Tajana Poterjahin je rođena 1987. godine u Beogradu i trenutno je apsolvent etnologije i antropologije na Filozofskom Fakultetu u Beogradu. Detinjstvo je provela u Konarevu kraj Kraljeva. U detinjstvu pisala i objavljivala pesme, sa kojima je učestvovala na lokalnim i republičkim takmičenjima. Do sada objavila dva romana: „Isidor od ljubavi“, 2008 i „Mučitelj“, 2013. Upoznajte Tajanu Poterjahin...

HC: Prva pročitana knjiga?
TP: Ruske narodne bajke. Jedno od onih popularnih izdanja iz pedesetih godina prošlog veka. To je inače prva knjiga koju su mi čitali dok još nisam umela sama, a da se ja toga sećam, naravno. Verovatno je nemoguće zaboraviti paniku i užas koji su me obuzimali kada baka dođe do stranice na kojoj se nalazi jedna od ilustracija, zaista upečatljiva slika veštice, tj. Baba Jage. Uglavnom sam slušala te bajke zatvorenih očiju, zbog tih jezivih slika, ali nisu bile ništa manje živopisne ni one koje se u glavi deteta stvaraju dok sluša o čarobnim ali i prilično mračnim svetovima i događajima koje su ljudi izmaštali vekovima ranije. Izraženije od poučnog karaktera bajki doživela sam sami taj kontakt sa nerealnim, izokrenutim, neizvesnim.
Pre svih slatkih pričica o životinjama i deci, moralnih normi  provučenih kroz basne i pesmice, bio je taj jedan prilično sumanut i mističan, mračan svet koji istovremeno plaši i privlači, koji je tuđ, strašan, beskonačno lep i svakako neodoljiv kada se pokaže pred očima jednog deteta.

HC: Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš pisac?
TP: Smatram da je izrazito teško da odgovorim na ovo pitanje. U mojoj porodici se već par generacija unazad pisalo i puno čitalo. Teško da se tu nalazi odgovor na pitanje. Imala sam tu nesreću da mi stvarnost nikada ne bude dovoljna, ali zaista ne znam zašto je tako. Pored toga što sam bila srećno dete, oduvek sam tražila neki sopstveni izlaz iz svakodnevice. Iako me je oduševljavao susret sa knjigom i čitanje kao jedan od  načina da se iskorači iz okvira sopstvenog trajanja, ni to mi nije bilo dovoljno. Mislim da na čoveka utiče sve, bukvalno sve. Od samog fizičkog okruženja, jer sam ja rasla u savršeno bajkovitoj prirodi, čitajući uglavnom fantastične priče, potpuno introvertna i nezainteresovana za pravu stvarnost koja se odigrava van mog dvorišta, moje sobe i naposletku, moje glave. Mislim da je pisanje moj jedini način da ostanem hermetički zatvorena i da sačuvam ono što volim. Mislim da su na mene, u tom smislu, uticali vrlo rano razvijeni strah od gubitka i od promene, prezir i otklon prema svemu što nije poticalo iz mog detinjstva, okruženja, iz moje glave.

HC: Domaći i strani uzori?
TP: Neizbežno je da napomenem da pronalazim sebe, kao i mnogi, u rečima oca Justina Popovića – „Dostojevski je  moj učitelj. Priznajem, i mučitelj.“ Teško da bi neko mogao tačnije da izrazi moj odnos prema Dostojevskom kao piscu, čoveku, u neku ruku i uzoru. Imala sam nesreću, ili sreću, da se sa njegovim delima sretnem prerano, jer ja verujem u to da se preosetljivost može sprečiti ili barem zalečiti, kao i razviti do nepodnošljivih granica. Spomenute bajke, Jesenjin i Dostojevski u najvećoj mogućoj meri uokvirili su i odredili, ne samo moj književni ukus, već i ono što će uopšte u životu da me zanima. U najširem smislu, to je čovek. Ali to je čovek i u užem smislu, uvek isključivo čovek.
Kada su domaći književnici u pitanju, moje srce oduvek pripada pesnicima. Vojislavu Iliću pre svih. Njegovu sivu estetiku i tugaljivu lepotu slika koje stvara, niko nije uspeo da prevaziđe i ponovi.
Ostala sam negde, i kad su u pitanju književni uzori i ukus, u davno prošlom vremenu, ali to je u velikoj meri i smisao svakog mog čitanja, pa i pisanja.

