Iskustvo zvano Front Line Assembly
Helly Cherry
Pre petnaest godina, još u sedmom osnovne, stariji burazer je ubacio kasetu u liniju i rekao: Moraš da čuješ ovo! Bila je to stvar Blade, meni do tada potpuno nepoznatog benda Front Line Assembly. Bio sam oduvan snagom te pesme da bih vremenom prešao na slušanje celog albuma (Tactical Neural Implant) Par godina kasnije otkrio da postoji još jedan (Millenium) koji sam, naravno nasnimio na nekoj lošoj kaseti a zatim kada se pojavio internet, saznao da se u stvari radi o istoriji u malom. Bend postoji od 1986. Godine, ima preko 30 izdanja, gomilu dodatnih projekata i jedan je od najodgovoriniji za pojavu subkulture Industrial Rock i EBM-a.
Pre petnaest godina, stariji burazer mi je nasnimio njihov album i od tada sam postao veliki fan ovog benda i sve što sam želeo je da ih konačno vidim uživo! Želja mi se ispunila pre par dana 19. Avgusta kada su zajedno sa Haujobom I Ivardenspher, kao predbendovima nastupili u Utrihtu, klubu Tivoli, u okviru evropske turneje Ehogenetic. Ja I moja manje dlakava polovina Marina (koja nikad ranije nije slušala ništa slično) naleteli smo u klub oko 20h.. Pored gomile izgubljenih mračnih likova dočekalo nas je brdo matoraca, generacije naših roditelja, koji su na koncert došli kao da idu na pecanje (u najobičnijem odelu) ili kao da su došli na nekakav poslovni sastanak (taxista) u svojim drtavim ofucanim sakoima. Ali sve to je bio odličan prizor, mnogo topliji i iskreniji nego par tipičnih darkera na nekoliko metara od nas, sa gomilom šminke i nabeđeno smrznutom facom.. Ipak, paradoksalno, nema ni jednog detalja te večeri koji nije nosio svoju draž prisustva na jednom ovakvom mestu! Sve je bilo u duhu vremena, raznih vremena koje je sa sobom doneo FLA, ne odustajući skoro tri decenije.
Prvi je na scenu stupio Ivardenspher. Uz svo poštovanje ali previše klasičnog techna i repeticije, pa smo izašli da popijemo pivo ispred kluba. Sat vremena kasnije oduševio je Haujob svojim eksperimentalnim, dinamičnim ali jako toplim prisustvom koji je isijavao iz njihove brige za probleme sveta, što se može jasno primetiti u tekstovima većine EBM bendova i što spada u toplu stranu tog silnog mraka. Istovremeno to je jedan od razloga moje privrženosti bendu Front Line Assembly, koji su toliko godina konstantno pozivali na osvešćenje, ujedinjenje, bojkot i svetsku revoluciju, koristeći militantnu estetiku kao ogledalo urnisanog sveta koji nas okružuje. Pola sata pole zadnje stvari Haujoba, dug intro, dubok i mračan jednoličan zvuk koji je trajao čini se nekih dvadesetak minuta je bio savršen uvod u pesmu Final Impact, koja je svojim prejakim basom i ubitačnim bubnjem ubrzo počeo rovariti po masi (moždanoj masi)... Marina koja je bila otvorena za ovakav radikalni pomak u svom muzičkom ukusu je ubrzo počela da skače, pokušavajući istovremeno da nekako stabilizuje snimak svoje kamere. Kao što se može primetiti uspela je tek u nekoj meri.
Elektronska muzika izvođena živim instrumentima je nešto što ne ostavlja ravnodušnim. Živa energija ukombinovana sa svim bojama koje može da proizvede impresionistička elektronika stvara jedno posebno iskustvo muzike koja u sebi sadrži skoro sve pravce koje si u životu voleo, spakovanu u jednu novu kompaktnu formu. U tom smislu uz stvar kao što je Plasticity ćeš skakati kao na rejvu, doh će te pet minuta kasnije Milenium svojim snažnim metal gitarama nagoniti na šutiranje. A zatim sve to uskoči u pesmu Blood, svetla postanu crvena i shvatiš da je ovo sada neka treća forma, mnogo sporiji i mekši ritam, koji bi se pogrešno mogao nazvati EBM baladom.
