„Vrata se s treskom pootvaraše; ljudi prekoračiše pragove kuća.
Leto 1928. je počelo....“

Maslačkovo vino sam dobio na poklon pre nešto više od godinu dana. Ime autora me je, naravno, odmah asociralo na čuveno remek delo Farenhajt 451 i na, u literarnom svetu fantastike, naširoko hvaljene kratke priče, po kojima je snimljeno i nekoliko sezona igranog serijala „Priče Reja Bredberija“, koji se svojevremeno  prikazivao i na našoj televiziji. To me je navelo na pogrešan zaključak da bi ovo mogla biti jedna od onih knjiga koje se čitaju kao dodatak glavnim delima autora u cilju zaokruživanja njegovog umetničkog opusa.

Dugo je kupila prašinu na polici i konačno je došlo njenih pet minuta. I to kakvih! Od momenta kada dvanaestogodišnji Daglas Spolding, protagonista romana, opružen na livadi, pomisli u sebi „Ja sam stvarno živ. Nikada to do sada nisam znao, i čak ako jesam, ne sećam se!“ uvideo sam da ovo jednostavno ne može biti jedna od onih, gore pomenutih, knjiga. Kratka pretraga po internetu: Maslačkovo vino je verovatno ne samo najbolje delo Reja Bredberija već i jedan od najboljih romana XX veka; među 50 najboljih američkih romana ikada napisanih; Apolo ekspedicija upućena ka Mesecu, jednu od svojih lunarnih formacija nazvala je po ovoj knjizi u čast autora i nje same... Zapitao sam se da li je moguće da ja kao veliki ljubitelj fantastične literature nisam ranije čuo za Maslačkovo vino. I zašto ova knjiga nema toliki publicitet kao neke druge!?

Kažu da se recenzije najčešće pišu u ekstremnim slučajevima – kada je nešto mnogo dobro ili mnogo loše. Maslačkovo vino u najmanju ruku zaslužuje literarnu odu, a ja bih mirne savesti mogao predložiti i našem Ministarstvu prosvete (ili čega već) da ga uvrsti u lektiru, bez straha da ću zvučati kao dete koje je upravo otvorilo najlepši poklon u svom životu.

Roman dočarava doživljaje dvanaestogodišnjeg Daglasa Spoldinga i ostalih stanovnika Zelengrada, država Ilinois, magičnog leta 1928. godine. Tako upoznajemo neobičan  svet  Čoveka-Vremeplova, Voštane veštice koja proriče budućnost, Usamljenog, Mašine sreće, boca maslačkovog vina u kojima se čuva svaki proživljeni dan leta...

Ovo je priča o planeti Zemlji, o čoveku i davno zaboravljenoj lepoti sitnih zadovoljstava i života prekrivenog crnim velom savremene svakodnevnice; balada o magiji malih stvari, o dečijoj nevinosti i moći mašte. A tu su i najnoviji par patika u kojima dečaci postaju brzi kao jeleni, tu je i mogućnost da vam se najbolji drug odseli negde daleko, da budete upleteni u niti crne magije, ali i da vam baka čarobnom kulinarskom improvizacijom spremi najbolji obrok na svetu...

Maslačkovo vino obiluje poučnim vanvremenskim dijalozima, prelepim opisima (nove patike), zanimljivim i neočekivanim saznanjima (stari ljudi nikada nisu bili deca) i šalje univerzalnu poruku da bi trebalo uživati u svemu što nam život pruža ovde i sada. Pisano bogato poetičnim stilom Maslačkovo vino destiluje sve ono što je večno u dečaštvu i letu, i daje nam šansu da ga sačuvamo u staklenim podrumskim bocama daleko od svih nedaća i nevolja „čisto, bez dima, efikasno, to je maslačkovo vino.“

Maslačkovo vino jednostavno mora da se pročita. I ne samo pročita već i doživi, upije, podeli. Iznova i iznova... Ovo je remek delo posle kojeg ćete poželeti da se leta u vašim životima nikada ne završe.

Nemanja Danilović