Queens of the Stone Age - ...Like Clockwork
Helly Cherry
Rokernol je umro. To je jasno, vrlo jasno. Ono što je poražavajuće je činjenica da je izbledeo, a ne izgoreo. Samo se predao i stopio sa bledom okolinom (easy way out). Uništili su ga na jedini način za koji nije bio spreman, pasivno, asimilacijom. Retki su oni koji još uvek stoje pored njega, setnog pogleda, a još ređi oni koji ga i dalje reanimiraju.
Queens of the Stone Age je bend nastao 1996. godine, predvođen Džošom Homijem, pustinjakom u nekom najdoslovnijem smislu. Bend je rezultat muzičkih sesija u Džošovom rodnom gradu u pustinji, gde bi se sakupljali različiti muzičari i pisali pesme u saradnji sa ostalima. Ti događaji su imali svrhu da osveže muzičare, inspirišu ih i možda nateraju da se sete zašto su uopšte počeli da se bave muzikom. Kraljice su izdale šest studijskh albuma karakterističnog zvuka i svakako prepoznatljivih vokala, pritom često pozivajući druge muzičare da doprinesu albumu. Nešto što je bitno naglasiti je da se ti gosti na albumima, koliko god bili zvučna imena, uvek podređuju samom albumu, nešto poput akumulacije kolektivnog kvalitetnog rokenrola.
Njihov, zasad, poslednji album zove se "…Like Clockwork" i izašao je 3. juna 2013. godine.
Album na prvi pogled ne odiše očekivanom aurom Kraljica, znatno je mračniji, nošen psihodeličnim trenucima i ozbiljniji nego što su oni inače. Međutim, ubrzo, ukoliko se dovoljno upustite u analizu, u prvi plan izlaze njihovi prepoznatljivo neobični ritmovi i slojeviti tekstovi bogati metaforama, referencama, kao i igranjem sa formom samih reči.
…Like Clockwork se ne može tačno povezati sa ostalim albumima i njihovim stilovima ukoliko zanemarimo jednu stvar. Naime, Kraljice su uvek odavale utisak rokera koji žive glamurozan život obojen drogama, seksom i ekscentričnošću, ipak, ono što ih izdvaja je obavezno prebacivanje na lični nivo, makar na trenutak. Neki primer toga se može naći na njihovom starijem albumu Songs for the Deaf u pesmi The Sky Is Fallin gde očekujemo tačno ono što i dobijemo, snažni rifovi, uz neke uobičajne igre rečima, falseto pevanje i neodređena objašnjenja šta se dešava, da bi u prelazu nakon druge strofe ubacili jedan stih, potpuno ličan, drugačije melodije, uopšte drugačijeg senzibiliteta i snažniji od svega ostalog.
…Like Clockwork je, za razliku od ostalih albuma, prepun tih ličnih trenutaka koji mu u velikoj meri daju na težini. Pitanje je zašto sad? Pa, nakon što je Džoš, na rutinskoj operaciji (koja se, jelte, zakomplikovala), zamalo otišao na drugu stranu neke stvari su mu postale savršeno jasne, a neke druge je izložio temeljnoj analizi. Utvrdio je ko su mu pravi prijatelji (Fairweather Friends), potražio utehu u svojoj rodnoj pustinji (My God Is the Sun), i prilagodio se sopstvenoj promeni razmišljanja koliko god negativno bilo (Keep Your Eyes Peeled) ili jednostavno osetio gađenje prema materijalističkom društvu koje ga okružuje (If I Had a Tail). Ne može da se ne podseti maltene fatalnog iskustva koje je doživeo (I Appear Missing), kao i neočekivane nuspojave svega toga, stanja u kojem mu se sve čini znatno lepšim nego što zapravo jeste (Kalopsia).
Povrh svega pomenutog album je obogaćen ilustracijama koje daju još čitav jedan drugačiji sloj značenja pesmama i koje povezuju nekolicinu njih u jednom, malo dužem od petnaest minuta, animiranom filmu karakterističnog stila animacije.