Ipak, za mene lično, vrhunac cele stvari je bio kada je glavni lik Bill Leeb bacio palicu za bubanj, koja se nekako dokotrljala do moje noge. Pored svih majci, diskova, ploča i postera, koji su se prodavali ispred, moj poklon je bio unikatan I nekako značajan. Ko što rekoh Marini, mislim da sam zaslužio posle tolikog dugogodišnjeg, polu-dobrovoljnog ispiranja mozga za koji bih pogrešio kada bih rekao da nije imao uticaj čak I na formiranje mog (sjebanog) karaktera…
Na kraju smo procunjali Utrihtom koji je jedno prelepo mesto, puno kanala, kaldrmom popločanih ulica, starih dućana.. Osvetljen mesečinom I svetlima uličnih fenjera, taman toliko da učini završetak jednog drugačijeg dana vrlo posebnim…
Aleksander & Marina
Pre petnaest godina, stariji burazer mi je nasnimio njihov album i od tada sam postao veliki fan ovog benda i sve što sam želeo je da ih konačno vidim uživo! Želja mi se ispunila pre par dana 19. Avgusta kada su zajedno sa Haujobom I Ivardenspher, kao predbendovima nastupili u Utrihtu, klubu Tivoli, u okviru evropske turneje Ehogenetic. Ja I moja manje dlakava polovina Marina (koja nikad ranije nije slušala ništa slično) naleteli smo u klub oko 20h.. Pored gomile izgubljenih mračnih likova dočekalo nas je brdo matoraca, generacije naših roditelja, koji su na koncert došli kao da idu na pecanje (u najobičnijem odelu) ili kao da su došli na nekakav poslovni sastanak (taxista) u svojim drtavim ofucanim sakoima. Ali sve to je bio odličan prizor, mnogo topliji i iskreniji nego par tipičnih darkera na nekoliko metara od nas, sa gomilom šminke i nabeđeno smrznutom facom.. Ipak, paradoksalno, nema ni jednog detalja te večeri koji nije nosio svoju draž prisustva na jednom ovakvom mestu! Sve je bilo u duhu vremena, raznih vremena koje je sa sobom doneo FLA, ne odustajući skoro tri decenije.
Prvi je na scenu stupio Ivardenspher. Uz svo poštovanje ali previše klasičnog techna i repeticije, pa smo izašli da popijemo pivo ispred kluba. Sat vremena kasnije oduševio je Haujob svojim eksperimentalnim, dinamičnim ali jako toplim prisustvom koji je isijavao iz njihove brige za probleme sveta, što se može jasno primetiti u tekstovima većine EBM bendova i što spada u toplu stranu tog silnog mraka. Istovremeno to je jedan od razloga moje privrženosti bendu Front Line Assembly, koji su toliko godina konstantno pozivali na osvešćenje, ujedinjenje, bojkot i svetsku revoluciju, koristeći militantnu estetiku kao ogledalo urnisanog sveta koji nas okružuje. Pola sata pole zadnje stvari Haujoba, dug intro, dubok i mračan jednoličan zvuk koji je trajao čini se nekih dvadesetak minuta je bio savršen uvod u pesmu Final Impact, koja je svojim prejakim basom i ubitačnim bubnjem ubrzo počeo rovariti po masi (moždanoj masi)... Marina koja je bila otvorena za ovakav radikalni pomak u svom muzičkom ukusu je ubrzo počela da skače, pokušavajući istovremeno da nekako stabilizuje snimak svoje kamere. Kao što se može primetiti uspela je tek u nekoj meri.
Elektronska muzika izvođena živim instrumentima je nešto što ne ostavlja ravnodušnim. Živa energija ukombinovana sa svim bojama koje može da proizvede impresionistička elektronika stvara jedno posebno iskustvo muzike koja u sebi sadrži skoro sve pravce koje si u životu voleo, spakovanu u jednu novu kompaktnu formu. U tom smislu uz stvar kao što je Plasticity ćeš skakati kao na rejvu, doh će te pet minuta kasnije Milenium svojim snažnim metal gitarama nagoniti na šutiranje. A zatim sve to uskoči u pesmu Blood, svetla postanu crvena i shvatiš da je ovo sada neka treća forma, mnogo sporiji i mekši ritam, koji bi se pogrešno mogao nazvati EBM baladom.
Ipak, za mene lično, vrhunac cele stvari je bio kada je glavni lik Bill Leeb bacio palicu za bubanj, koja se nekako dokotrljala do moje noge. Pored svih majci, diskova, ploča i postera, koji su se prodavali ispred, moj poklon je bio unikatan I nekako značajan. Ko što rekoh Marini, mislim da sam zaslužio posle tolikog dugogodišnjeg, polu-dobrovoljnog ispiranja mozga za koji bih pogrešio kada bih rekao da nije imao uticaj čak I na formiranje mog (sjebanog) karaktera…
Na kraju smo procunjali Utrihtom koji je jedno prelepo mesto, puno kanala, kaldrmom popločanih ulica, starih dućana.. Osvetljen mesečinom I svetlima uličnih fenjera, taman toliko da učini završetak jednog drugačijeg dana vrlo posebnim…
Aleksander & Marina