Moje ime je Eduard Atkinson. Radim u mentalnoj instituciji „Malo brdo“, u jednom londonskom predgrađu. Dok ovo snimam na fonografu, kiša dobuje po prozorima. Devetnaesti je decembar, hiljadu osamsto devedeset druge. Obično ne radim ovakve stvari, jer sam prezauzet, ali sada je vanredna situacija.
Pre oko mesec dana, u bolnicu je primljen izvesni Hauard Marš. To je čovek duge plave kose, sa retkom bradom i očima punim razumevanja. Kada sam ga prvi put ugledao, u zagrljaju dve gorile koje rade kao obezbeđenje, nisam mogao ni da zamislim priču koja se krije iza tih očiju. Rekli su mi kako se zove, ali mi nisu rekli zašto je doveden, već su ga, u ludačkoj košulji, odmah ubacili u tapaciranu sobu.
Nekoliko dana nakon toga progovorio je po prvi put od kako je primljen u „Malo brdo“. Nije rekao puno.
„Pokušalo je da me dohvati.“
To je bilo sve. Sećam se koliko sam bio zbunjen. Pitao sam ga šta to znači, i šta je to pokušalo da ga dohvati, ali nije ništa rekao, već je samo nastavio da zuri u zid.
Kada sam sledeći put došao, Hauard je, na moje ogromno iznenađenje, s poteškoćama ustao i naklonio se.
„Dobar dan, doktore“, rekao je, čudno visokim glasom.
Otpozdravio sam mu, i on se vratio na tapacirani pod. Pokušaću da se prisetim celog našeg razgovora, jer zbog njega i snimam ovo što snimam.
„Pa, Hauarde,“, pitao sam ga, „kako si?“
„O, pa ja sam dobro“, rekao je. Gledao me je u oči, smeškajući se.
Znam da nije bilo pametno da počinjem naglo sa pričom, ali sam ipak tako postupio:
„Reci mi, Hauarde, šta je to pokušalo da te dohvati?“
Čim sam ga to pitao, osmeh je nestao. Zenice su mu se, ovo sam jasno zapamtio, rapidno smanjile, postajući čiode u plavim morima.
Shvatio sam da ipak nije trebalo to da kažem.
„U stvari...“, počeo sam, ali je on digao ruku.
Izvio sam obrve.
„Ispričaću vam“, rekao je. Glas mu je bio mračniji. Izgubio je onu poletnost koju je posedovao kada sam ušao. „Ali samo ako obećate da ćete me do kraja saslušati.“
„Naravno“, rekao sam, klimajući glavom.
I tada je priča otpočela. Hauard Marš je progovorio.
„Radio sam, pre nego što sam dospeo ovde, kao advokat. Imao sam svoju firmu, i radnike, među kojima sam uživao poštovanje. Pet dana u nedelji smo radili zajedno, bilo u sudnici ili u kancelariji, tako da smo imali obilje vremena da se sprijateljimo. Ali, nisu oni bili ti koji su prouzrokovali moju grešku. Bila je to moja žena.“
„Oženjen si?“, pitao sam ga, iako sam već shvatio da jeste.
„Ne više.“
Očekivao sam da će reći još nešto, ali je to bilo to. Nastavio je:
„Vidite, doktore, moja žena je uvek bila loše volje, jer nismo imali dece. To i nije toliko bitno, osim zbog činjenice da smo se često svađali. Najveća svađa, ona koja je prouzrokovala naš razvod, jeste ona koja se desila samo nekoliko dana pošto što smo se uselili u novu kuću, koja se nalazi nekoliko blokova odavde.
„Ušla je u moju radnu sobu. Sedeo sam za pisaćim stolom. Počela je da viče na mene. Rekla je da je otkrila da je u našoj kući, pre nas, živeo i radio nekromanser.“
„Nekromanser?“, pitao sam. Znao sam da je to čarobnjak, ali sam se pribojao da je Hauard Marš počeo da izmišlja.
„Upravo rako. Čarobnjak. Okultista.“
„Nastavite“, rekao sam.
„O, hoću. Moja žena je rekla kako je saznala da je taj čarobnjak vršio razne bezbožne eksperimente, upravo u sobi u kojoj sam radio. Čak je rekla da je videla nekoliko tragova izbrisanih pentagrama na daskama.
„Za mene su to, tada, bile budalaštine. Rekao sam joj to, ali je ona počela još više da se dere na mene. Dok je pljuvačkom zasipala moje lice, govorila je da sam budala i da moramo odmah da se iselimo. Možete li da poverujete, doktore?! Ja! Budala! Izgubio sam se. Uhvatio sam je za mršavu ruku i povukao je ka sebi. Pala je na sto i on je pukao na dva dela.“
Rekao je to, a da nije ni trepnuo. Ja sam treptao umesto njega, u neverici. Gotovo sam hteo da ga požurim.