Možda Džoš nije trebalo da ustane sa operacionog stola, možda je bilo zacrtano negde da tu jednostavno treba da odustane, napusti ovaj svet i pridruži se legendama, ali je on ipak, u buntovničkom duhu koji ga prožima otišao na drugu stranu i vratio se sa delićem pokojnog rokenrola.
Dragomir Simović
Queens of the Stone Age je bend nastao 1996. godine, predvođen Džošom Homijem, pustinjakom u nekom najdoslovnijem smislu. Bend je rezultat muzičkih sesija u Džošovom rodnom gradu u pustinji, gde bi se sakupljali različiti muzičari i pisali pesme u saradnji sa ostalima. Ti događaji su imali svrhu da osveže muzičare, inspirišu ih i možda nateraju da se sete zašto su uopšte počeli da se bave muzikom. Kraljice su izdale šest studijskh albuma karakterističnog zvuka i svakako prepoznatljivih vokala, pritom često pozivajući druge muzičare da doprinesu albumu. Nešto što je bitno naglasiti je da se ti gosti na albumima, koliko god bili zvučna imena, uvek podređuju samom albumu, nešto poput akumulacije kolektivnog kvalitetnog rokenrola.
Njihov, zasad, poslednji album zove se "…Like Clockwork" i izašao je 3. juna 2013. godine.
Album na prvi pogled ne odiše očekivanom aurom Kraljica, znatno je mračniji, nošen psihodeličnim trenucima i ozbiljniji nego što su oni inače. Međutim, ubrzo, ukoliko se dovoljno upustite u analizu, u prvi plan izlaze njihovi prepoznatljivo neobični ritmovi i slojeviti tekstovi bogati metaforama, referencama, kao i igranjem sa formom samih reči.
…Like Clockwork se ne može tačno povezati sa ostalim albumima i njihovim stilovima ukoliko zanemarimo jednu stvar. Naime, Kraljice su uvek odavale utisak rokera koji žive glamurozan život obojen drogama, seksom i ekscentričnošću, ipak, ono što ih izdvaja je obavezno prebacivanje na lični nivo, makar na trenutak. Neki primer toga se može naći na njihovom starijem albumu Songs for the Deaf u pesmi The Sky Is Fallin gde očekujemo tačno ono što i dobijemo, snažni rifovi, uz neke uobičajne igre rečima, falseto pevanje i neodređena objašnjenja šta se dešava, da bi u prelazu nakon druge strofe ubacili jedan stih, potpuno ličan, drugačije melodije, uopšte drugačijeg senzibiliteta i snažniji od svega ostalog.
…Like Clockwork je, za razliku od ostalih albuma, prepun tih ličnih trenutaka koji mu u velikoj meri daju na težini. Pitanje je zašto sad? Pa, nakon što je Džoš, na rutinskoj operaciji (koja se, jelte, zakomplikovala), zamalo otišao na drugu stranu neke stvari su mu postale savršeno jasne, a neke druge je izložio temeljnoj analizi. Utvrdio je ko su mu pravi prijatelji (Fairweather Friends), potražio utehu u svojoj rodnoj pustinji (My God Is the Sun), i prilagodio se sopstvenoj promeni razmišljanja koliko god negativno bilo (Keep Your Eyes Peeled) ili jednostavno osetio gađenje prema materijalističkom društvu koje ga okružuje (If I Had a Tail). Ne može da se ne podseti maltene fatalnog iskustva koje je doživeo (I Appear Missing), kao i neočekivane nuspojave svega toga, stanja u kojem mu se sve čini znatno lepšim nego što zapravo jeste (Kalopsia).
Povrh svega pomenutog album je obogaćen ilustracijama koje daju još čitav jedan drugačiji sloj značenja pesmama i koje povezuju nekolicinu njih u jednom, malo dužem od petnaest minuta, animiranom filmu karakterističnog stila animacije.
Možda Džoš nije trebalo da ustane sa operacionog stola, možda je bilo zacrtano negde da tu jednostavno treba da odustane, napusti ovaj svet i pridruži se legendama, ali je on ipak, u buntovničkom duhu koji ga prožima otišao na drugu stranu i vratio se sa delićem pokojnog rokenrola.
Dragomir Simović