Miloš B. Tomaš je rođen 1983. u Beogradu. Završio je Petu beogradsku gimnaziju. Po profesiji je socijalni radnik, trenutno aktivan u NVO kao socio terapeut i internet savetnik. Radio je na televiziji Studio B (2007/08). Bavi se muzikom, kratkim stripom, karikaturom i amaterskim filmom. Autor je romana Maloletnice su ukras sveta (2008), Na Savi treščina (2010) i Endemske vrste (2013). Bio je prisutan u zbornicima Najkraće priče 2009, Najkraće priče 2010, Antidepresiv (2011). Njegov kratkometražni film Dobro se dobrim vraća (2013), dobio je nagradu za aktivizam na festivalu Mikro FAF. Upoznajte Miloša...


HC: Prva knjiga koju pamtiš?
MT: ‘’Patuljak iz zaboravljene zemlje’’! Imao sam sedam godina kada sam je čitao i dobar deo sam preplakao. Jako poučna knjiga, ali jednako i surova za taj uzrast.

HC: Kako si došao na ideju za svoj prvi roman ''Maloletnice su ukras sveta''?
MT: U to vreme, kada sam imao dvadeset i tri godine, bio sam oduševljen likom i delom Hantera S. Tompsona i njegovim ’’gonzo’’ novinarstvom. Svidela mi se varijanta da sebe ubaciš u prvi plan istraživanja i da pišeš subjektivno, ali da i dalje to što radiš bude istraživački nastrojeno. Doduše, bio sam malo skromniji od njega, pa sam se odlučio za nešto što sam nazvao internet ’’gonzo’’ novinarstvo. Roman govori o raskrinkavanju pedofilskih internet lanaca u našoj zemlji, ali i o nedovoljnoj zainteresovanosti državnih institucija i medija da se ozbiljno pozabave tim problemom. Kako bih što bolje ušao u materiju, pravio sam lažne profile devojčica i glumio ih na internet četovima i forumima i stupao u kontakte sa raznim manijacima. Deo tih četova je završio u knjizi. Kasnije sam se malo pokajao i pomislio da mi je to bio samo izgovor da radim nešto blentavo u ’’gonzo’’ maniru, ali nedavno sam pročitao da je taj princip počela da primenjuje i policija u Latinskoj Americi. 

HC: Radnje tvojih romana su, uglavnom, smeštene u urbani milje. Šta te posebno inspiriše da pišeš o gradu i gradskom životu?
MT: To možda ubuduće neće biti pravilo, jer me jednako zanimaju urbani i ruralni problemi. U gradu sam odrastao, i kao i svi Beograđani, bio svedok velikih promena u mnogim strukturama. Takođe, u gradu su izraženije socijalne razlike i sam tempo koji veći grad diktira više ’’mrvi’’ individuu. Kroz godine posmatranja javi se dihotomija u odnosu prema gradu u kom si odrastao – što rađa buran unutrašnji život, a pisanje pomogne da sve to racionalizuješ i daš svoju podršu onom delu za koji smatraš da se i dalje vredi boriti. 

HC: Tvoj najnoviji roman ''Endemske vrste'' se, između ostalog, dotiče i tema vezanih za alternativnu istoriju, mondo film, mitologiju. Kako su čitaoci prihvatili roman?
MT: Prezadovoljan sam najrazličitijim komentarima čitalaca. Najdraže mi je kad čujem da je roman super ili dobar, ali da sam mogao još ovo ili ono da ubacim – i tako praktično čitaoci nastavljaju usmeno da pišu roman. I sviđa mi se što se ljubitelji žanra najviše kače za moje viđenje geneze žanrova kao što su mondo film, fonud footage, pa čak i snaf, dok su oni koji vole burlesku takođe zadovoljni, što važi i za istoriju i mitologiju. Kroz 260 stranica prožeto je više slojeva. 


HC: Iza romana stoji prestižna izdavačka kuća ''Plato''. Kako je došlo do saradnje?
MT: Pretodni roman, ’’Na Savi treščina’’, promovisao sam u od prošle godine zatvorenom klubu ’’Plato Ilegala’’. Tu sam se upoznao sa urednicom programa u ’’Ilegali’’, a potom sa urednicom izdanja. Tada su ’’Endemske vrste’’ još bile smotuljak papira od nekoliko strana, ali ideja im se svidela i tako su mi izašli u susret. Zbog toga sam im jako zahvalan, pogotovo što sam oduvek voleo ’’Platoova’’ izdanja. Vrlo se ušuškano osećam u ediciji ’’Među svojima’’ kojoj pripadaju ’’Endemske vrste’’, kao i u ’’Platoovom kružoku’’, novoj struji u domaćoj književnosti koju je osmislila urednica ’’Platoa’’ Nataša Anđelković, u kojoj okuplja pisce Istočne i Srednje Evrope, među kojima su Viktor Peljevin, Krištof Varga...  