HC: Šta te sve inspiriše?
TP: Bez želje da to zvuči pretenciozno, na bilo koji način, mene inspiriše isključivo lepota. Čovek se nalazi u centru mojih interesovanja, čovek kao ličnost, pojedinac. Ali on sam nije dovoljan da se desi zaplet, čudo ili patnja. Neki od nas veruju da ljubav, zlo ili neke druge pojave u stvari stvaraju čoveka i priče koje on priča i živi. Ja verujem da je lepota zaplet. Subjektivnost je logična posledica naše jedinstvenosti, tako i ja imam o lepoti čitav jedan  prilično razrađeni sistem tumačenja, shvatanja i uopšte, načina da bude opažena i doživljena. Za sada me inspirišu lepota ljudskog lica, opasnost i tajna koju ona predstavlja za svakoga od nas pojedinačno. Inspirišu me i neke druge lepote, sve ono što vidim i poželim da imam uvek pred očima ili u sećanju, cveće, Bahova muzika, savršeni, nečujni hod mačke. Motiv stradanja za drugoga i motiv nevinog stradalnika, hrabrost da se strada za lepotu, da joj se prinese žrtva podjednako me uzbuđuju kao lepota sama. Uništenje lepote je jedna od ideja kojima ne uspevam da umaknem.
HC: U tvom novom romanu „Mučitelj“, pišeš o životu, smrti i ljubavi  na jedan dubok, mračan i gotovo kjerkjegorovski način. Da li je roman, makar i delimično, inspirisan ličnim iskustvom?
TP: Na sreću, nije. Naprosto je neverovatno da je moguće pisati o nečemu što niste dotakli, videli ili doživeli na bar donekle uverljiv način. Međutim, činjenica da je to moguće uverava me da nisam pogrešila u svojoj veri da pisac mora i treba da stvara praktično ni iz čega, da iskustva ljudi, premda nekada predivno pretočena u književna dela, jednostavno nisu dovoljna. Ono što se rađa, nastaje i stvara u samom čoveku bez njegovog pristanka i uopšte, bez njegove želje, ono je što otvara vrata tom drugom svetu. To je dokaz da čovek zaista jeste stvaralac, a ne samo interpretator, imitator ili pripovedač. A to je jedna od važnijih stvari koje, mislim, treba da znamo o čoveku.
U tom smislu, drago mi je što roman „Mučitelj“ potiče iz nestvarnosti. Nastao je u periodu moje potpune zatvorenosti i osamljenosti i kao takav potiče jedino iz mene. Kakav god bio.

HC: Glavni lik u tvoja dva poslednja romana jeste surovi Isidor Selenski, arhetip otuđenog i fatalnog umetnika. Kako je nastao njegov lik?
TP: Ideja je bila da napišem priču. Samo deo te prvobitne pričice se danas nalazi u romanu. U toj priči, Isidor Selenski nije imao ime, bio je opasno, zločesto i zanosno šumsko priviđenje. Bio je, na određeni načn, ovaploćena lepota. Jer ja takoreći ni o čemu drugom nisam u to vreme ni razmišljala ni pisala. Lepota me je tada mučila onako kako me danas muče pokušaji da prestanem da se njom bavim. U međuvremenu sam počela da pišem drugi roman, nikada objavljen, završila sam ga, i setila se da negde imam i tu nedovršenu priču. Kada sam je pročitala drugi put, bila mi je tako mračna, a Isidor, još uvek bezimen, tako neodoljiv, da sam jednostavno uzela njega i smestila ga u realni svet, pretvorila u čoveka sa svom tom njegovom lepotom i sa opasnošću koju zajedno predstavljaju. Dakle, Isidor u svojoj suštini nije čovek. Međutim, kroz pisanje, popravljanje, on je to nekako na kraju postao, prilagodio se svetu ljudi u meri u kojoj je bilo moguće. On je moj omiljeni lik i mislim da će to uvek da bude.

HC: Na Filozofskom fakultetu u Beogradu završavaš studije etnologije i antorpologije. Koliko su studije uticale na tvoje pisanje?
TP: Toliko da od kad studiram uopšte ne pišem. Bez šale, nauke vole da demistifikuju stvari, a to je baš ono što ja teško podnosim. Sada, na samom kraju studija mogu da konstatujem da je moj nekadašnji otpor prema naučnom bavljenju temama koje volim ostao isti. Etnologija je meni draga, i daleko od toga da nisam puno naučila i sama se promenila na bolje, jer učeći mi uvek postajemo bolji. Ali ja sam uvek bila na određeni način distancirana od  nauke i zadržala sam distancu i sada. Ako su studije i imale neki uticaj na moje pisanje, to je onaj osnovni, očigledni. Shvatila sam da nauka, koliko god bila interesantna i lepa, nije ono što mogu i želim da pišem. Ikada. Ona teži da objasni i razume stvarnost a meni stvarnost, kako napisah negde na početku, ionako nikada nije bila suštinski dovoljna.

HC: Tvoji dalje planovi?
TP: Ja sam čovek bez planova. Iako volim izvesnost naučila sam da ona ne voli mene, pa ne planiram previše. U maju me očekuje promocija romana, a trebalo bi da on tokom godine dobije i svoj drugi deo. Ja se tek vraćam u formu, i za sada mi je jedini plan, ako već moram da ga imam, da počnem ponovo da pišem. Onako kako sam pisala ranije – neprekidno. Inače sam uvek bila prilično nezainteresovana za mogućnosti objavljivanja priča, pesama ili novela u ovdašnjim magazinima, novinama i sl. Nastojim da se to promeni.
I nastojim da diplomiram, naravno.

HC: Tvoj savet mladim piscima?
TP: Ako neko  već zaista voli da piše, ako oseća to kao sopstvenu neminovnost, kao jedini način da zaista bude to što jeste,  onda  nikada neka ne prestaje da piše. Jer biti pisac znači pisati. I to je najlepši deo tog bivanja piscem. Borbe sa izdavačima, kritičarima i lektorima, pa ponekada i sa čitaocima, spadaju u one nemile aktivnosti svakoga od nas. Na tom polju ja sam najslabija i to je, smatram, moj najveći književnički nedostatak. Mladi pisci već na početku moraju da nauče da se bore za svoje delo. Baš zbog toga što ja to ne umem iako više nisam tako mlada, a verovatno nikada i neću umeti, moj drugi savet im je da nauče i zapamte zauvek – nisu pozvani samo da svoje delo stvore. Dužni su da ga, kada je već stvoreno, donesu pred čitaoca gotovo po svaku cenu. Uporno, strpljivo, i sa ubeđenjem da delo vredi truda. Bez samopouzdanja, pisac je nemušti govornik.

Sa Tajanom razgovarao Mladen Milosavljević