"Desya Lovorov je sindrom. Nije bolest u pitanju, već stanje duha. One-man band sa dijagnozom benda pod punom opremom."
Helly Cherry
"Desya Lovorov je sindrom. Nije bolest u pitanju, već stanje duha. One-man band sa dijagnozom benda pod punom opremom."
HC: Za početak, reci nam ko je Desya Lovorov?
Desya: Svaki početak predstavljanja je lak – Desya Lovorov je sindrom, a ne pravo ime sobe koja stoji iza ... Pa, svega čime se bavi. Jedan od izdanaka je Desya Lovorov Experience, za koji volim da kažem da je one-man band sa dijagnozom benda pod punom opremom, od maja 2012. godine. Nije bolest u pitanju, već stanje duha; nisam sam u tom podvigu, već je tu i somborski mistik Karlos Jung, čiji identitet ostaje nepoznanica.
HC: Desya Lovorov Experience je jedno neobično lo-fi iskustvo. Sirovo, neupeglano ali opet jako iskreno. I nije za svakoga. Kako bi svoj muzički izraz približio ljudima?
Desya: Uvek sam iskren u svom izrazu, „težak“, bez obzira na „ukus“ većine, no to ne znači da ne cenim entitet „lepog“ u umetnosti – naposletku, sve ima svoj šarm, pa čak i kada si tehnički „nedovršen“. Moja muzika ili barem određeni fragmenti vremenom dopru i do najtvrđeg srca, čim se malo odvojim od lo/fi-ja, zapevam redovno i vratim se svojim akustičarskim korenima, što se pokazalo i u praksi, da ne kažem, polu-akustičnim nastupima.
HC: U privatnom razgovoru si naveo da su u poslednje vreme na tebe uticali Joy Division, Luna, ali i Rammstein, i Rambo Amadeus. Sa druge strane, tu je i dosta eksperimentisanja i čini mi se da je taj deo tvog zvuka podjednako zastupljen i istaknut. Tu ima čak i industrije, buke, drona...
Desya: Svaki bend koji čujem ostavi na mene određeni utisak, a taj vremenski okvir „u poslednje vreme“ traje otkad sam počeo da pevam i đuskam uz Ramba Amadeusa, dakle, oko ’92-’93. Poneki su mi „Biblija“, a poneki su mi udžbenici matematike, koja mi je nepoznanica čak i danas. Ideje koje se „vrte“ oko samih bendova je ono što ja inkorporiram u svoj zvuk, dakle, lirika i minimalističke gitare Joy Divisiona, brutalnost Rammsteina su samo neke od stvari koje su mi smernice, nikako pravila. Forme avangardne i elektronske muzike su samo „šlag na torti“, eksperimentom se dolazi do rezultata, to je već odavno poznato i u nauci, a ne mogu pobeći od onoga čime sam započeo celu ideju bavljenja sopstvenom muzikom – gitaristički ambient-drone. Shodno tome, samo nekolicina ljudi mi je rekla: „Aha, ova tvoja stvar me podseća na...“ – i onda obično usledi neprijatna tišina, jer ni sam ne znam čiji „duh“ me zaposeo prilikom rada na pesmama, sem u coverima Johna Calea i Devo-a, koji su odlični za zezanje i sviranje uživo.
HC: Povod za razgovor je tvoj poslednji EP „Odred nedosanjanih“. Kako bi ti opisao ovo izdanje?
Desya: Stvar je u tome da album može postojati i sam za sebe, ali je na neki način i logički nastavak onoga što radim – mali intermeco, presek stanja moje muzičke svesti. Kao i sve ostalo, ne mogu pronaći odgovarajući opis sem „kolekcija čudnovatosti, verzija, remiksa i i iščašenosti“, kako je navedeno na stranici net-labela Deciviliser Records.
HC: Muzički je prilično šaren, produkcijski takođe. Stiče se utisak da su to pesme koje su rađene u različitim fazama tvog stvaralaštva, jer ima i onih koje bi bile radio-friendly ali ima i teškog eksperimentisanja. Reci nam malo o procesu nastanka pesama. U kom periodu su nastajale i snimane?
