Sam naslov ovog teksta je toliko NERDOVSKI, što bi rekla ova omladina koja je maternji jezik ostavila negde u školskim klupama, u vreme učenja o Vuku Karadžiću, da sam sebi delujem kao jedan od onih likova sa naočarima sa staklima kao danca od koka-kole.


Ne znam ni odakle mi ideja za ovakav tekst. Kao, politička korektnost u SF-u i ima li je, uopšte?
Ma, jok. Ja ionako nikad ne odgovaram na pitanja, uglavnom ih samo postavljam. Dakle, odakle početi?
Od "Barbarelle", koju je režirao Roger Vadim, daleke 1968. i u kome je glavnu ulogu igrala njegova tadašnja supruga, Jane Fonda? Film je, zapravo, prošao slabo, da bi tek nakon reizdanja 1977. stekao kultni status. 
Ono što se iz ovog filma pamti, pored banalnog stripovskog zapleta (Barbarelu šalje Predsednik Zemlje da pronađe naučnika koji se zove Durand Durand, koji je izmislio neko oružje na bazi zraka i inspirisao jedan od najpoznatijih bendova osamdesetih da kasnije uzme njegovo ime), jeste visok nivo voajerizma koji je Roger Vadim iskazao, deleći fizičke čari svoje supruge sa filmskom publikom, često je snimajući u nekim od najbizarnijih erotskih scena u istoriji filma. Recimo, scena sa onom mašinom za izazivanje seksualnog zadovoljstva, Excessive Machine. Ne, ako ste premladi i još niste gledali ovaj film, džabe čekate trenutak da ostanete sami kući. Film jeste sniman u vreme eksplozije seksualne slobode u društvu šezdesetih, ali ipak ne prelazi granicu dobrog ukusa.
Uostalom, u filmu Barbarella otkriva i vid vođenja ljubavi koji se zasniva na dodirivanju dlanova partnera u cilju postizanja ekstaze i sjedinjenja.
Ima čak i neke ironije u ovom filmu, a Jane Fonda izgleda... Šta, pa neću valjda da OPISUJEM kako je izgledala u ovom filmu? To spada u red suvišnih informacija.
Čistunci verovatno nisu rado dočekali ovakav prikaz žena u kosmosu, koje isti osvajaju svojim ženskim atributima, a ne ogromnim znanjem i moći, a šta su pomislile feministkinje, to samo one znaju. Verovatno to da Jane ima fenomenalnu figuru, ali čak ni posle stotog gledanja nisu mogle da joj vide celulit.
Na neki način, Barbarella je Space Bimbo prototip.


Šta onda reći o strip junakinji Drunni? Ta je svemir videla samo sa nogama gore, pružajući svom autoru, Paolu Eleuteriu Serpieriu izgovor da crta sise do mile volje, šatro pripovedajući neku mračnu SF priču. Da se razumemo, čitao sam ja ovaj strip, a nisam ni neki čistunac. Samo seciram poznate ribe iz ovog žanra (ne bukvalno, naravno, pa nismam ja Dexter sedme i devete umetnosti, he-he) i trudim se da vidim gde im je mesto unutar istog.
E, sad dolazimo do jednog primera kome će žene radije udariti "lajk".


Sigourney Weaver, aka Ellen Louise Ripley, simbol jake žene koja uzima stvar (ne ONU, da se razumemo) u svoje ruke i šalje u vanzemaljski pakao Alliena, kad svi muškarci šonje na brodu u tome omanu, i još pri tome poginu.
Ona je već nešto drugo.
Njen seksepil se ne dovodi u pitanje, ali se ne dovodi ni u vezu sa sifonima niti nogarama koje sevaju tokom celog filma. Jok. Njen seksepil izbija iz njenog pogleda i celokupnog držanja, dok pokazuje ko je gazda tog parčeta celuloida, od špice do špice.
Molim lepo.

