Retko koji film je izazvao ovoliko buke još pre svog izlaska poput Nimfomanke. Provokativan naslov, nekoliko trejlera i izjava Larsa fon Trira "Četvoročasovni porno film sa mnogo neugodnog seksa" bilo je dovoljno da se povede žustra rasprava u kojoj puritanski umovi idu čak dotle da traže da se film zabrani i pre njegovog izlaska, dok su ostali sa ogromnim nestrpljenjem čekali premijeru, ironično i fontrirovski zakazanu upravo na Božić prethodne godine.


Nimfomanka (Nymphomaniac), najnovije ostvarenje jednog od najkontroverznijih reditelja danas, Larsa fon Trira, zapravo je treći i poslednji deo autorove depresivne trilogije koju čine još i Antihrist (2009) i Melanholija (2011). U oba prethodna filma fon Trir se bavio mračnim i tabuiziranim delovima ljudske psihe, pa su tako nastali šokantni filmovi koji otvaraju previše pitanja da bi se mogli ugodno gledati i brzo zaboraviti. Međutim, sa poslednjim filmom reditelj je rešio da ode još dalje i da do krajnosti testira snagu želuca i stepen tolerancije čak i najvećih fanova.

Od starta niko nije prezao da jasno odredi Nimfomanku kao film koji neće biti ništa umereniji od svog naslova. Čini se da možemo očekivati anatomski precizno seciranje ženske, kao i seksualnosti uopšte. Bez kompromisa, kao što to fon Trir oduvek i radi.

Najpre je kao šok došla informacija da seks u fon Trirovom filmu neće biti montiran i glumljen već verodostojan i da će se zahtevati od samih glumaca da odrade svoje scene seksa, bez dublera. Ipak, izgleda da fon Trir ovu granicu nije uspeo da pređe, iako je čuven po tome da od svojih glumaca uvek traži nadljudske napore, zbog čega malo ko pristaje da više puta radi sa njim na filmu. Jedni od onih koji su istrajali u tome jesu Šarlot Gejnsburg i Vilijam Defo, a njima se u Nimfomanki pridružuje više nego dobra glumačka ekipa koju čine Uma Turman, Šaja Lebuf, Žan Mark Bar, Udo Kir, Kristijan Slejter, Stelan Skarsgard i drugi.

Nimfomanka se bavi seksualnim životom jedne žene od njenog rođenja do pedesete godine, žene koja samu sebe doživljava kao nimfomanku. Njeno ime je Džo i nju jedne noći u polusvesnom i pretučenom stanju pronalazi slučajni prolaznik. On je odvodi u svoj stan i, dok se oporavlja, Džo mu priča svoju životnu priču podeljenu u osam poglavlja.
       
Možemo se samo pitati kakva će biti reakcija feministkinja na ovaj film, posebno ako je poznato da su one i ranije optuživale fon Trira da je „sadistički pornograf koji mrzi žene“. Pornografski elementi neće biti strani reditelju koji je sam vlasnik producentske kuće koja se bavi snimanjem porno filmova za žensku publiku. Takođe, fama koja prati fon Trira ima veze i sa njegovim sukobom sa američkom publikom, jer je poznat i po svom animozitetu prema Americi i krajnje negatovnom prikazu njene istorije i trenutne realnosti u svojim filmovima (Ples u tami, Dogvil, Manderlej).

Ovde nije kraj krajnje neobične privatne priče Larsa fon Trira. Naime, ovaj reditelj koji ima klinički dijagnostikovanu hroničnu depresiju, pre dve godine je proglašen personom non gratom u Kanu jer je napravio za neke neslanu šalu o tome kako saoseća sa Hitlerom, nakon što je u ranijim ostvarenjima već pokazao izvesnu dozu antisemitizma. Ipak, veruje se da će reditelju biti ukinuta zabrana pristupa festivalu jer je Nimfomanka preveliki zalogaj za Kan da bi se lako propustio. Poznato je i da su prilikom premijere Antihrista četiri osobe iz publike pale u nesvest zbog brutalnosti scena a počinilac masovnog ubistva u Norveškoj, Anders Brejvik označio je fon Trirov Dogvil kao svoj omiljeni film (poslednja scena filma prikazuje ubistva svih stanovnika Dogvila).

Pitanje je da li film, čiji je slogan „Zaboravite na ljubav“, otvara jednu tabu temu o kojoj se moralo progovoriti i  ozbiljno provocira socijalne norme ili je tema samo jeftina provokacija za širi auditorijum u nedostatku boljih ideja? Međutim, provokativnost nije suprotstavljena umetnosti, već češće udružena sa njom. Moglo bi se čak reći da velika umetnost i ne postoji ukoliko nije provokativna i neprijatna, ukoliko ne podriva stare sisteme i iritira podrazumevane poglede na stvari.

Do nedavno je na snazi bila informacija da se pripremaju dve verzije filma, „hardcore“ i „soft“, te da će u prvoj seks biti prikazan brutalno i istinito, onako kako ga autor vidi. Međutim, poslednje vesti kažu da je Fon Trir odbio da sakati svoje filmsko čedo i da će biti unajmljen novi reditelj od strane producenata kako bi to učinio umesto njega. Ovim su pale u vodu priče o dve verzije filma, ali ćemo biti uskraćeni i za rediteljev „final cut“. Razlozi za skraćivanje, pak , nisu u eksplicitnim scenama već u dužini snimljenog materiajla od 5 i po sati što bi bilo nepodnošljivo za publiku. Konačna verzija bi trebalo da traje četiri sata i da se prikazuje u dve odvojene projekcije. Usled odbijanja da se napravi mekša verzija filma, očekuje se da će on biti zabranjen u delu sveta, što bi moglo da dovede u pitanje finansijski uspeh filma koji je koštao 11 miliona dolara.

Mora se primetiti da Nimfomanka dolazi u trenutku kada je svet umetnosti već prezasićen eksplicitnošću i seksom, zbog čega se zamagljuju granice umetničkog i pornografskog. Šta to, toliko šokantno, može ponuditi fon Trir danas i može li otići korak dalje: uneti više eksplicitnoati i učiniti to na potpuno umetnički način. U svakom slučaju, ako je vreme da se to uradi i ako uopšte postoji potreba za tim, onda je fon Trir ipak pravi čovek za smeli poduhvat.

Jednostavno Sasvim