Preda mnom stoji dvadeset šesto izdanje, najčitanije knjige u zemlji, a od stranog autora. Reč je o knjizi ‘’Alhemičar’’ brazilskog pisca Paula Koelja. Pomenuti nije samo autor najčitanijeg romana, već je uopšte najtiražniji strani pisac u našoj istoriji. Za dvadesetogodišnjicu ‘’Alhemičara’’, Koeljo je napisao poseban predgovor posvećen svim njegovim srpskim čitaocima, sa željom da uživaju u njemu. U knjizi da uživaju. Zašto je ovo literarno đubre aktuelno i danas? Pravo svakog ko želi je da piše, a pravo čitalačke publike je, kao u ovome slučaju, davanje legitimiteta diletantizmu. Zahvaljući njima, ‘’Alhemičar’’ i dan danas u svim novijim knižarama, zauzima police namenjene bestselerima.

‘’Znam samo to da, poput pastira Santjaga, svako mora biti svestan svoje Lične Legende. Šta je Lična Legenda? To je božji blagoslov; to je put koji je Bog za vas odabrao ovde na zemlji. Kad god čovek radi nešto što ga ispunjava entuzijazmom, on sledi svoju Legendu. Međutim, nema svako hrabrosti da se suoči sa sopstvenim snom.’’ Za one koji nisu čitali ovo sranje, pardon štivo, citiran je sam početak predgovora za koji se autor svojski potrudio. Kako čovek da ostane ravnodušan kada čim otvori korice knjige, biva bombardovan ovako dubokim mislima?

Elem, Koeljo, gospodar filozofske površnosti je napisao roman koji bez imalo preterivanja može u potpunosti da se prepriča u tri rečenice! Pastir Santjago sniva san, i nakon susreta sa gatarom i misterioznim čovekom odlučuje da krene put egipatskih piramida, jer se tamo nalazi veliko blago. Na putu do Egipta malo zastaje da prodaje kristalne čaše, malo boravi u oazi (tu se zaljubio), upozna nekog starog alhemičara koji mu pomaže da istraje na svom putu i shvati smisao života. Stiže u Egipat, biva prebijen od grupe bandita koji ga pljačkaju, a na neki sjeban način saznaje da je zlato zakopano u njegovoj rodnoj Andaluziji, ispod kamena na kom je mećao glavu i gledao u zvezdano nebo.

Iako sam pročitao ovo sranje, pardon štivo, pre nekoliko dana, kako bi osvežio pamćenje, lik glavnog protagoniste mi je nepotpun. Nije izgrađen do kraja. Karakterizacija je omanula. Majka mu stara, čovek koji bre raskrsti sa jednim načinom života i krene u životnu avanturu prepunu opasnosti u nepoznatu zemlju uz rizik da izgubi život, zaslužuje mnogo, mnogo više. Njegovo stanje duha, unutrašnji sukobi, borba koju bije sa samim sobom i okolinom… Šturo. Sterilno. Narativni deo je takođe debelo zakazao, jer sam očekivao da će naracija donekle nadomestiti nedostatak, te obogatiti glavnog junaka. Jok. Omanulo se ponovo.

Međutim, delo sadrži pregršt onih sladunjavo patetičnih rečenica o životnom optimizmu, koji su na nivou literalne sekcije četvrtog razreda gimnazije. Bez preterivanja. Većinu tih rečenica su fejsbuk statusi onih citat likova. Znate sigurno na koje smarače mislim.

Zaplet romana? Pa, postoji neki traljavi pokušaj. Na mestima gde očekujete sukob, dijalozi su pretanki. A na mestima gde nisu pretanki, onda su samo tanki. A tamo gde počnu obećavajuće, brzo se prekinu. Hoću da kažem da je sukob izgrađen poput lošeg avanturističkog filma B produkcije iz osamdesetih godina.

U romanu se primećuje da je naš Paulo (hehe naš) čituckao Hesea (sveta majko i svi sveci, iskreno se nadam da će mi Hese oprostiti što pominjem njegovo ime dok pričam o Koelju) i čitao Kastanedu. Doduše, dokazano je da je i Kastaneda plagijator, ali za razliku od Paula, bar bolje piše, a ima i bujniju maštu. Malo štrpnem ovde, malo cepnem tamo, sve to začinim površnim znanjem o alhemiji, i eto draga publiko nama ‘’Alhemičara’’.

Nego, za kraj hoću da navedem dva razloga zašto je dobro ovo sranje, pardon štivo. Da, ima i dobrih strana!

Prvo: Nije zamorno, brzo se čita, u letu (mislim da je to izraz koji se preferira), i samim tim u neverovatnoj meri smanjuje nagon za povraćanjem koji će vam se nesumnjivo javiti (bar onim čitaocima koji su pročitali bar pola od srednjoškolske lektire). Jer, da je knjiga kojim slučajem duža za nekih desetak stranica, garantovano bi ste bljucnuli prethodno pojedeni obrok, a to nije nimalo fer prema baki koja je spremila verovatno dobro klopu, a da se razumemo, nije fer ni prema vašem tepihu.

Drugo: Obično se njegove knjige kvalitetno štampaju, pa sa te strane, listovi se prosto lepe za prste. Jako prijatan osećaj dok okrećete stranice. Najlepši i najprijatniji deo čitanja ovo knjige.

Za vas koji tražite Boga u Koeljovim knjigama, a posebno u Alhemičaru, imam da kažem nešto. Ne znam šta je Bog, nisam ga video, niti čuo, ali ono što znam jeste da Bog sigurno nije ni približno onakav kakvim ga opisuje Koeljo.

Nikola Ćupas