Pat Cadigan: Dervish is Digital
Helly Cherry
Gde god naiđete na ma kakvo pominjanje Pat Cadigan, sigurno ćete naići i na frazu “kraljica kiberpanka”. Naravno da fraza nije neistinita i naravno da je Pat neosporni favorit u trci za titulu, ali fraza je toliko puta ponovljena da mi je postala gotovo banalna a ponekad i sasvim obesmišljena. Pat zasigurno nije jedina spisateljica koja se bavi futurističkom idejom sveta kojim dominiraju kompjuteri, baš kao što nije jedina koja taj svet predočava striktno uz pomoć kiberpank ikonografije, ali je sasvim moguće najtemeljitija i najiskrenija u njegovom detaljisanju. Svojom odlukom da taj i takav svet prihvati kao zakonitost unutar koje razrađuje detalje iz različitih uglova, Pat je kreirala svet koji je, s jedne strane, taman dovoljno futurističan da zadrži makar iluziju fantastike, a sa druge, savršeno prepoznatljiv kao trenutak u kom se sadašnjica neosetno preliva u budućnost.
Dervish is Digital je upravo takav roman i čita se onako kako se čitaju svi detektivski romani – višeslojna priča, znalački filovana obilnim dozama zavere, saspensa i neočekivanih obrta, to uz svu prihvatljivu i prijemčivu futurističku scenu iz ne-sasvim-daleke budućnosti virtuelnog nam postojanja.
Pat ovde nudi detaljno razrađen AR svet – Artificial Reality ili Alternative Reality, kako vam već drago – postojanja unutar kompjuterski stvorenog realma, u kom ljudski alter-egoi egzistiraju u maniru neosporne, a ponekad i stvarnije-od-stvarne stvarnosti. U AR svetu, čovek bukvalno može biti sve ono što je oduvek hteo da bude, uz uslov da ima platežnu moć dovoljnu da mu osigura virtuelno vreme u kom može da to postane. Unutar tog kompjuterski stvorenog realma, svako može da bude upravo ono što želi – muškarc ili žena ili oboje, kiborg ili android ili homosaur, umetnik ili kriminalac ili naprosto ostvaritelj svojih ili tuđih erotskih ili bilo već kakvih prohteva. AR je svet paralelan sa stvarnim, svet koji neretko služi upravo kao dopuna tom stvarnom svetu - sve ono što čoveku izmiče u stvarnom svetu, postaje mu lako dostupno u AR.
Naravno, pod uslovom da poseduje srazmernu platežnu moć.
Oni koji to poseduju, napuštaju svoja tela u stvarnom svetu i odlaze u AR. O njihovim telima u stvarnom svetu brinu se uglavnom mašine - intravenozno hraneći i kateterom prazneći sve te gomile ljudskog mesa koje poseduju ime, imanje i bankovne račune – dok se o digitalnom zapisu intelekta tog mesa staraju sami vlasnici, provlačeći ga kroz svaku zamislivu, a neretko i kranjnje moralno i zakonski neprihvatljivu aktivnost. U Dervish is Digital, Pat razdrađuje ideju o Doré Konstantin, TechnoCrime detektivu koja se trudi da u AR unese ekvivalent zakonskih normi iz stvarnog sveta. Naravno, to izgleda kao gotovo nemoguć zadatak, s obzirom da je u virtualnom svetu čak i kriminalni akt – virtuelan. Silovanje ili ubistvo ili “pranje mozga” u virtuelnom svetu su stvarni jedino kao privatne percepcije žrtve i počinioca, a pošto telo same žrtve nije fizički povređeno, time sama kriminalna aktivnost zapravo i ne postoji. Ali ipak, posledice takvih kriminalnih aktivnosti jesu itekako merljive i u stvarnom svetu, pošto se u tim posledicama tela žrtava neretko zateknu u komatoznom stanju, a imanja žrtava neretko legalnom oporukom pređu u vlasništvo entiteta koji stoje iza “pranja mozga” u virtuelnom svetu. Konstantin zato traži i donekle nalazi sporedne načine da dovede zakon u AR, baš kao što se svojevremeno preduzelo i u famoznom Al Kapone slučaju; ako ga već ne možeš uhvatiti na delu za stvarne zločine, uhvati ga posredno za utaju poreza na profit koji je stekao preko tih zločina. Konstantin u AR unosi upravo tu varijantu sporednog ozakonjivanja - ako ne možeš da kazniš počinioce za zločine koje čine u AR, možda je moguće kazniti ih za bespravno i nenamensko korištenje platežnog vremena koje AR services providers nude svojim klijentima. Ukratko, zaplet je fin, delikatan, pun saspensa i obrta - pravi detektivski prototip spleta okolnosti koje vode svom cilju, bez obaveze da ga stvarno i dosegnu... baš kao što je neretko i slučaj sa kompleksnim stvarnim svetom.
