Pozicija deteta
Helly Cherry
Režija: Kalin Peter Necer
Zemlja: Rumunija
19. Festival autorskog filma - nagrada grand prix, Berlinski filmski festival - nagrada Zlatni medved
Radnja filma započinje prikazivanjem ponašanja savremene buržoazije u Rumuniji. Cornelia koju tumači Luminita Gheorghiu, inače imućni arhitekta, predstavlja uspešnu, uravnoteženu, kvazi humanu figuru kapitalističkog društva. Stvari bajkovito stoje na svom mestu sve do trenutka kada ona saznaje da je Barbu, njen sin u saobraćajnoj nesreći usmrtio dečaka.
Zemlja: Rumunija
19. Festival autorskog filma - nagrada grand prix, Berlinski filmski festival - nagrada Zlatni medved
Radnja filma započinje prikazivanjem ponašanja savremene buržoazije u Rumuniji. Cornelia koju tumači Luminita Gheorghiu, inače imućni arhitekta, predstavlja uspešnu, uravnoteženu, kvazi humanu figuru kapitalističkog društva. Stvari bajkovito stoje na svom mestu sve do trenutka kada ona saznaje da je Barbu, njen sin u saobraćajnoj nesreći usmrtio dečaka.
Način na koji je film režiran jednostavno je dokaz da izvesna doza dokumentarnosti unosi gledaoca u situaciju, i primorava ga da je doživi onako kava ona zapravo i jeste,stravicna i u najmanju ruku neprijatna. Takodje, zahteva od publike da emotivno rasudjuje postavljajući se u položaj majke koja je nezavisni akter koliko i sama publika. Ona sada ima za zadatak da iznadje način da sina spase robije. Njena borba je zapravo ono što se kroz ceo film prikazuje. Od davanja izjave u policiji, savetaovanja sina, preko pokušaja da se finansiski podpomogne dečakva porodica (koliko iz moralnih razloga toliko i iz liče koristi) do susreta sa majkom dečaka.
Autor s' namerom ostavlja po strani sam dogadjaj, način na koji se nesreća dogodila, izgled tragično preminulog dečaka, pa otud i sam naziv filma Pozicija deteta. Dajući jasan odgovor na pitanje Kakava je pozicija deteta u poremećenom društvenom sistemu, i u kojioj meri situacija mora biti stravična da bi naterala aktere da reaguju na njega.
Pokušavajući da vrati entuzijastičnu misao o zaboravljenoj čovečnosti, potresnim završetkom filma u kom Bardo pruža ruku ocu preminulog dečaka, potvrdjuje tezu Stanislava J. Leca da tek kada se iscrpe svi izvori reči čovek počne razgovarati sa čovekom. Uslovno rečeno, oproštaj koji Bardo dobija od dečakovog oca samo je produkt situacije u kojoj je akter primoran da postupa kao plemenito biće.
Pa… valjalo bi odgledati film i još jedan put razmisliti o tome.
Zorica Jošić