Žuljanje mozga
Helly Cherry
Andreja Paunović, Žuljanje mozga, aforizmi, 'nakoizmi i ostali mozgoizmi, Novi književni krug, Arte, Beoknjiga, str. 114, Beograd, 2013.
Sve nas žulja: i ranac i cipele i šešir, ali i život, pa čak i (sopstveni) mozak (Ubiše me žuljevi. Ne žuljaju me cipele, već staze po kojima idem). Sve nam smeta. Svako nam smeta. Glava nas zaboli od svakakvih gluposti koje vidimo ili čujemo tokom dana (Sujetni ne poznaju sramotu, Tajna retkima vredi dok je sačuvana, a mnogima tek kada se otkrije), stomak nam se zgrči kad čujemo šta nam sve obećavaju (bolji život, veće plate, veća prava...), a panika nas uhvati i hladan znoj oblije kad shvatimo u kakvom društvu (i dalje) živimo (Nije tačno da je sve go lopov do lopova! Pa lopovi su danas najbolje obučeni). Kako se boriti protiv toga? Kukom, motikom, bagerom, pameću? Andreja Paunović je napravio svoj (najbolji) izbor: perom.
Posmatrač iz senke, tihi čovek naučen da posmatra svet i beleži sve što vidi, čuje, oseti... negde duboko u sebi, odlučio se na borbu, na trajanje, na glas. Objavio je obimom malu (svega stotinak strana teksta), ali po odjeku, utisku, reakciji koja se u vama javlja, veliku zbirku aforizama.
Kako i sam podnaslov kaže, ova zbirka ne donosi samo (političke) aforizme (Beogradskim beskućnicima, kontejner na Dedinju je kao švedski sto; Ne gađajte me kamenjem! Nemam hleba da vam uzvratim), već i 'nakoizme (Očajnik je zavisnik o čaju, Ko rano rani, taj se već naspavao) i ostale mozgoizme (Za otovren um nema zatvorenih vrata, S krivog puta, beži pravo). Obogaćena odličnim ilustracijama Milana Đ. Đilasa, zbirka donosi veliku utehu onom ko je voljan da je pročita. Životne mudrosti, svoja životna iskustva, Andreja Paunović iznosi pred nas sa lakoćom na kojoj možemo samo da mu pozavidimo, braneći svoje (i naše) pravo da se čuje, javi, oglasi, upozori, prokomentariše, razmišlja...
Kada bi na našem književnom nebu osvanulo više ovakvih zbirki u kojima ima više mozgoizama nego politizama, naši aforističarski krugovi bi definitivno doživeli pravo i preko potrebno osveženje.
Tamara Lujak
Sve nas žulja: i ranac i cipele i šešir, ali i život, pa čak i (sopstveni) mozak (Ubiše me žuljevi. Ne žuljaju me cipele, već staze po kojima idem). Sve nam smeta. Svako nam smeta. Glava nas zaboli od svakakvih gluposti koje vidimo ili čujemo tokom dana (Sujetni ne poznaju sramotu, Tajna retkima vredi dok je sačuvana, a mnogima tek kada se otkrije), stomak nam se zgrči kad čujemo šta nam sve obećavaju (bolji život, veće plate, veća prava...), a panika nas uhvati i hladan znoj oblije kad shvatimo u kakvom društvu (i dalje) živimo (Nije tačno da je sve go lopov do lopova! Pa lopovi su danas najbolje obučeni). Kako se boriti protiv toga? Kukom, motikom, bagerom, pameću? Andreja Paunović je napravio svoj (najbolji) izbor: perom.
Posmatrač iz senke, tihi čovek naučen da posmatra svet i beleži sve što vidi, čuje, oseti... negde duboko u sebi, odlučio se na borbu, na trajanje, na glas. Objavio je obimom malu (svega stotinak strana teksta), ali po odjeku, utisku, reakciji koja se u vama javlja, veliku zbirku aforizama.
Kako i sam podnaslov kaže, ova zbirka ne donosi samo (političke) aforizme (Beogradskim beskućnicima, kontejner na Dedinju je kao švedski sto; Ne gađajte me kamenjem! Nemam hleba da vam uzvratim), već i 'nakoizme (Očajnik je zavisnik o čaju, Ko rano rani, taj se već naspavao) i ostale mozgoizme (Za otovren um nema zatvorenih vrata, S krivog puta, beži pravo). Obogaćena odličnim ilustracijama Milana Đ. Đilasa, zbirka donosi veliku utehu onom ko je voljan da je pročita. Životne mudrosti, svoja životna iskustva, Andreja Paunović iznosi pred nas sa lakoćom na kojoj možemo samo da mu pozavidimo, braneći svoje (i naše) pravo da se čuje, javi, oglasi, upozori, prokomentariše, razmišlja...
Kada bi na našem književnom nebu osvanulo više ovakvih zbirki u kojima ima više mozgoizama nego politizama, naši aforističarski krugovi bi definitivno doživeli pravo i preko potrebno osveženje.
Tamara Lujak