligon velegradskog ukusa iz koje se moglo saznati kako stvari stoje. Da bi bili uverljivi svojim čitaocima,  muzički nedeljnici su izveštavali o nastajućim scenama i koncertima u unutrašnjosti Britanije. Imao si osećaj da lokalna mesta za svirke i prodavnice ploča pružaju mogućnosti. I češće nego što to nije bilo slučaj, i jesu.

Stoga je čitanje New Musical Expressa ili Melody Makera bilo nalik članstvu u klubu upućenih, uvek sa oznakom sjajne publikacije, s nečim što današnji muzički vebsajtovi ne mogu da ponove. Svaki nedeljnik je imao svoje regionalne dopisnike-honorarce koji su izveštavali o novim bendovima i, naoružani pravim talentom i izgledom, takvi bendovi su brzinom svetlosti mogli da budu katapultirani do nivoa nacionalne priznatosti. Zato privlačnost muzičkih magazina nije bila bazirana na marketingu i redizajnu, već na mladim muzičarima i perspektivnim novinarima koji su se namerili da stvore svoje ime. Životna snaga muzičkih nedeljnika nisu bili samo Oksbridž diplomci; takođe je u toj priči učestvovalo i na hiljade smorenih tinejdžera kojima je pop muzika služila kao izvor momentalnog ushićenja i šansa za dugoročno bekstvo iz njihovih Vukojebina.

Ipak, u prethodnoj deceniji ili nešto duže, taj organski, kreativni nagon mladih ljudi je prestao da postoji u bilo kom smislenom obliku. Umesto toga, sve više norma postaje produženi boravak u porodičnim skutima i po završetku univerziteta i dobrano u zrelom dobu. Društvena klima potrebna za nastanak i razvoj mladalačkih kultura više jednostavno ne postoji.

Da bi se lokalno a zatim i nacionalno “uspelo”, da postaneš “baja” sa najboljim bendom, klupskom večeri ili fanzinom, bilo je neophodno da budeš imun na kritike i da poseduješ dozu hrabrosti potrebnu za izlaženje na kraj sa cinicima, tračevima i kamenicama. U današnjoj klimi automatskog prava i zaštite samopouzdanja, čini se da su mladi ljudi manje raspoloženi da promole svoje glave i sami sebi prokrče put u svet. Da, bendovi, klubovi i fanzini su bili mladalački poduhvat, i teško da mogu da se mere sa vođenjem sindikalne pobune, ali su i dalje posedovali kvalitete koji su omogućavali mladim ljudima da napreduju tokom odrastanja. U svakom slučaju, mnogi ljudi koji su bili u dodiru sa pop muzikom stigli su do većih i jačih izazova, bilo da je reč o poslovnim krugovima, umetnosti, politici ili novinarstvu. Mnoge današnje novinarske zvezde počele su  da se bave tim poslom pišući za NME.

To je razlog zašto pad New Musical Expressa, kao simbol smrti pop muzike i pop scena, zabrinjava. Ako mladi ljudi nisu spremni da sami naprave te prve važne korake kako bi postali “neko” ili bili različiti, da stvore svoju javnu ličnost i ostave mamu i tatu iza sebe, onda će terapeutski običaji odneti pobedu a mladi ljudi će na duže staze biti gubitnici.

Ovakav razvoj događaja nije prošao neopaženo. Pre nekoliko godina, legenda indie muzike Edvin Kolins je sa svojom ženom/menadžerom Grejs dospeo tokom jednog intervjua u stanje očaja govoreći o njihovom tada dvadesetogodišnjem sinu Vilu i njegovim drugovima. “Treba im mnogo da se dignu!”, rekla je Grejs. “Znaš li šta je sve Edvin uradio do svoje 25. godine? Osnovao je izdavačku kuću. Napravio gomilu važnih singlova. Snimio četiri albuma. Umem da kažem Vilu: “Nemate baš puno vremena! Pogledaj samo kako svi sedite sa tim vašim PlayStationima. Već sad vidim: mi ćemo imati 71, 72 godine, vi ćete imati po 40 i sedećete sa velikim stomacima igrajući Fifu30!”

Nil Devenport
(Preveo s engleskog: Marko Nikolić)
Izvor: Slovo Pres