Bojan Stefanović (1987. Vršac), reditelj, scenarista i montažer. Do sada je radio na nekoliko filmskih projekata, između ostalih i na igranim filmovima: „Ubica leptira“ i „Beskonačni hodnik“. Radio je i edukativni film za Crveni krst „Prva ruka“, nekoliko muzičkih spotova, kao i dugometražni film „Iza ogledala“ koji je još u procesu snimanja. Upoznajte Bojana Stefanovića.


HC: Prvi film koji pamtiš?
BS: U najranijem sećanju na filmske slike, tri filma vode mrtvu trku – Tromin „Luther the Geek“, Arđentova „Suspiria“ i Bartonov „Betmen“. Sećam se koliko me je Luter plašio, ali sam istovremeno bio fasciniran,  dok sam se Suspirijom i Betmenom hranio svakodnevno. Još uvek negde imam izlizane vhs kopije tih filmova.

HC: Kako si došao do svoje prve kamere?
BS: Otac mi je bio član vršačkog „foto-kino kluba“, pa je posedovao rusku „Krasnogorsk“ kameru. Sećam se da mi je to bila omiljena igračka iz detinjstva od koje sam se retko odvajao.

HC: Ko su tvoji strani i domaći filmski uzori?
BS: Arđento, Kronenberg, Hičkok, De Palma, Kjubrik, Džejms Kameron, Nolan... Svi oni su ostavili jak utisak na mene. U Arđentove filmove sam se zaljubio još kao klinac, i mogu reći da mi je on, možda, i najveći uzor... domaći reditelji mi nikada nisu bili jača strana, iako sam kao mali voleo filmove Gorana Markovića.

HC: Šta te inspiriše?
BS: Kad razmislim o tome, moje misli su nekako uvek izgledale i ličile na film. Kad sam, bukvalno, naučio da pišem, počeo sam da zapisujem ideje i vrbovao drugare da glume u mojim školskim predstavama i filmićima.  Mislim da mi je glavna inspiracija ljubav prema filmskoj umetnosti,  iako inspiraciju pronalazim i svuda i u svemu... u ljudima, poznanicima, situacijama, jutarnjoj crnoj hronici...

HC: Tvoj dugometražni prvenac ''Beskonačni hodnik'', rađen je u tzv. found footage maniru. Budući da je to jedan od prvih filmova tog tipa u Srbiji, kako se osećaš povodom toga?
BS: Nikada nisam razmišljao da je „Hodnik“ jedan od prvih FF filmova na ovim prostorima iako, priznajem, zvuči interesantno. Međutim, ja sam oduvek bio hard-core fan starih horor filmova i klasičnog kadriranja. Iako mi je simpatičan taj mokumentaristički pristup, koji je sada hit u svetu, meni je „Hodnik“ samo eksperiment u tom podžanru. Drago mi je što ovde ima mladih i talentovanih ljudi, fanova, koji su se pre par godina setili da uzmu kameru u svoje ruke i pomoću štapa i kanapa dovuku FF kod nas.
  

HC: Kako si došao na ideju da snimiš pomenuti film?
BS: Video sam da je raspisan konkurs na FSFF i želeo sam da eksperimentišem, da uradimo film za festival. Brzo smo smislili priču i krenuli u akciju. Prvenstveno smo želeli da ceo film bude iz jednog kadra, u jednom cugu, međutim ubrzo smo odustali od te ideje, budući da bi nam trebalo dosta vremena za vežbu, a vremena nismo imali. Takođe, pomenuo bih i deo ekipe koja je učestvovala na filmu. To su glumci: Ognjen Draganić, Đina Grujić, Darko Ostojić, Mina Stefanović, Jovan Sokolovac, Maja Bokun, Vladana Donevski, Miroljub Stojanović. Scenario smo napisali Boris Tokarev i ja.
A kako sve to u stvari zvuči, možete naslutiti iz kratkog sinopsisa:
Tokom jedne avgustovske večeri 2013. godine, grupa mladih ljudi kreće na breg kako bi posmatrala kišu meteora. Jedan od momaka, Kosta, depresivan zbog raskida dugogodišnje veze, zakazuje susret sa dilerom kraj napuštene vile koja krije stravičnu tajnu. Umesto dobrog provoda, izgubljena generacija ostaje u hodnicima vile gde su osuđeni na okajanje tuđih grehova tumarajući kroz beskonačni hodnik pakla.

HC: Zbog čega, po tvom mišljenju, fantastika i horor nisu više zastupljeni u domaćem filmu?
BS: Nažalost, stvar je mentaliteta. Narod se zatupeo Pavićevim kopi-pejstovanim serijama, Kursadžije i Grand su postale vrhunac kulturno-umetničkog programa, a Šotra najbolji srpski reditelj, i ne daj Bože da neko pokuša da izađe iz tog šablona i snimi kakav krvopljus. Projekti sa bajatim vicevima uvek imaju prođu kod nas i za njih se, uglavnom, nađu sredstva. Čist primer su „Zona Zamfirova“, vrhunski treš, i „Srpski film“, koji je kod nas dočekan na nož. Gledalac će radije kupiti kartu za „Zonu“, jer je to „narodska komedija“, bez obzira na kvalitet. Sećam se premijere „TT Sindroma“ i naslova u novinama „Psihopate snimile film“. Deset godina kasnije, fejsbuk grupe sličnih  naslova se otvaraju kako bi hejtovale „Život i smrt porno bande“ i „Srpski film“. Dakle, problem je u mentalitetu naroda koji film gleda „na prvu loptu“ i za koji sve, van komedije i melodrame, nije za gledanje .

HC: Koja bi ključna reč, ili rečenica, najbolje definisala domaći film?
BS: Do sada je bio sličan, dosadan, jednoličan. Međutim, skoro su počeli da se pojavljuju projekti koji vraćaju nadu da nije sve tako crno.

HC: Pošto i sam snimaš u okvirima nezavisne produkcije, kako dolaziš do sredstava?
BS: Teško. Snimanja uglavnom finansiram sam, iako i drugi članovi ekipe ulete – kad im finansije dozvoljavaju.

HC: Imaš li podršku lokalnih kulturnih institucija?
BS: Iako dobar deo građana Vršca zna čime se bavimo, osim Doma Omladine, koji nam ustupa prostorije za snimanja, a ponekad i potrebnu tehničku opremu, niko živ se ne interesuje za ono što radimo, ni lokalni mediji, ni opštinske vlasti.

HC: Koji su tvoji dalji planovi i ambicije?
BS: Davno 2009. smo započeli dugometražni film „Iza ogledala“, omaž đalo trilerima. Kako je vreme prolazilo, a mi u obavezama, većina njih se razbežala u druge gradove, gde studiraju, tako da je jedina prilika za snimanje tokom leta. Međutim, snimamo na mnogo lokacija, sa mnogo ljudi i za to treba vremena, koje teško uklopimo. Film se polako privodi kraju, i nadam se da ću ga sledeće godine poslati na neke festivale. U međuvremenu, u planu imamo još nekoliko kratkometražnih horor projekata koje planiramo dok „Iza ogledala“ ne bude gotov.

HC: Tvoja poruka mladim kolegama?
BS: Moja poruka je da nikada ne odustanu, da istraju u svojim idejama i furaju svoj fazon, ma koliko ih drugi sputavali u tome.

Sa Bojanom razgovarao Mladen Milosavljević