U romanu Dervish is Digital, Pat nudi borbu stvarnosti protiv iluzije, to u krajnje sofisticiranim cyberpunk noar oblandama klasične detektivske priče, sve to uz dašak otkačenog, futurističkog sveta koji zapravo i nije toliko različit od naše stvarnosti, bar ne koliko nam se to čini na prvi pogled. Sve dok ljudima upravljaju bazični nagoni i prohtevi, i sve dok se ljudi ostvaruju i definišu upravo kroz ispunjavanje tih prohteva, dotle i naš svet ostaje suštinski isti, ma kako se njegove fasade naizgled menjale. Ideja o osvajanju novih granica prijemčiva je ponajviše zato što se tim naporom granicama donose vrednosti centra, i, ako uopšte postoji nekakav zaključak koji ovako futuristička proza nudi, onda taj otprilike glasi – mi smo to što jesmo, čak i onda kad nam se pruži prilika da budemo sve što nismo a što smo oduvek želeli.
Lidija Beatović
Dervish is Digital je upravo takav roman i čita se onako kako se čitaju svi detektivski romani – višeslojna priča, znalački filovana obilnim dozama zavere, saspensa i neočekivanih obrta, to uz svu prihvatljivu i prijemčivu futurističku scenu iz ne-sasvim-daleke budućnosti virtuelnog nam postojanja.
Pat ovde nudi detaljno razrađen AR svet – Artificial Reality ili Alternative Reality, kako vam već drago – postojanja unutar kompjuterski stvorenog realma, u kom ljudski alter-egoi egzistiraju u maniru neosporne, a ponekad i stvarnije-od-stvarne stvarnosti. U AR svetu, čovek bukvalno može biti sve ono što je oduvek hteo da bude, uz uslov da ima platežnu moć dovoljnu da mu osigura virtuelno vreme u kom može da to postane. Unutar tog kompjuterski stvorenog realma, svako može da bude upravo ono što želi – muškarc ili žena ili oboje, kiborg ili android ili homosaur, umetnik ili kriminalac ili naprosto ostvaritelj svojih ili tuđih erotskih ili bilo već kakvih prohteva. AR je svet paralelan sa stvarnim, svet koji neretko služi upravo kao dopuna tom stvarnom svetu - sve ono što čoveku izmiče u stvarnom svetu, postaje mu lako dostupno u AR.
Naravno, pod uslovom da poseduje srazmernu platežnu moć.
Oni koji to poseduju, napuštaju svoja tela u stvarnom svetu i odlaze u AR. O njihovim telima u stvarnom svetu brinu se uglavnom mašine - intravenozno hraneći i kateterom prazneći sve te gomile ljudskog mesa koje poseduju ime, imanje i bankovne račune – dok se o digitalnom zapisu intelekta tog mesa staraju sami vlasnici, provlačeći ga kroz svaku zamislivu, a neretko i kranjnje moralno i zakonski neprihvatljivu aktivnost. U Dervish is Digital, Pat razdrađuje ideju o Doré Konstantin, TechnoCrime detektivu koja se trudi da u AR unese ekvivalent zakonskih normi iz stvarnog sveta. Naravno, to izgleda kao gotovo nemoguć zadatak, s obzirom da je u virtualnom svetu čak i kriminalni akt – virtuelan. Silovanje ili ubistvo ili “pranje mozga” u virtuelnom svetu su stvarni jedino kao privatne percepcije žrtve i počinioca, a pošto telo same žrtve nije fizički povređeno, time sama kriminalna aktivnost zapravo i ne postoji. Ali ipak, posledice takvih kriminalnih aktivnosti jesu itekako merljive i u stvarnom svetu, pošto se u tim posledicama tela žrtava neretko zateknu u komatoznom stanju, a imanja žrtava neretko legalnom oporukom pređu u vlasništvo entiteta koji stoje iza “pranja mozga” u virtuelnom svetu. Konstantin zato traži i donekle nalazi sporedne načine da dovede zakon u AR, baš kao što se svojevremeno preduzelo i u famoznom Al Kapone slučaju; ako ga već ne možeš uhvatiti na delu za stvarne zločine, uhvati ga posredno za utaju poreza na profit koji je stekao preko tih zločina. Konstantin u AR unosi upravo tu varijantu sporednog ozakonjivanja - ako ne možeš da kazniš počinioce za zločine koje čine u AR, možda je moguće kazniti ih za bespravno i nenamensko korištenje platežnog vremena koje AR services providers nude svojim klijentima. Ukratko, zaplet je fin, delikatan, pun saspensa i obrta - pravi detektivski prototip spleta okolnosti koje vode svom cilju, bez obaveze da ga stvarno i dosegnu... baš kao što je neretko i slučaj sa kompleksnim stvarnim svetom.
U romanu Dervish is Digital, Pat nudi borbu stvarnosti protiv iluzije, to u krajnje sofisticiranim cyberpunk noar oblandama klasične detektivske priče, sve to uz dašak otkačenog, futurističkog sveta koji zapravo i nije toliko različit od naše stvarnosti, bar ne koliko nam se to čini na prvi pogled. Sve dok ljudima upravljaju bazični nagoni i prohtevi, i sve dok se ljudi ostvaruju i definišu upravo kroz ispunjavanje tih prohteva, dotle i naš svet ostaje suštinski isti, ma kako se njegove fasade naizgled menjale. Ideja o osvajanju novih granica prijemčiva je ponajviše zato što se tim naporom granicama donose vrednosti centra, i, ako uopšte postoji nekakav zaključak koji ovako futuristička proza nudi, onda taj otprilike glasi – mi smo to što jesmo, čak i onda kad nam se pruži prilika da budemo sve što nismo a što smo oduvek želeli.
Lidija Beatović