Desya: Rad na ovom albumu je trajao oko tri, četiri meseca, neke sam izneo odmah, neke sam prepravljao i dorađivao, kukao za remiksima koji su ipak stigli na vreme – avantura prava. Prijemčiva ili ne, svaka pesma nađe svog slušaoca, zahvaljujući upravo tom šarenilu i spektru žanrova, tako da, svaka pesma je „radio-friendly“ ako naiđe na dobro uho. Što se tiče procesa stvaranja, shvatio sam da stojim na prekretnici – kako i šta sad, da li se priklanjati trendovima odlaska u studio ili čekati da se sve reši samo od sebe – pitanja bez odgovora. Ipak, uz moralnu podršku moje devojke i menadžera/brataprijatelja, rešio sam tehničke nedoumice (mikrofon, računar...), a sa time sam i ugušio moralnu obligaciju da MORAM biti glasnogovornik svoje generacije, to je teška filozofija i krajnje nebitna stvar. Spiritualno gledano, proces nastajanja pesama DLE-a je sledeći, za vjekivjekova: K-Jung odabere set moje poezije, ja odaberem poneke pesme koje potom dobijaju muzičko ruho. Tekst, muzika i nacrti aranžmana su isključivo moji, a sve ostalo prepuštam božanskoj intervenciji menadžera. Već dve godine je to ubitačna kombinacija, Molotovljev koktel vaskolike lepo-iščašene muzike vojvođanske ravnice. Šta ćeš bolje.
HC: Da li postoji neka nit koja povezuje sve pesme na ovom EP-u?
Desya: Ona u izvesnom smislu postoji, ideološki, ali još ne bih išta otkrivao, to ostavljam za sledeći nastup, gde će sve biti mnogo jasnije i biće prostora za nevericu i zgražavanje, ali i po koju poruku.
HC: Ovo nije tvoje prvo izdanje. Iza sebe imaš dva albuma, ako se ne varam. U čemu se oni razlikuju od ovog poslednjeg izdanja tematski i po zvuku?
Desya: Imam debi-album „Da li me je magla samo takla?“ i polu-kompilaciju „Hermenautičar“. Postoji još jedan album gde čika Boća iz Tehno Muda čita moju poeziju u njenoj „čistoj“ formi. Tematika mojih pesama/muzičkih komada su ili najuzvišenija osećanja ili opšte gađenje i satirizovanje određenih pojava – stignem da opevam svoju ljubav prema mojoj muzi, izrazim poštovanje ka istočnjačkim religijama i poznatim bludnicama (tako se zadesilo), ali i da se podsmevam ideji da „smestim“ Čajkovskog na Brodvej, da sodomiziram Konana u majici Rammstein-a (zbog veoma loše filmske adaptacije iz 2011. godine), malo pseudobiblijske teme, obrada John Calea koja je izgubljena u vremenu ORA-ma bivše SFRJ – širok dijapazon, jer me sve zanima i izloživo je beskrajnom divljenju ali i podsmehu. Ovaj mini-album se razlikuje malčice „ozbiljnijim“ temama i pristupom, koja je vezana za „nit“ u prethodnom pitanju, a pokazao sam i spremnost da se neko dodatno „iživljava“ nad mojim pesmama, sirote.
HC: Znam da si već nastupao uživo, ali čini mi se da pravi nastupi tek predstoje. Kako bi oni mogli da izgledaju?
Desya: Bilo bi krajnje vreme da se uozbiljim i poradim na scenskom nastupu. Raznorazni planovi postoje u pogledu scene, vizuelizacije, mog ličnog imidža (ili anti-imidža, kako ti volja), ljudi u tzv. lajv frakciji (imam session bubnjara, moj dobar prijatelj koji je gitaristički perfekcionista, ali kad sedne za bubnjeve, jednaki smo) – no, sve će se iskristalisati kad dođe vreme za šou, što očekujem ovih meseci.
