Kada bi se između tebe i mene nalazila velika provalija - ja bi pokušao da je preskočim...


Otvorila sam oči. Probudilo me je zvono na vratima. Pomislila sam da sanjam, ali se zvono ponovo čulo. Ustala sam i ogrnula mantil. Pogledala sam na sat i shvatila da mi ova dva jutarnja sata ne donose dobre vesti. Nije mi bilo svejedno. Živim sama i opreznost je jedino čime mogu da se branim.
Krenula sam tiho ka vratima. Svetla nisam palila, jer bi se primetila kroz špijunku kojoj sam se približavala. Ugledala sam mušku osobu pognute glave kako smireno čeka. Zakopala sam se u mestu. Čekala sam da muškarac podigne glavu. Tiho sam disala kroz nos. Odjednom je nastao potpuni mrak, jer se svetlo u hodniku ugasilo. Ostala sam mirna i sačekala da ga upali. Minut potom, ugledala sam osobu koja sklanja ruku sa prekidača i okreće se ka vratima. Prepoznala sam oči. To je bio On. Kao da je znao da ga posmatram, nije sklanjao pogled sa špijunke. Razne su mi misli prolazile kroz glavu, jer osoba koja stoji pred mojim vratima bila je tu sa dobrim razlogom, u suprotnom ga možda nikad ne bi srela - ponovo. Pozvonio je. Nakon kratke pauze - pozvala sam ga po imenu i pitala:
- Jesi to ti?
- Ja sam - odgovorio je
Približio je glavu vratima kako ne bi morao glasno da govori:
- Znam da je jako kasno i da si iznenađena što me vidiš posle toliko vremena, ali došao da popričamo...
- Amm... Šta? Mislim, o čemu da pričamo? - ne znam da li sam više bila uplašena ili zbunjena.
- Pa, ništa posebno... obična priča...
- Aha... Dobro, a da dođeš sutra, pošto je sad kasno, i radim sutra...
- Ne, ne mogu sutra. Sutra putujem... veruj mi.

Poverovala sam mu. Otključala sam vrata i otvorila ih.
- Dobro jutro - rekao je to sa tužnim osmehom na licu.
Zagrlili smo se.
- Je l' sve u redu? - pitala sam.
- Da. Došao sam na tu kafu koju si obećala - rekao je sa dozom humora.
- Kakvu kafu?
- Pa pijemo istu.
- Dobro to, nego, mislila sam na obećanje?
- Hah, ma... To je bilo poslednje što si mi obećala. Rekla si da ćeš me pozvati jednom na kafu, a od tada je prošlo već... petnaest godina, je li?
- Dobro i jesam li te pozvala?
Oboje smo se slatko nasmejali šali. Pristavila sam vodu da se greje. Nastavili smo razgovor u iznenađujuće dobrom raspoloženju.
- I, otkud ti?
- Sve drugo me pitaj, samo nemoj to.
- Dobro. Kako si znao gde živim?
- Preko zajedničkih prijatelja.
- Aha. Verovatno istih onih koji mi daju novosti o tebi.
- Je l'? I šta sve znaš?
- Pa... Da imaš ženu, dvoje dece... Posao?
- Da, sve je to tačno. Ti nemaš nikoga?
- Imam. Ma... Povremeno se viđam sa nekim, ali uglavnom ne stižem od obaveza. Malo teže se snalazim i tako...
- Shvatam. Eto, kad nisi htela za mene da se udaš! - oboje smo se slatko i bezbrižno nasmejali. Tada je nastala pauza koja nas je brzinom svetlosti vratila petnaest godina unazad i izlistila slike na kojima smo nas dvoje zajedno.
Voda je provrila. Skuvala sam nam kafu.
Sedeli smo ostatak večeri za trpezarijskim stolom i uz toplu kafu vodili, baš kako je i rekao - običan razgovor. Neopisivi trenutak jedinstvenog osećaja isključilo mi je čulo sluha i njegovu priču o debelom kolegi sa posla nisam čula. Bio je tu samo On, ispunjen u mom pogledu. Mogla sam tako još dugo, ali je iznenada stao sa pričom i pogled skrenuo u stranu.
- Jesi li OK? - upitala sam.
- Ma, glava me je zabolela, previše radim... Je l' ti neće smetati da pređemo na kauč? Biće mi udobnije.
- Naravno.
Premestili smo se. Na trenutak sam pomislila da je ovde zbog seksa. Sela sam na suprotnu stranu kauča i pokazala nezainteresovanost.
- Nisam ovde zbog seksa, u slučaju da misliš na to - kao da mi je pročitao misli.
- Ma jok, nisam ni pomislila...
Pogledao me je sa smeškom i nastavili smo razgovor.
- Jesam ti nedostajala?
- Pa... isto kao i juče.
- A kako je bilo juče?
- Isto kao i prekjuče.
- Pa kako je bilo prekjuče?
- Isto kao i svaki dan pre toga...
Uspeo je da mi izmami osmeh. Tako smo počeli priču o našoj vezi i kako smo se ludo provodili. Pričali smo o njoj kao da pričamo o bilo čemu drugom. Kao da nas nije bolelo kad smo se rastali i kao da nismo goreli dok smo bili zaljubljeni. To je sada olupina, bezvredna poput potonulog broda. Ali ipak, ako je tako, zašto ostaje ta želja da se opet voziš njime morima koja nemaju obalu? Koja nemaju put. I u kom god pravcu da se okreneš imaćeš jak vetar u jedrima. Istina je, takve stvari se nikad ne prebole - već samo nastavimo dalje.
Ne znam kako, ali posle određenog vremena i odavno ispijene kafe, našli smo se u ležećem položaju na kauču. Stigao nas je umor i sve priče smo ispucali. Gledali smo se bez reči.
- Zašto si ovde? - ponovo sam postavila pitanje.
On je nastavio da me gleda i nakon kraćeg razmišljanja rekao:
- Zbog ambisa...
- Kakvog ambisa? - nije mi bilo jasno o čemu priča.
- Zaboravila si, nema veze... - rekao je tužnim glasom.
Zagrlio me onako kako niko nije nikada. I ja sam njega. Toj toplini udobnog zagrljaja u ranim časovima – kafa nije mogla ništa. Zaspali smo gotovo istovremeno.
Probudila me je svest o poslu. Bacila sam pogled na sat čija je mala kazaljka već dosta odmakla od broja devet. Na neki način me to nije potreslo. Još uvek sam se nalazila u zagrljaju uspavanog čoveka.
- Ej, je l' može opet kafa? - pokušala sam da ga probudim.

Glioblastom je maligni tumor mozga zbog kojeg nikada nisam dobila odgovor na postavljeno pitanje, a nalazio se u telu osobe pored mene, koja je sa njim svesno živela znajući da će ga jednog dana odvesti. Dan je izgubio realnost.
Zvala sam hitnu pomoć, a onda i njegovu ženu. Pretpostavila je da je te noći bio kod mene, a par dana kasnije pričala mi je da je do tog dana svo svoje vreme posvetio porodici i prijateljima, i da bi uvek osetila kada bi povremeno pomislio na mene.
Ambis, tada sam se setila da je rekao da bi pokušao da preskoči ambis kada bi se našao između nas. Tada nisam ozbiljno shvatala poruku. Sada shvatam da je taj ambis njegov život, koji mu je propadao pod nogama, i da je skočio prema meni.
Da poslednji trenutak, pre nego padne, provede što bliže meni.
Otvorila sam oči.

Nenad Novković