Pre nekih desetak godina, radio sam kao fizioterapeut-maser u jednom salonu lepote na Novom Beogradu. Gazda salona, ćelavi neki tip u kožnoj jakni i cipelama od (takođe) kože, ali zmijske, pretendovao je da taj salon bude najelitniji u gradu. On se dovukao od nekud iz okoline Užica, i hvalio mi se kako devedesetih nije BROJAO pare, već ih je merio na vagi. To su, garant, bile neke inteligentne vage, kao ova što je moja lepša i bolja polovina ima, samo što ona pokazuje procenat masti, kalorije, i takve stvari, pored kilaže. Ona iz priče o devedesetim je, sigurno kao ulazak u EU, automatski pokazivala iznos sume u maronima, i to sortirano po apoenima. Ono, po pedeset, sto morona. Pardon, marona.


Taj i takav gazda mi, jednog dana, reče da imam "VIP" masažu. To vam je, da pojasnim, trljanje pevaljke u trajanju od sat i jače, dok u pozadini tiho svira muzika protkana zvucima talasa i cvrkutom ptica.

Znači, isto sranje kao i obična masaža, samo što trljaš pevaljku. Tog dana mi je jedna od onih "u usponu", a jbm li ga da li sam od tada čuo bilo šta o njoj, uputila pitanje koje nas polako uvodi u poentu ovog teksta.

"Milanče, koji je ovo bend "Muse" što dolazi u Beograd?" Kunem se, a pitajte urednika ovog webzina ako meni ne verujete da nisam lažov, da ga je izgovorila tako, po Vuku. "Muse", a ne "Mjuz". Odgovorih joj, jedva suzdržavajući provalu smeha, da se, zapravo, zovu "MJUZ", i da su britanski bend, ali da ne znam ništa više o njima. Dakle, znao sam jedva malo više od nje. Posle nekoliko dana, neki lokalni folirant, muvajući kozmetičarku iz našeg salona, reče da je bio na njihovom koncertu, i da je bilo "EXTRA".

E, jebeš ga, pomislih, ako je bilo "extra", znači da to nije za mene. Prošlo je neko vreme, dok mi moj kum, koji i sam svira gitaru i snima neku mjuzu, nije pustio "Starlight", numeru ovog benda. Onaj uvod na klavijaturama mi je odmah postao ringtone na mobilnom, i pitajte me da li sam ga promenio do sada. Video sam na netu kako izgledaju ti momci, ali to i dalje nije bilo za mene. Priznajem da sam odrastao na nekom hard/heavy zvuku, a zna se kako ti likovi treba da izgledaju. Kao moja strina, samo zajebanije, sa dužom kosom, i da pevaju u višem registru od nje. Plus, da lome gitare, naravno. Strina nikad ni fikus nije polomila, svojevoljno, mislim.

"Muse" su, dakle, bili van mog poimanja kako rock bend treba da izgleda i zvuči, i vrlo postepeno su ulazili u moj sistem. Ako je neko očekivao da će ovo biti jedan od onih tekstova u stilu " Bend je osnovan te i te godine a čine ga taj i taj", nadam se da se već razočarao i napustio ovu stranicu. Za one ostale, sledi nastavak pripovesti.

Ergo, malo-pomalo, otkrio sam još neke dobre stvari ovog benda, a preslušavanje celog albuma ionako nisam uradio još od '93. pa nisam video ni zašto bi baš oni bili prvi, posle toliko vremena.

Danas najčešće guglam upravo ovaj bend, i hvala pirateriji, skinuo sam brdo njihovih pesama. Nekako, pratili su me gde god da sam radio, i u kakvoj god fazi života da sam se našao. Matthew Bellamy (glavni vokal, gitarista, klavijaturista) mi je nekada bio skoro neslušljiv, naročito kad pređe u više registre. Ima taj neki histerični falset, čudo jedno. Danas ga slušam sa uživanjem, a još više cenim njegov način tretiranja gitare. Kako on sam kaže: " Imam ja svoju kilekciju "vintage" gitara, ali na svakoj od njih imam gomilu dodataka, i trudim se da izvučem iz njih neki novi zvuk." E, upravo TO volim kod ovog benda. Ne plaše se da eksperimantišu, ne zanima ih da li pesma ima "radio friendly" dužinu trajanja, ritmičnost i pevljiv refren, već ih zanima kreativnost.

Dugački uvodi, koketiranje sa klasičnom muzikom, heavy rifovi, vrhunska produkcija, elektronski zvuk...Ma, ovi momci imaju SVE.

Prošle godine, radio sam u jednom našem fudbalskom prvoligašu. Pošto ih prezirem, neću navesti ime tog kluba. Reći ću samo da smo bili "Partizanova" ispostava, i zasluženo ispali iz lige. Ispostava znači da oba meča sa svojim "starijim bratom", klubom koji te, do mojega, protežira, treba da izgubiš, raširiš noge i primiš dvadesetak golova po tekmi. Za uzvrat, oni nam daju autobus da odemo na pripreme, i kupe (jednom u nikad) nekog našeg igrača. Zakuvao se drugi deo prvenstva, mi, posle serije pobeda, upali u neki kanal, para nigde, pičkaramo se međusobno na terenu i van njega, umesto da igramo fudbal. Politički se vuklo na stranu Novog Pazara i Kragujevca, a mi, kao begradska ekipa, kojih je ionako pun klinac u ligi, bili viđeni za ispadanje. Uđe sekretar kluba u svlačionicu uoči "biti ili ne biti" utakmice sa "OFK Beogradom", i kaže da će biti premija 20 000 jura ako pobedimo i ostanemo u ligi. Ahaaa, znači za premiju ima, a za plate nema. Povedemo mi, oni izjednače, Rasim Ljajić i onaj što je od Miljacke učinio reku BAŠ zajebanu za mostogradnju, "završe" one dve utakmice, doviđenja, prijatno.

Da vam pravo kažem, a vraćamo se na "Muse", prvom prilikom, bilo mi je DRAGO što smo ispali. Tri meseca mi je kasnila plata, što se mene tiče, mogli su i da se ugase. Ionako sam planirao da odem. Ulazimo u svlačionicu, iskusniji igrači, svesni da je kraj, pale cigarete, sedaju, bacaju kopačke. Meni zvoni telefon. Naravno, "Muse", "Starlight". Pa-pa-pa-param-pa-parararara-ra-pa-pa-pa-ra-pa-pa...

Javim se, kad ono, moja žena. Pratila rezultate na tv-u, i videla da joj suprug ode u drugu ligu. Pitam je šta ima za ručak, ona mi kaže. Jedva čekam da sednem u bus, i ne vratim se više nikad. Stavljam slušalice u uši, i kontam da "Muse", sigurno, imaju pesmu i za tu situaciju. I nalazim je.

"Time Is Running Out".
Idem na ručak.

KRAJ.

Milan Katić