HC: Pored pisanja, baviš se i filmom. Reci nam nešto o svojim dosadašnjim radovima?
MT: Pre skoro dve godine, počeo sam da snimam svoj prvi dugometražni film, jer sam verovao da je moguće uraditi film u ’’no budget’’ varijanti. Onda sam shvatio da se to samo tako zove, i da ’’no budget’’ u pravom smislu te reči ne postoji. To je bio prevelik zalogaj za početak. Ali, počeo sam da sarađujem sa eksperimentalnom pozorišnom trupom POD Teatar, a u stanu sam sa dobrim delom improvizovanom opremom instalirao svoju malu andergraund produkciju ’’Barbaric Weasel Production’’, po uzoru na ’’Dreamlanders’’ Džona Votersa. Počeli smo da snimamo dečje filmove, od kojih je poslednji, pseudo-dokumentarac ’’Dobro se dobrim vraća’’, izašao iz tih okvira, jer je po sadržaju jednako zanimljiv i odraslima. Tačnije, ima poruku i za mlađe i za starije. Imao je festivalski život, a na Mikro FAF-u je dobio nagradu za aktivizam. Trenutno se spremam za jedan dvadesetdvominutni psiho-noar film, koji će biti vrlo zahtevan produkcijski izazov.    

HC: Omiljena knjiga, film, pisac i reditelj?
MT: Ponekad se osetim kao da zloupotrebljavam svoje uzore, pa se ne mogu odlučiti za univerzalno omiljenog. Čim osetim da sam dovoljno naučio od jednog, krenem u potragu za drugim, ali ne prestajem da poštujem i povremeno se vraćam. Žanrovski prilično mešam. Trenutno me Viktor Peljevin uči misticizmu i drskosti. 

Takođe sam obnovio malu, ali i više nego kvalitetnu filmografiju Spajka Džonsa: ’’Being John Malkovich’’, ’’Adaptation’’, i odgledao njegov poslednji film ’’Her’’. Šteta što taj čovek ne snima više dugometražnih filmova. Takođe, Stenli Kubrik (Kubrik, ne K’j’ubrik!!!) će zauvek imati posebno mesto kod mene. 

HC: Pošto si po profesiji socijalni radnik, kako usklađuješ profesionalne obaveze sa pisanjem i snimanjem?
MT: Sada radim projektno i nemam osmočasovno radno vreme. Aktivan sam u dve nevladine organizacije. U jednoj sam socio-terapeut i internet savetnik, a u drugoj radim sa decom iz opšte populacije. To, naravno, najviše trpi novčanik, ali mi to daje vremena i slobode da kopam dalje, učim nešto novo, pa time i stvaram. Ali, ukoliko je čovek dovoljno spreman da se usmeri ka određenom cilju, uvek se nađe vremena. Jednako sam bio produktivan i kad sam radio puno radno vreme, jedino što sam tad manje spavao.

HC: Kako bi opisao stanje u umetnosti kod nas, pre svega u književnosti i na filmu?
MT: Ne znam da li sam nepopravljivi optimista, ali vidim ogromne pomake. Teško je izdati knjigu i snimiti film, ali u poslednje vreme upoznajem ljude koji to rade i vidim da se snalaze. Počeo je ozbiljno da se razvija gerilski pristup koji ima svojih čari, od čega će nešto kasnije preći i u mejnstrim. 

Ne čitam razne pop psihologije, autore knjiga koji su nekad bili pevači, pevačice, sportisti i slično, ali zahvaljujući njima postoje izdavačke kuće, jer oni prodaju velike tiraže. Zahvaljujući izdavačkim kućama postoje knjižare, gde se prodaje i moja knjiga. U tržišnim mehanizmima se eksploatiše populizam i podilazi se ukusu, ali za razliku od ogorčenih, ja to ignorišem. 

Što se filma tiče, digitalna tehnologija nam je stvarno mnogo pomogla. Prva kamera koju sam koristio je kevina Super 8 i sećam se da je tri minuta trake koštalo 15 maraka. Sada imamo DV i slične formate i eksterne hard diskove, kao i programe za montažu sa gotovo beskrajnim mogućnostima. Olakšano nam je stvaranje slike. 

Stanje se popravlja, eventualno bih želeo da ima više onih koji se bave ozbiljnom književnom kritikom, jer kritika stvara scenu i sortira žanrove, utiče na popularnost dela.  

HC:Tvoja poruka mladim umetnicima?
MT: Talenat, upornost, ideje... To je nešto vrlo uopšteno i zvuči familijarno, ali nije zanemarljivo. Svako ko pokušava nešto da napravi, nije afinitet prema stvaranju našao na ulici, već ga je pronašao u sebi. Verovatno je najbitnije da u procesu stvaranja uživamo, jer ako nam je u mislima samo gotov produkt, onda se lako možemo razočarati i osetiti isprazno, ukoliko kraj ne bude onakav kakvim smo ga očekivali.

I podrška prijatelja i istomišljenika! 

Sa Milošem razgovarao Mladen Milosavljević