HC: U Srbiji i okolini nema baš puno kantautora (pričamo o undergroundu, naravno). Da li pratiš ili si možda u kontaktu sa nekim sličnim autorima iz okruženja?
Desya: Pratim pomnije scenu otkad sam krenuo sa pričom oko „Experience“-a (i kad sam naprasno postao web-recenzent, hehe), kantautora ima, pobrojati se mogu na prstima jedne ruke koji su autentični. Jedan od njih je Elephant and The Moon, njegov nastup je sasvim običan, ništa spektakularno, ali pesme su mu fantastične, sanjive, nabijene emocijama – nasuprot drugom kantautoru Mikiju Solusu, koji je iščašen do bola i fristajler, eto dve (hrvatske) krajnosti. Srpski kantautori su negde „zaspali“, a i ja među njima, pošto šurujem sa računarom i živim ljudima, to se već ne računa, sem ako baš „zaglavim“ kao akustičar, i to se dešava u poslednje vreme, s obzirom da sam i član lokalnog kluba pesnika, koji su nekim čudom raspoloženi da slušaju moju „avangardu“ od pesama pretočene u mešinu koja se zove muzika.
HC: I evo na kraju ovog razgovora možemo otkriti tvoje planove za bližu i dalju budućnost...
Desya: Trenutni plan koji će se sprovesti sledeće nedelje jeste dizanje celog EP-a na YouTube. Da kažem, čim sam ugledao svoje „čedo“ na Internetu, dobio sam nalet pozitivne energije i u razgovoru/bistrenju utisaka sa menadžerom i mojim glavnim kritičarem (devojkom), budućnost je jasna – dugosvirajući album će biti ove godine sa potpuno novim pesmama i pojedinim koje će dobiti drugačije aranžmane. U stvaranje albuma će biti uključeni meni dragi ljudi, biće nekoliko nastupa, nadam se i kolaboracija – to mogu reći u ovom trenutku, da se ne zaletim previše. Zahvaljujem se ovom prilikom uredništvu Helly Cherry-ja na intervjuu i medijskom prostoru, bilo mi je zadovoljstvo! Zahvalio bih se takođe i svima koji su odvojili deo svog virtuelnog prostora za moj novi EP.
Desya: Svaki početak predstavljanja je lak – Desya Lovorov je sindrom, a ne pravo ime sobe koja stoji iza ... Pa, svega čime se bavi. Jedan od izdanaka je Desya Lovorov Experience, za koji volim da kažem da je one-man band sa dijagnozom benda pod punom opremom, od maja 2012. godine. Nije bolest u pitanju, već stanje duha; nisam sam u tom podvigu, već je tu i somborski mistik Karlos Jung, čiji identitet ostaje nepoznanica.
HC: Desya Lovorov Experience je jedno neobično lo-fi iskustvo. Sirovo, neupeglano ali opet jako iskreno. I nije za svakoga. Kako bi svoj muzički izraz približio ljudima?
Desya: Uvek sam iskren u svom izrazu, „težak“, bez obzira na „ukus“ većine, no to ne znači da ne cenim entitet „lepog“ u umetnosti – naposletku, sve ima svoj šarm, pa čak i kada si tehnički „nedovršen“. Moja muzika ili barem određeni fragmenti vremenom dopru i do najtvrđeg srca, čim se malo odvojim od lo/fi-ja, zapevam redovno i vratim se svojim akustičarskim korenima, što se pokazalo i u praksi, da ne kažem, polu-akustičnim nastupima.
HC: U privatnom razgovoru si naveo da su u poslednje vreme na tebe uticali Joy Division, Luna, ali i Rammstein, i Rambo Amadeus. Sa druge strane, tu je i dosta eksperimentisanja i čini mi se da je taj deo tvog zvuka podjednako zastupljen i istaknut. Tu ima čak i industrije, buke, drona...
