Marko Kovač (1981. Beograd) po zanimanju arhitektnonski inženjer, po opredeljenju reditelj nezavisnih filmova. Njegovo, do sada, najpoznatije delo jeste humoristički serijal ''Potpisani'', duhovita parodija jednog od najpoznatijih televizijskih serijala sa ovih prostora.
Upoznajte Marka Kovača


HC: Prvi film koji pamtiš?
MK: Iz najranijeg detinjstva se kao kroz maglu sećam odredjenih scena i kadrova iz filmova koji su u to vreme prikazivani na TV-u. Pamtim, recimo, jednu akcionu scenu nekog vesterna gde se pucalo na sve strane, rušila se drvena gradja sa krovova kuća. Kasnije sam pokušavao da sanznam o kojem je filmu reč ali bezuspešno, tim pre što su slične scene bile deo gotovo svakog vesterna. Medju omiljenim filmovima iz detinjstva kojima se i danas rado vraćam i pogledam ih sa zadovoljstvom, jesu ’Tri Amigosa’, ’Top Sikret’, ’Povratak u budućnost’, ’Indijana Džons’...

HC: Kako si došao do svoje prve kamere i prilike da snimiš prvi film?
MK: Prvi nazovi film sam snimio sa deset godina i to na svoj 10. rodjendan. Sećam se, teča je doneo kameru marke ’Panasonic’ koja je u to vreme bila stvar prestiža, ne bi li snimio mene i drugare u rodjendanskom slavlju. No, ustaljeno duvanje svećica na rodjendanskoj torti pretvorilo se u nešto sasvim neočekivano – klinačko ’brutalno nekontrolisano nasilje’ kroz oko tečine kamere. Da se neko sa strane u tom momentu slučajno zadesio tu, pomislio bi da je besnilo obuzelo svu tu decu. Medjutim, bila je to samo ’vešta’ gluma nas klinaca inspirisanih herojima našeg odrastanja kao što su Brus Li, Van Dam, Stalone i naravno, Čak Noris. Nešto kasnije sam filmove snimao foto-aparatom, za neke od njih bivao i nagradjivan, a onda sam rešio da kupim kameru koju sam toliko arčio da je danas čuvam kao ’muzejski primerak’.

HC: Domaći i strani uzori?
MK: Od domaćih reditelja veoma cenim dva Gorana – Markovića i Paskaljevića ali mislim da su nemerljiv doprinos domaćoj kinematografiji, iznad svega, dali tekstovi Duška Kovačevića. Što se stranih reditelja tiče, izdvojio bih genijalnog tvorca špageti vesterna – Serdja Leonea, koji je napravio pravu filmsku revoluciju poigravajući se vešto sa ekstremno krupnim planom, zatim neizbežnog Spilberga, neponovljivog Hičkoka ali i autore komedija i parodija koje sam voleo kao klinac – Mel Bruks, Džim Abrahams, Dejvid i Džeri Zaker.

HC: Sa ''Potpisanima'' si postigao zapažen uspeh. Reci nam kako si došao na ideju da radiš parodiju kultne domaće serije?
MK: U suštini, to je parodija na čitav jedan sistem (ne)vrednosti, režime, ideologije a naročito njihove propagandne mašinerije koje su harale ovim prostorima za vreme i posle 2.svetskog rata. Cela priča je, medjutim, zavijena u kolaž parodiranih likova, scenografija i ratnih dešavanja koja su vezana za našu kultnu seriju ’Otpisani’ jer mislim da nema bolje osnove za uklapanje komike i parodije u surovo ratno okruženje. No, serijal ’Potpisani’ je vremenom oformio svoj zasebni identitet jer ga čine originalne priče i zasebni tok radnje. 

A sve je počelo na studentskoj ekskurziji u Ohridu 2006.godine, kao plod druženja i zafrkancije ali i potrebe da se kreativno i stvaralački deluje, gde sam sa okupljenim srodnim dušama odlučio da pokrenem nezavisni filmski i televizijski projekat. Otuda i razlog da su u realizaciji ovog pionirskog poduhvata, koga za sada čine četiri filmska nastavka ’Potpisanih’ i pet epizoda TV serije ’Podbradak potpisanih’, učestvovali mahom moje kolege - tadašnji studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. 2007. smo snimili prvi deo pod nazivom –’Telefosnka centrala’ a zatim su usledili nastavci ’Šifra’(2008), ’Voz’(2010) i ’Paja Šiškebab’(2013).