„Onda je otišla“, nastavio je. „Trebalo je da budem tužan, ali ja to jednostavno nisam bio. Gledao sam kako odlazi iz čarobnjakove kuće, sa koferom u jednoj i kartom za voz u drugoj ruci. Gledao sam je, i nisam osećao ništa.“
„Jeste li je videli ponovo?“, pitao sam, jer mi je jezik podrhtavao i prosto sam morao da ga smirim. Ne znam šta mi je bilo. Ne znam zašto sam se toliko uzbudio slušajući ga. Mora da su u pitanju bile njegove oči.
„Ne. Morao sam da kupim novi sto. Otišao sam i uzeo jedan koji je imao otvor za noge. Prethodni ga nije imao, tako da je to bila dobrodošla promena. Imao je i fioke, ali to nije bilo bitno. Bitan je bio otvor.“
„Zašto?“
„Čekajte. Dolazim do toga.“
„U redu.“
Nastavio je:
„Odmah prve noći, dok sam sedeo za novim stolom, osetio sam slabo strujanje vazduha u predelu nogu. Nisam se obrazirao na to. Tek sam posle shvatio šta je to bilo. Nekoliko časova kasnije, ugasio sam lampu i legao u krevet u radnoj sobi. Nije mi se išlo u spavaću, jer su mi ipak neke uspomene ostale od žene.
„Krevet je stajao paralelno sa stolom, tako da sam u opštem mraku, mogao da vidim tamni kvadrat, otvor. Nisam mogao da skinem pogled sa njega.
„Odjednom sam video sićušnu, crvenu, svetleću tačkicu u tom mračnom kvadratu. Trgnuo sam se i upalio lampu, ali nije bilo ničega. Vratio sam se u krevet, ugasivši lampu. Shvatio sam da ne mogu da prestanem da zurim u otvor. Tačkica se nije ponovo pojavila. Umesto toga, čuo sam neko komešanje. Kao da se nešto pomeralo u otvoru za noge. Okrenuo sam se na stranu, ali sam se odmah opet obrnuo. Zvuk je prestao, ali sam osećao kako me mračni kvadrat priziva. Piljio sam u tamu, drhteći ispod pokrivača. Zubi su mi cvokotali...“
„Kako si se osećao u tom trenutku?“, pitao sam, jer me je stvarno zanimalo.
„Bio sam jebeno prestrašen!“, povikao je iznenada.
Trgnuo sam se, ali, kada sam video da ne može da se pomeri, smirio sam se.
„Izvini“, rekao sam. „Nastavi, molim te.“
„Oko sat vremena, ništa se nije čulo. Ipak, san mi nije dolazio na oči. Pokušavao sam da mislim na nešto lepo, ali sam samo mogao da mislim na otvor za noge, i o onome što je moja žena rekla pre nego što je otišla.“
Hauardovo lice postajalo je sve sumornije. Plavi pramenovi su mu padali oko očiju, ali sam ih i dalje jasno video.
„Čarobnjak, nekromanser, obavljao je eksperimente u sobi u kojoj sam spavao. Stresao sam se pri toj pomisli, ali sam zaključio da sam se dovoljno plašio za jednu noć i pokušao da prestanem da mislim o tome. Naravno, nisam uspeo. Zatvorio sam oči, otvorio ih, a onda dreknuo.“
„Imao sam osećaj da vidim sam pakao u mračnom kvadatu. Video sam vatru, krilate demone sa noževima i rogovima. Video sam krv, ljude u mukama... Sve to u tom prokletom otvoru za noge! Već sledeće sekunde, sve je nestalo.“
Glas mu je podrhtavao. Tresao se celim telom, ali je nastavio:
„Počeo sam da plačem. Da plačem! Molio sam se Bogu da svane, ali se sunce nije pojavljivalo. Bio sam siguran da bi dan oterao šta god da je ispod stola. Hteo sam da pobegnem. Ne iz sobe, već iz kuće! Ali nisam mogao da ustanem. Samo sam zurio u mračni kvadrat.“
„Ne moraš da nastaviš, ako ne želiš“, rekao sam, iako sam želeo da čujem šta je dalje bilo.
„Nema šanse da stanem!“, povikao je, ali se nije pomerio. „Slušaj me do kraja, proklet bio!“
Počeo je da plače i maše glavom. Smirio sam ga, pa je nastavio:
„Onda se, negde oko četiri ujutru, desilo. Ležao sam na mokrom jastuku i vlažnim čaršavima, osećajući se nemoćnim pred mračnim kvadratom. Drhtao sam i jecao, moleći ne znam koga za milost.
„U jednom očajnom trenutku, čvrsto sam zatvorio oči. Moja majka mi je, kada sam bio mali, govorila da ću tako naterati zlo da nestane. Otvorio sam oči i...“ Ovde mu je glas pukao i postao piskav, kao da je ponovo samo dete. „Video sam ruku kako grabi ka meni iz mračnog kvadrata!“
Onda se sklupčao na podu i počeo da jeca, ljuljajući se napred-nazad.
I to je bilo to. Tiho sam izašao iz sobe i zaključao vrata. Dok sam išao niz hodnik, i dalje sam mogao da čujem njegovo prestrašeno jecanje.

Jovan Gavrilović