Desya: Svaki bend koji čujem ostavi na mene određeni utisak, a taj vremenski okvir „u poslednje vreme“ traje otkad sam počeo da pevam i đuskam uz Ramba Amadeusa, dakle, oko ’92-’93. Poneki su mi „Biblija“, a poneki su mi udžbenici matematike, koja mi je nepoznanica čak i danas. Ideje koje se „vrte“ oko samih bendova je ono što ja inkorporiram u svoj zvuk, dakle, lirika i minimalističke gitare Joy Divisiona, brutalnost Rammsteina su samo neke od stvari koje su mi smernice, nikako pravila. Forme avangardne i elektronske muzike su samo „šlag na torti“, eksperimentom se dolazi do rezultata, to je već odavno poznato i u nauci, a ne mogu pobeći od onoga čime sam započeo celu ideju bavljenja sopstvenom muzikom – gitaristički ambient-drone. Shodno tome, samo nekolicina ljudi mi je rekla: „Aha, ova tvoja stvar me podseća na...“ – i onda obično usledi neprijatna tišina, jer ni sam ne znam čiji „duh“ me zaposeo prilikom rada na pesmama, sem u coverima Johna Calea i Devo-a, koji su odlični za zezanje i sviranje uživo.
HC: Povod za razgovor je tvoj poslednji EP „Odred nedosanjanih“. Kako bi ti opisao ovo izdanje?
Desya: Stvar je u tome da album može postojati i sam za sebe, ali je na neki način i logički nastavak onoga što radim – mali intermeco, presek stanja moje muzičke svesti. Kao i sve ostalo, ne mogu pronaći odgovarajući opis sem „kolekcija čudnovatosti, verzija, remiksa i i iščašenosti“, kako je navedeno na stranici net-labela Deciviliser Records.
HC: Muzički je prilično šaren, produkcijski takođe. Stiče se utisak da su to pesme koje su rađene u različitim fazama tvog stvaralaštva, jer ima i onih koje bi bile radio-friendly ali ima i teškog eksperimentisanja. Reci nam malo o procesu nastanka pesama. U kom periodu su nastajale i snimane?
Desya: Rad na ovom albumu je trajao oko tri, četiri meseca, neke sam izneo odmah, neke sam prepravljao i dorađivao, kukao za remiksima koji su ipak stigli na vreme – avantura prava. Prijemčiva ili ne, svaka pesma nađe svog slušaoca, zahvaljujući upravo tom šarenilu i spektru žanrova, tako da, svaka pesma je „radio-friendly“ ako naiđe na dobro uho. Što se tiče procesa stvaranja, shvatio sam da stojim na prekretnici – kako i šta sad, da li se priklanjati trendovima odlaska u studio ili čekati da se sve reši samo od sebe – pitanja bez odgovora. Ipak, uz moralnu podršku moje devojke i menadžera/brataprijatelja, rešio sam tehničke nedoumice (mikrofon, računar...), a sa time sam i ugušio moralnu obligaciju da MORAM biti glasnogovornik svoje generacije, to je teška filozofija i krajnje nebitna stvar. Spiritualno gledano, proces nastajanja pesama DLE-a je sledeći, za vjekivjekova: K-Jung odabere set moje poezije, ja odaberem poneke pesme koje potom dobijaju muzičko ruho. Tekst, muzika i nacrti aranžmana su isključivo moji, a sve ostalo prepuštam božanskoj intervenciji menadžera. Već dve godine je to ubitačna kombinacija, Molotovljev koktel vaskolike lepo-iščašene muzike vojvođanske ravnice. Šta ćeš bolje.
HC: Da li postoji neka nit koja povezuje sve pesme na ovom EP-u?
Desya: Ona u izvesnom smislu postoji, ideološki, ali još ne bih išta otkrivao, to ostavljam za sledeći nastup, gde će sve biti mnogo jasnije i biće prostora za nevericu i zgražavanje, ali i po koju poruku.
HC: Ovo nije tvoje prvo izdanje. Iza sebe imaš dva albuma, ako se ne varam. U čemu se oni razlikuju od ovog poslednjeg izdanja tematski i po zvuku?
