Šta je hiperrealizam i gde se on sve može videti? Kako je uticao na Holivud i na koji način utiče na sve nas? O svemu ovome u tekstu koji sledi.

Koliko često ste u holivudskim filmovima (pre svega blokbasterima), američkim serijama, rijaliti programima, časopisima, sajtovima mogu videti obične ljude, onakve kakve srećete upravo na ulici, u svom komšiluku, školi, fakultetu,...?

Gledajući "Očajne domaćice" da li ste primetili kako domaćice u njima izgledaju nekako čudno, neobično - gotovo nadrealno? Možete li u stvarnosti naći domaćicu ili zaposlenu ženu koja ima između 40 i 50 godina bez ijedne bore, viška kilograma, grama sala, sa savršenom kosom i čvrstim grudima (poput dvadesetogodišnjakinje) koje su gotovo uvek savršeno našminkane? A ako izađete na ulicu, da li ćete naći "umivene" 45-ogodišnjake preplanulog tela sa definisanim mišićima, pločicama na stomaku i bez grama sala na svom potpuno depiliranom telu?

U pravom životu postoje li domaćice koje izgledaju kao da su upravo sišle sa modne piste? I možemo li na ulici sresti muškarce koji kao da su sišli sa naslovnica? Gotovo da je odgovor negativan.

Jeste li se zapitali o čemu se ovde zapravo radi? Jeste li se zapitali zašto nam mediji, filmovi, serije, naslovnice magazina i časopisa takav izgled predstavljaju kao jedini mogući? I kako sve to utiče na sve nas?

Šta je hiperrealizam?
Prema francuskom filozofu i teoretičaru medija Žanu Bodrijaru, hiperrealno je sve ono što je simulirano, lažno; ono što izgleda lepše od lepog, istinitije od istinitog.


Nije li Holivud upravo to? Nisu li u filmovima i serijama ljudi prikazani boljim, lepšim, zgodnijim, privlačnijim, prefinjenijim nego što oni zaista jestu u stvarnosti? Zar čitava industrija zabave ne postavlja suviše visoko standarde vezano za to šta ćemo i kako jesti, izgledati, oblačiti se, ponašati?

Hiperrealizam na delu
Čitava industrija svojim sadržajima nameće parametre po kojima treba da živimo, koji životni stil da vodimo, kako da izgledamo itd. Pravi problem je, zapravo, to što mi ili to uopšte ne možemo ili možemo ali uz prevelike napore i finansijske troškove.

Uzmimo na primer jednu Kim Kardašijan ili Staniju Dobrojević. Devojke kojima su one uzori daće sve od sebe da izgledaju poput njih, da koriste iste kozmetičke preparate, da se odevaju kao one. Dakle, da rade sve ono što i njihovi idoli rade. Zato se odlučuju na hiruške intervencije te ugrađuju implantate, botoksuju se i peglaju itd. Na stranu što se oni izlažu ogromnim finansijskim troškovima, one su spremne da žrtvuju svoje zdravlje, da trpe bespotrebni strah i veliki bol ako će time sebi omogućiti da žive lep ili glamurozan život poput njihovih idola. Jedan deo stanovništva uspeva da održi ovakav tempo. Međutim, velikoj većini to ipak ne uspeva. Zato ti ljudi postaju frustrirani zbog objektivne nemogućnosti da ostvare svoje želje.

Sve ovo odnosi se i na muškarce samo što su njihovi uzori Bred Pit, Dejvid Bekam ili neki treći (mislim na fizički izgled). Ili, ako govorimo o moći onda su to Donald Tramp, Stiv Džobs, Bil Gejts, Mark Zakenberg.

Kako hiperrealizam utiče na nas i našu psihu?
Sasvim sigurno i bez imalo dvojbe - negativno! Zašto?

Pošto ne možemo da ispunimo visoke ciljeve koji su pred nas postavljeni, naše samopouzdanje biva poljuljano. Najpre počinjemo da preispitujemo a potom i da sumnjamo u sebe, svoje sposobnosti, ciljeve  i želje. Počinjemo sebe da poredimo sa drugim ljudima i to najčešće onima koji su u nečemu bolji od nas (npr. imaju bolje definisane pločice na stomaku ili nemaju bore oko očiju). Tada vrlo često pomišljamo: "Eto, ja vežbam/trčim ali nikako ne mogu da budem kao on/a. Verovatno sa mnom nešto nije u redu." Postepeno gubimo volju i sebi kao da priznajemo da smo gori/loši od nekog glumca/ice ili pevača/ice čime još više zapadamo u depresiju i negativna osećanja. Na kraju jednostavno kažemo: "Ma ko ga šiša!" i predajemo se.

Zapravo, ovde je važnije što počinjemo da se osećamo poraženo i bezvredno te počinjemo da mislimo kako nismo dovoljno dobri/lepi/uspešni, kako smo slabi pa samim tim i nesposobni da utičemo na sopstveni život i, jednostavno, predajemo sebe i moć koju imamo nad sopstvenim životom drugim ljudima.

Kako hiperrealizam utiče na naša pokolenja?
I dok mi pokušavamo da izgledamo kao naši idoli, sve to posmatraju naša mala deca. Gledajući šta roditelju bitno i rastući uz njega/nju, i deca usvajaju mentalne modele da sve ono što vide na televizije je zapravo cool i jedino što se sme i mora biti.

Gledajući svoje roditelje koji ulažu toliko truda u sebe ne zbog zdravlja već zbog lepote i nekih površnih ideala, dete uči da je površnost poželjan društveni model. Vremenom, postaje manje bitno kakva je ko osoba a postaje bitno šta ko nosi, koja kola vozi, koji mobilni telefon koristi. Devojčice uče da je ok biti šminka/implantati sa devojkom a ne devojka sa šminkom. Dečaci uče kako je bitnije da imaju "keš, kolica" i da budu šmekerica sa steroidnim mišićima i ugrađenim implantatima na mesto pravih trbušnjaka, bicepsa itd.

A sada na trenutak zatvorite oči.
Zatvorite oči i zamislite kako će izgledati naša civilizacija sa ovako površnim pogledom na svet? U komentarima nam objasnite da li ste optimistični ili pesimistični kada je budućnost u pitanju (u ovom smislu), obrazložite svoj stav i recite nam kako se osećate povodom svega ovoga.

Predrag Popović www.predragpopovic.com