U jednom ranijem članku dotakao sam se teme ličnog u rokenrolu (iako je primenljivo i van njega), pa sam mislio da se sada time malo podrobnije pozabavim. U velikoj meri taj lični pečat u nekoj pesmi, ili čak samom nastupu utiče na to kako doživljavamo taj umetnički proizvod. Publika to ume da oseti, bilo svesno ili nesvesno, pošto je i sama umetnost neki vid najosnovnije komunikacije između dve osobe, pre svega (s obzirom da je uvek doživljavamo sami).
Pošto me jednostavno previše mrzi da o svakom bendu i muzičaru iznosim iscrpne biografske podatke krenuću samo sa pretpostavkom da ih sve već znate. A ako ne znate,.. pa, trebalo bi…

Pearl Jam, u velikoj meri definisan glavnim pevačem i tekstopiscem Edijem, se oduvek vodio snagom ličnog iskustva i u skladu sa tim pravio pesme. Release, pesma u kojoj se Edi obraća svom pokojnom, biološkom ocu, odiše trenucima čiste iskrenosti, koju, kada izvodi uživo, on interpretira tako da i dalje ostane na tom ličnom nivou, bez obzira koliko je godina prošlo.
Isto važi i za pesmu Black, u kojoj sam kraj pesme (koji dolazi kao neka kulminacija) varira usled jačine osećanja koja ih u tom trenutku prožimaju, pa Edi dodaje nove stihove, peva postojeće drugačije, ili Majk (gitarista) izvlači nove tonove u solo deonici.

Queens of the Stone Age, bend o kojem sam i ranije govorio. Džoš, vodeća kreativna sila benda, često, bez ikakvog problema, stvara pesme koje funkcioniču kao ispovesti i deli ih sa publikom. Kao što i on sam kaže jednom prilikom: „Zakoračite u našu utrobu i pogledajte ko smo”. Pesme I Never Came i Suture Up Your Future predstavljaju samo nekoliko pogleda u samu srž benda, a pritom u najiskrenije spada i njihova najpoznatija i (da, eto, tako nazovem) najkomercijalnija pesma Go With the Flow, što uopšte nije jednostavan čin. Predati jedan vrlo važan deo sebe (nešto što kritikuje kasnije u pesmi I’m Designer) i raširiti ga tako da svako može da ga pogleda, uzme ili čak zgazi, je nešto što iziskuje potpunu iskrenost i predanost, po bilo koju cenu.

Pre nego što se dotaknem Bouvija i Petona smatram da je bitno da naglasim nešto. To 'lično' o čemu govorim svakako može da bude i veštački stvoreno, izmanipulisano na takav način da odiše autentičnošću. Evo kao jedan primer navešću pesmu Pink Cigarette benda Mr Bungle.

Majk Peton, koji će se kasnije proslaviti kao pevač/tekstopisac benda Faith No More, u ovoj pesmi govori iz perspektive opsesivnog, povređenog progonitelja (nešto što inače, u životu, Majk, nadamo se, nije), ali na takav način da je njegov bol stvaran kao i bilo šta drugo na ovom svetu. Pesma RV benda Faith No More (naravno, isti tekstopisac) je napisana iz perspektive neostvarenog, krajnje lenjog čoveka, koji se lako iznervira, da bi u refrenu otkrio kako ta netrepeljivost zapravo potiče iz besa prema samom sebi.

Naravno, kada je u pitanju Dejvid Bouvi treba imati na umu da je to čovek za kojeg se slobodno može reći da je začetnik određenih žanrova muzike, da je muzičar koji je dao novo značenje terminu konceptualni album, kao i čoveku koji je neretko živeo kroz svoje veštački stvorene muzičke persone, preko Zigija Stardasta, Aladina Sejna, pa do Mršavog Belog Vojvode i još mnoštvo bezimenih. Koncept veštačke iskrenosti Bouvi je smislio još sredinom sedamdesetih, i on se najbolje ogleda u albumu Station to Station, gde on govori o osećanjima a pritom je u potpunosti bezosećajan. Kao što i sam to opisuje kao „led pod maskom vatre“, ismeva osećanja kojima se često predajemo, a u isto vreme i samog sebe zbog nemogućnosti da ih doživi.

Lični aspekt je nešto što može da potekne iz života samog umetnika, ili iz njegove kreativne moći, ali je princip isti – najsigurniji put od jedne osobe do druge je elementima ljudskosti.

Dragomir Simović