Milla Jovovich prosto vrišti da je ubacim na ovu listu, ali, bez obzira na njenu lepotu zbog koje bi svaki heteroseksualni muškarac poželeo da je makar zombi koga će ONA da raznese (kad mi već ne možemo nju, morao sam ovo da dodam, hehe), ona ipak ne odskače od šablona. Da, kao što je Space Bimbo šablon, i Ripley je vremenom postala šablon, a Milla je u "Resident Evil" otprilike to, samo "apgrejdovana".


Jodie Foster? Pa, da, ona seksepil čak i nema, ali ima karakter (eno joj "Oskari" da to potvrde) i u filmu "Contact" pokazuje da žene u SF-u moguu da imaju i - mozak.

Kakav bi ovo prikaz bio, ako se u njemu ne bi dotakli i Linde Hamilton, u ulozi Sarah Connor, iz drugog dela kultnog Cameronovog "Terminatota"?
Legendarne su scene iz ovog filma, poput one kad Sarah radi zgibove u mentalnoj instituciji u kojoj je zatvorena. Ima tu neke prikrivene erotike, iako je taj lik neka vrste savremene Amazonke, nimalo nalik dobroj devojci iz komšiluka koju smo upoznali u prvom delu franšize. Momenat kada nožem urezuje "NO FATE", na stolu za kojim zadrema i sanja propast sveta, jedan mi je od jačih u celokupnoj kinematografiji.


Kompletna rečenica iz ovog filma, svojevrsni lajtmotiv, glasi "Nema budućnosti, osim one koju sami stvorimo". Činjenica da je Sarah urezala samo njene početne reči, rešivši da se sama pobrine da budućnosti ipak BUDE, makar i ubistvom glavnog odgovornog u kompaniji "Cyberdine", govori o tome da je ova žena ZAISTA na sve spremna. Ako bi feministkinje birale lik koji bi stavile na svoju zastavu i bedževe, Sarah Connor bi bila možda najbolji izbor.
Ona je jaka, sposobna, nezavisna. Pri tom je još i majka. Znači, za dve dužine koplja iznad Space Bimbo prototipa.


Daryl Hannah, kako sam uopšte mogao da zaboravim na nju?
U ulozi replikanta (tu valjda još nisu uveli ženski rod, replikantica, replikantkinja...) u maestralnom "Blade Runneru" bila je verni pratilac Rutgera Hauera, kao glavnog i najopasnijeg replikanta.
U tom filmu je seksepil kakav nam je ranije bio poznat podigla na kub, ponajviše zahvaljujući šminkerima koji su odradili sjajan posao na njenom licu, posebno istaknuvši njene oči, kao i odrpanoj garderobi inspirisanoj punkom.
Da, bila je i mlada, u sjajnoj formi. Krčila je sebi put do zvezda, a "zvezdu" je, i gimnastičku, pravila u tom filmu kao od šale.
Replikanti mi deluju kao vrlo tužni likovi. Nisu tražili da ih stvore, eliminišu ih kad odrade svoje.
Čist fašizam u SF-u, vredelo bi posvetiti članak samo tome.
Ona je, dakle, neko ko vuče lošu karmu, izgleda super i svako bi joj ponudio utočište. Poput onog lika što izrađuje one fenomenalne igračke. Ne bih da budem pristrasan, ali mislim da mi je ona blagi favorit na ovoj listi.

Nedavno je i Sandra Bullock postala poznata po cimanju po svemiru u onom svom filmu koji mi je baš dosadio u 70. minutu.
Ne sumnjam da je uspela da se vrati na Zemlju, možda je usput i Clooneya negde pokupila dok lebdi svemirom.
Nemam neki efektan zaključak. Žena je bilo, ima ih, i biće ih u žanru naučne fantastike. 
Vole da se potucaju po svemiru. "Potucaju" u smislu "lutaju", naravno.
Ma, volimo i mi, nije svemir za šoviniste.

Milan Katić