HC: Budući da i sam snimaš u skromnim uslovima, kako bi opisao domaću nezavisnu produkciju?
MK: Kao neophodnu i nezaustavljivu. Što su vremena teža i uslovi gori, to je inspiracija jača. Voleo bih samo da neko prepozna sav taj trud i energiju koja se ulaže u alternativni film jer on predstavlja, takodje, kulturu jednog naroda. Ako sledimo primer iz muzičke industrije, postoji sijaset domaćih bendova poznatih van granica naše zemlje a koji su počeli kao alternativni bend. Država bi trebalo da neguje kulturu i u tom smislu, pruži podršku. Kada je reč o alternativnom filmu, mislim da bi se uz minimalnu podršku moglo postići mnogo.

HC: Šta je, po tebi, neophodno da bi se napravio dobar film?
MK: Pre svega ideja, kao i u svemu drugom u životu. Dobra ideja je pokretač svega. Međutim, da bi se ideja realizovala potrebno je još dosta toga. Na žalost, živimo u vremenu i svetu gde je novac presudan faktor bez koga je teško uraditi bilo šta. Ja sam, ipak, želeo da pokušam i nadam se da sam donekle uspeo, naročito sa ’Potpisanima’, da pokažem da se neke stvari mogu izgurati sa malo novca ili uopšte bez novca, pa i bez ikakve podrške. Naravno, u svetu alternativnog filma i nezavisne produkcije je nešto tako kudikamo lakše postići. Mi smo nedostatak novca, sredstava i podrške nadoknadili entuzijazmom, ludačkom energijom, nadljudskim naporom i ogromnom ljubavlju prema filmu.

HC: Pošto si po struci arhitektonski inženjer i film nije tvoje primarno zanimanje, planiraš li da se jednoga dana posvetiš samo snimanju filmova?
MK: Na to pitanje je veoma teško odgovoriti. Ja od struke (arhitekture) živim i hranim sebe i porodicu, a filmom se bavim iz čiste ljubavi. Često u šali kažem za sebe da vodim dvostruki život – 8 sati dnevno sam arhitekta, okružen bagerima, crtežima i lenjirima, dok se popodne, svlačeći ‘’arhitektonski šinjel’’ i odevajući se u skute reditelja, okružujem kamerom i filmskom klapnom. Medjutim, dosta je stvari koje dele arhitektura i film i to onako, bratski. Razmisljanje u prostoru, tačke gledišta (pogledi, rakursi...), samo su neki od parametara koji su zajednički za obe profesije. E sad, ako bi se jednog dana neko pojavio i ponudio uslove takve da mogu da snimam filmove i živim od toga, moj odgovor bi bio...izvestan (smeh)

HC: Imaš li podršku grada ili neke institucije, za ono što radiš?
MK: Mislim da se na osnovu prethodnih odgovora, odgovor na ovo pitanje sam nameće.

Jedinu podršku koju sam imao bila je podrška porodice i prijatelja. Moralna podrška. Ali, i to je dragoceno. To shvatiš i ceniš kada dodješ u situaciju da ostaneš i bez takve podrške. I to se dešavalo, doduše retko.

HC: Prošle godine si pobedio na prvom ''Jameson J-Factory'' festivalu u Srbiji, sa svojom jednominutnom parodijom Hičkokovog ''Psiha''. Takođe, nagrađivan si i na reviji nezavisnog filma u ''srpskom holivudu''. Koliko ti znače nagrade kao podstrek za dalji rad?
MK: Znače puno. One su jedino merilo vrednosti toga što radiš. Ne samo nagrade nego i pozivi da učestvuješ i da javno publikuješ svoj rad, kao i pohvale i sugestije ljudi iz sveta filma ali i van njega. To je dokaz da je tvoj rad i trud ipak negde primećen, da ima svoju publiku a to je za umetnika najdragocenije. Jer umetnik je, zapravo, dijagnoza za čoveka koji ima potrebu da kroz svoja dela komunicira sa svojom publikom. U tom smislu mi mnogo znače i sama učešća na festivalima i revijama kao što su ’srpski Holivud’ na Rudniku, projekcije mojih filmova u Domovima kultura, Domu omladine kao i na prestižnom ’Jameson Empire Awards’ festivalu u Londonu gde sam nakon pobede na ’Jameson J-Fastory’ konkursu, imao prilike da svoj film predstavim i stanoj publici. Njihova reakcija, taj ’feedback’ koji dobiješ od publike, za mene ima neprocenjivu vrednost. Možda i veću nego nagrade koje sam osvajao.

HC: Tvoj savet mladim filmskim stvaraocima?
MK: Samo napred. Neka se ne osvrću za svakim kučetom koje laje. Biće prepreka i sputavanja ali uspešnost i istrajnost je upravo u savladavanju istih.

Sa Markom razgovarao: Mladen Milosavljević