Genijalni izum. Odlična mašina. Verovatno jedna od najboljih naprava u istoriji čovečanstva. Ogroman izbor najrazličitijih programa. Kulturni, zabavni, filmski, serijski, informativni, naučno-obrazovni… Sve prethodno navedeno možemo da pratimo gledajući televiziju. Naravno, razvojem tehnike i tehnologije, omogućeno nam je da istog sekunda preko satelitskog prenosa pratimo i dešavanja na drugom kraju Zemljine lopte. Ono što je pre samo  jednog veka bio proizvod mašte čoveka, danas je svakidašnja pojava. Gotvo da ne postoji kuća, stan, domaćinstvo, ustanova na planeti, koja nema televizor. Fascinantan procenat. Ali još fascinantnije je to, koliko televizija utiče na kreiranje ljudske svesti.

Nesumnjivo najuticajniji od svih postojećih i nama znanih medija u dosadašnjoj istoriji. To ujedno znači da velika odgovornost leži na glavnim i odgovornim ljudima svih tv stanica, jer pravljenjem i izborom programa u ogromnoj meri utiču na formiranje svesti gledalaca, tj ljudi. Mi kao gledaoci, očekujemo da vidimo najbolje od postojećeg, ali često smo u situaciji gde je mogućnost izbora svedena na minimum, ili ga uopšte nema. S toga, konzumiraj nešto od onog što ti je ponuđeno. I mi konzumiramo.

Međutim, šta ako upravljanje televizijskim programom padne u pogrešne ruke? Dođe pod kontrolu vladajuće dominantne elite, koja nikako ne želi da promeni vladajući poredak. ’’Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi’’. Dakle klasa! Imam opravdan razlog sa sumnju, jer su mnogo veći intelektualni autoriteti iznosili daleko ozbiljnije kritike na ovu temu, i još uvek to rade. Vladajuća buržoazija ulaže ogromna sredstva i napore ne bi li diskreditovala svaki rad sa kritičkim osvrtom na ovu temu. Zato internet i njegove mogućnosti prkose tome, ako se koriste na pravi način. Dostupni su brojni sadržaji sa temeljnom kritikom delovanja današnjih medija, koji su retko nezavisni i gotovo uvek u službi krupnog kapitala.

Nesumnjivo najveći utisak na moju percepciju, ostavila je kultna knjiga ’’1984’’, Džordža Orvela, koja iz godine u godinu dobija sve više na aktuelnosti. Zaključak nakon pročitane knjige, jeste da mi ne gledamo televiziju, već obratno. Televizija gleda nas! Najtamniji i najstrašniji orvelovski strahovi se obistinjuju. VELIKI BRAT TE POSMATRA!

Srbija je u poslednje dve godine preuzela prvo mesto u svetu, od do skoro neprikosnovenih Amerikanaca, u broju časova provedenih uz tv. Sada, sa skoro šest sati gledanja dnevno, naš stanovnik sedi na vrhu liste. Podatak za ponos!? Konačno i mi da budemo u nečemu prvi, ako mi dozvolite da budem ironičan.

Neki kritičari kažu da je televizija ranije imala odličan program, mnogo bolji nego danas. Ja zastupam stav i mišljenje da nikada nije bilo odličnog programa, a da je ovaj aktuleni daleko gori i lošiji, s tim i manje kvalitetan nego raniji. U neku ruku kritičari su u pravu. Ali hajde da se pozabavimo današnjicom.

Sadašnjim programskim prostorom dominiraju meksičke, turske, indijske sapunice, rijaliti šou programi, ’’senzacionalne afere poznatih ličnosti, gomila sportskih dešavanja, kao i repriziranje ranijih velikih istorijskih mečeva. Sportski stadioni mu dođu savremeni koloseumi, s tim što je jedina razlika u tome da nema smrtnog slučaja na kraju priredbe. Da ne zaboravim i nezaobilazni Holivud! Dakle, pratimo globalni trend u potpunosti. Iz prethodno navedenog, a tako kaže i statistika, lako izvodimo zaključak o dominantnosti programa zabavnog karaktera. Zabava!?

Sveprisustvo palančke malograđanske svesti, koja nalazi psihološku utehu gledajući kič i šund, kao i brdo drugog jeftinog materijala. Ljudi bivaju srećni i teše se propratnim komentarima da postoje gore životne situacije od njihovih. Prateći fabulu rijalitija, celivaju svoje ’’rane’’.

Svakodnevno čujete žaljenje ljudi da im uvek fali malo vremena koje bi posvetili sebi. A kada dobiju to vreme, šta ljudi rade? Gledaju tv! Umesto da ga koriste na neki drugačiji način, oni to vreme osuđuju na smrt. Ubijaju ga. Veliki poraz za čoveka kao ljudsko biće, jeste odlazak u iluzorne svetove televizijskih kanala, koja nam ujedno i nudi da vidimo ’’sve’’ ono što su nas naučili da želimo.

Glavni junak nikada ne umire! Mogu da ga prate brojni problemi i suočavanje sa smrću, ali na kraju filma uvek nekim čudom ostane živ, pobedi sve zlikovce i smuva najbolju ribu. Želite li da vidite mediokritete kako se svađaju i psuju, prostakluk i banaluk u neograničenim količinama? Tu je bilo koji rijaliti šou program. Tračevi o superzvezdama i drugim poznatim ličnostima? Bez problema, dobićete sve potrebne informacije. Kad? Gde? Kako? S kim? Čak i cenu donjeg veša, ako ga nose. U glavi vam se mota ubistvo?! Evo slika i filmova sa najstrašnijim i najsurovijim zločinima. Hoćete zabavu? Cirkusi, pevači, grand parade… Koncept industrije proždire krajnje suptilno, tako što daje svakom ponešto, sa idejom održivosti vlastite pozicije.

Sve možete da vidite na televiziji, samo istinu nikada nećete videti. Istinu i oblikovanje javnog mnjenja kreiraju vlasnici medijskih kuća, tj. krupni kapitalisti. A ko je javno mnjenje? To su onih 90% ljudi koji ne čitaju knjige, ne listaju novine, ne razmišljaju svojom glavom, zapravo plaše se da ostanu sami na 5 minuta, da ne bi kojim slučajem razmišljali, pa brže bolje odlaze u marginalni svet carstva televizije u boji, koje najsurovije uništava razvijanje kritičke svesti i analitičkog uma. Ali, tamo je sve šareno i lepo. Divne boje dominiraju. Tamo sivi svet ne postoji!

Nijednog trenutka ne želim da vas ubeđujem i odvraćam od gledanja televizije. Nikako! Ako želite da provodite vreme uz kantu sa kolor ekranom, samo napred. Ne želim da zvučim skeptično, ali čini mi se da kakav god pisani ili drugi rad da se pojavi, sa kritičkim osvrtom na ovu temu, uticaće kratkotrajno na svest ljudi. Već posle nekoliko dana, ustaljene navike počeće ponovo da oživljavaju. Beg od realnosti nastavlja svoju misiju. To je naš realitet. Surov i nemilosrdan.

A šta treba da radimo? To je logično pitanje koje se prosto nameće. Ne znam šta bi trebalo da radite, i šta bi bilo pametno da radite, ali za jedno sam 100% siguran. Definitivno nemojte gledati televiziju. Pogotovo ne onu u boji.

Nikola Živadinović