Momčad iz BPR-a odavno svi znamo kao izuzetno sposobne i izuzetno nadarene ljude. Izdali su onu prvu “Under the Radar” kompilaciju koja je prošla kao što znamo da je prošla (čitaj: fenomenalno), i pre neki dan je doživela nastavak u formi drugog dela i još 30 i kusur novih bendova i pesama za nas, da ih slušamo i uživamo. Kao određeni vid promocije celog Black Planet pokreta, jer to i jeste svojevrsni pokret, oni su započeli tzv. Takeover festival, u klubu Feedback, u Nišu. 20-og marta ove godine smo videli prvi deo tog festivala. To nije, kao što ćemo videti, i jedina prva stvar ove večeri. 

Gostovali su legendarni Scarpsi, Katabazija, a domaćini su bili niko drugi do – Figurative Theatre, koji su sami i osnivači BPR-a, kao i dva DJ-a, DJ Elder i DJ Dark NRG, koji su kao specijalni gosti zabavljali publiku pre i posle svirke, a po malo i između bendova. Iako su domaćini naglasili da bi trebalo da ljudi dođu na vreme, kako bi sve počelo po planu a tako i proteklo, ipak je svirka dosta kasnila i Scarpsi koji su prvi krenuli, krenuli su sa svirkom tek posle 23h. Međutim, mislim da to nikome nije smetalo, ovde su ljudi u stvari i navikli na to.


Scarps. Šta reći? Jas am ih pre ovoga slušao jednom, davno, u kultnoj niškoj “Sedamnaestici” (i sa tog koncerta smo izveštavali), ali to mi tamo nije zvučalo preterano impresivno. Sada, posle dobrih 7-8 godina, mi se čini da se to dosta promenilo, i Scarpsi su, kao “najgitarskiji” deo večeri odlično zagrejali publiku za dalja dešavanja. Dinamična trojka, bez mnogo, narodski rečeno, “mršenja”. Zaista sve pohvale za ovaj bend, iako to nije muzika koju slušam, ceo nastup se meni, lično, odista svideo.


Posle njih, jedna premijera. I to kakva! Premijerna svirka Katabazije. Hteo sam da ih zezam na foru “Je l’ vam frka, a?”, ali to uopšte nema smisla jer je ceo bend sastavljen od vrsnih muzičara. Saša (gitarista i pevač Scarpsa) i Zlatko (bubnjar) su se vratili na binu, jer su i deo Katabazije. Doduše, Saša se u Katabaziji dohvatio bas gitare. Njima se pridružio ostatak benda, a onda je krenuo da nas, iz pesme u pesmu, polako, ali nemilosrno i sigurno, poput glasa pevača Ljubiše, guta taj “tamni talas”, kako oni zovu svoj pravac. Ljubiša, koga inače malo šira javnost poznaje kao Ponoćnog Vodeničara, je posebna priča. Njegova suverena pojava jednog visokog, mirnog, u odoru odevenog čoveka sa debelom knjigom u rukama, vas automatski tera da vizualizujete neka davna vremena, možda i nepostojeća. Njegov dubok i ravan glas deluje takoreći hipnotički na slušaoce, i iako je onih stotinak ljudi, koliko ih je bilo, bilo poprilično mirno, to ne znači da su se loše proveli. Naprotiv! Svi su bili oduševljeni, a ja mogu da kažem samo da mislim da sam prisustvovao antologijskoj svirci. Jedva čekam da se to ispostavi kao tačno. Što se tiče muzičkog dela, ne mogu naći nikakve rupe, a da hvalim mogu u nedogled. No, nema mesta ovde za sve to, jer je, za milisekund, čini se, došlo vreme za – Figurativni Teatar!


Figurative svi već, siguran sam, vrlo dobro znamo. Njihove svirke… ma nisu to svirke, to su performansi, su iz nastupa u nastup, čini se, sve avangardnije i avangardnije. Čudno postavljeni bubnjevi, maske, bacanje plastičnih cirada, šta li je već ono bilo, u publiku, svega je bilo. Na trenutak, to moram da izdvojim, sam izašao da uhvatim vazduh, i pored kluba je prolazilo nekoliko, reklo bi se “fensi” momaka. I čuli smo ih da hoće da svrate. Namerno sam im rekao da svrate, nema šutki nikakvih, niti išta slično. Ali biće frapirani. Za ne više od 5 minuta su izašli držeći se za glave smejući se. A meni je to poslužilo kao određena vrsta društvenog eksperimenta, da vidimo da li neko ko nije iz cele priče možda može da shvati kakvu poruku nosi Figurative Theatre. Odgovor je, nažalost – ne. Momci su bili, može se reći i uplašeni onime što su videli u klubu, i verovatno nisu ostali dovoljno dugo da i u naznakama shvate da je to estetika ružnog, kao i multimedijalno predstavljanje sistema u kome i sami žive, a čiju monstruoznost ne prepoznaju.

Bottom line, jedva čekam drugi deo ovog festivala. Dolaze nam Nebo je crveno, Brigand, a domaćini su naši dobro poznati drugari – Plastic Sunday koji će nam verovatno odsvirati i koju pesmu sa novog albuma koji je u pripremi. Ako ta svirka bude i upola dobra kao ova, biće apsolutno fenomenalna.

Luka Radulović