Petak trinaesti, prva polovina decembra, Ustanova kulture "Božidarac". Vreme i mesto dugo najavljivanog koncerta na kojem su nastupili Fonija iz Makedonije, "one man show" N'Toko iz Slovenije i dobro nam znani Repetitor, po skromnom mišljenju autora ovog teksta, već duže vreme najbolji bend iz majke Srbije.

Zbog stare politike "Božidarca", koncert je bio najavljen za 21 čas, kako bi sve bilo gotovo do ponoći. Može se reći da naša publika stidljivo evoulira po pitanju poštovanja vremena početka koncerta, jer su organizatori i naši gosti iz Makedonije morali čekati nešto više od pola sata.

A onda je krenulo energično prženje mladog tria iz Skopja. Nekoliko dana ranije, oni su bili domaćini u makedonskoj prestonici, pa su sada imali priliku da se nakon jesenje svirke u "Fest"-u, još jednom predstave beogradskoj  publici. Mladi pank rokeri davali svu sve od sebe, uprkos uvek problematičnom zvuku u omiljenom vračarskom alternativnom prostoru. Beskurpuloznom rifažom u pravom pank-rok maniru, ovi dvadesetogodišnjaci su iskreno i "za sve pare" opravdali očekivanja publike koja ih je ispratila u Božidarcu koji se punio iz minuta u minut.
Nakon što su ispraćeni iskrenim i toplim aplauzom, na scenu je stupio ljubljanski rimobacač N'toko. Svoj nastup je otvorio numerom "Slovenac", kada je za autora ovih redova usledilo pravo razočaranje. Nikako zbog loše izvedbe momka iz Dežele, već zbog izuzetno loše određenog zvuka njegovog vokala. Iako se iz aviona moglo videti da ovaj čovek odlično baca rime uz brutalno dobar "flow" i masne i masivne matrice, kvalitet zvuka je pokvario utisak. Sve je ostalo na jako kvalitetnim matricama i vokalu koji je morao biti prihvaćen kao instrumentalna komponenta. I na kraju, radije bih N'toko-a pogledao i poslušao u prostoru koji prima maksimum 100 ljudi, sa binom u nivou ljudi, jer tom čoveku i publici treba mnogo kvalitetnija razmena energije.
I kada je na red došla trojka koja na bukvalno svakom koncertu stvara nezamislivo energetsko polje, u vazduhu se osećalo da će neminovno tako biti i ove večeri. A onda je krenulo. Jedna od prvih numera "Devojke idu u Minhen"  je započela kuvanje u publici i eksploziju na bini. Usledili su hitovi među kojima je tokom dobro poznatih "Lica" verna i izuzetno heterogena Repetitorova publika doživela ekstazu. Naravno, i ovde ću se osvrnuti na jako loš zvuk, sa kojim su se devojke i dečko odlično izborili i okrenuli ga u svoju korist maksimalno ga isprljavši svojom neurotičnom "noise" rifažom. Ono što mi je nabacilo osmeh na lice, pored pomenute verne publike jeste i nekoliko simpatičnih i uspelih slemovanja započetih ne kao klasičan "stage diving", već sa poda. Vratilo me je to u desetak godina unazad, kada je ova forma bila opšteprihvaćena na koncertima punk - hardcore orijentacije. Kao na svakom kvalitetnom koncertu, gde vreme jednostavno proleti, tako je bilo i ovde. Boris je u jednom trenutku uvideo da je "jebote 5 do 12", nakon čega je jednom numerom završen "regularni" deo koncerta. Dobro smo znali da ćemo izmoliti bis, koji je ubrzo realizovan u vidu jednog od najvećih hitova.
"JA! Ja sam visok kao kuća. Ja nemam mnogo stvari. Ja nosim sve sa sobom..." - pravi prokleto dobri krešendo od, ponoviću, najboljeg srpskog benda novije generacije. Bravo, bravo, bravo.


Ostatak fotografija možete pogledati u foto izveštaju.
txt: Vladimir Stojković
foto: Višnja Vračarić