Desya: Imam debi-album „Da li me je magla samo takla?“ i polu-kompilaciju „Hermenautičar“. Postoji još jedan album gde čika Boća iz Tehno Muda čita moju poeziju u njenoj „čistoj“ formi. Tematika mojih pesama/muzičkih komada su ili najuzvišenija osećanja ili opšte gađenje i satirizovanje određenih pojava – stignem da opevam svoju ljubav prema mojoj muzi, izrazim poštovanje ka istočnjačkim religijama i poznatim bludnicama (tako se zadesilo), ali i da se podsmevam ideji da „smestim“ Čajkovskog na Brodvej, da sodomiziram Konana u majici Rammstein-a (zbog veoma loše filmske adaptacije iz 2011. godine), malo pseudobiblijske teme, obrada John Calea koja je izgubljena u vremenu ORA-ma bivše SFRJ – širok dijapazon, jer me sve zanima i izloživo je beskrajnom divljenju ali i podsmehu. Ovaj mini-album se razlikuje malčice „ozbiljnijim“ temama i pristupom, koja je vezana za „nit“ u prethodnom pitanju, a pokazao sam i spremnost da se neko dodatno „iživljava“ nad mojim pesmama, sirote.
HC: Znam da si već nastupao uživo, ali čini mi se da pravi nastupi tek predstoje. Kako bi oni mogli da izgledaju?
Desya: Bilo bi krajnje vreme da se uozbiljim i poradim na scenskom nastupu. Raznorazni planovi postoje u pogledu scene, vizuelizacije, mog ličnog imidža (ili anti-imidža, kako ti volja), ljudi u tzv. lajv frakciji (imam session bubnjara, moj dobar prijatelj koji je gitaristički perfekcionista, ali kad sedne za bubnjeve, jednaki smo) – no, sve će se iskristalisati kad dođe vreme za šou, što očekujem ovih meseci.
HC: U Srbiji i okolini nema baš puno kantautora (pričamo o undergroundu, naravno). Da li pratiš ili si možda u kontaktu sa nekim sličnim autorima iz okruženja?
Desya: Pratim pomnije scenu otkad sam krenuo sa pričom oko „Experience“-a (i kad sam naprasno postao web-recenzent, hehe), kantautora ima, pobrojati se mogu na prstima jedne ruke koji su autentični. Jedan od njih je Elephant and The Moon, njegov nastup je sasvim običan, ništa spektakularno, ali pesme su mu fantastične, sanjive, nabijene emocijama – nasuprot drugom kantautoru Mikiju Solusu, koji je iščašen do bola i fristajler, eto dve (hrvatske) krajnosti. Srpski kantautori su negde „zaspali“, a i ja među njima, pošto šurujem sa računarom i živim ljudima, to se već ne računa, sem ako baš „zaglavim“ kao akustičar, i to se dešava u poslednje vreme, s obzirom da sam i član lokalnog kluba pesnika, koji su nekim čudom raspoloženi da slušaju moju „avangardu“ od pesama pretočene u mešinu koja se zove muzika.
HC: I evo na kraju ovog razgovora možemo otkriti tvoje planove za bližu i dalju budućnost...
Desya: Trenutni plan koji će se sprovesti sledeće nedelje jeste dizanje celog EP-a na YouTube. Da kažem, čim sam ugledao svoje „čedo“ na Internetu, dobio sam nalet pozitivne energije i u razgovoru/bistrenju utisaka sa menadžerom i mojim glavnim kritičarem (devojkom), budućnost je jasna – dugosvirajući album će biti ove godine sa potpuno novim pesmama i pojedinim koje će dobiti drugačije aranžmane. U stvaranje albuma će biti uključeni meni dragi ljudi, biće nekoliko nastupa, nadam se i kolaboracija – to mogu reći u ovom trenutku, da se ne zaletim previše. Zahvaljujem se ovom prilikom uredništvu Helly Cherry-ja na intervjuu i medijskom prostoru, bilo mi je zadovoljstvo! Zahvalio bih se takođe i svima koji su odvojili deo svog virtuelnog prostora za moj novi EP.
Sa Desyom razgovarao Nenad