Ginter Gorbaev (1982. Kragujevac) bavi se snimanjem nezavisnih i umetničkih filmova koje odlikuje visok stepen apstrakcije i hermetičnosti. Tema njegovih filmova su, između ostalog, usamljeni pojedinci u borbi sa egzistencijalističkom ogoljenošću života. Po umetničkom senzibilitetu svojih radova, najviše podseća na Kjerkjegora i Kamija.
Upoznajte Gintera Gorbaeva


HC: Prvi film koji pamtiš?
GG: Kao neko ko je odrastao u vreme kada su video kasete (preko video klubova) bile jako dostupne, od malena sam gledao puno crtanih i karate filmova, te film doživljavao kao zabavu. Tek u srednjoškolskim danima počinjem da percipiram film kao umetnost i iz tog perioda pamtim Bergmanov „Sedmi pečat“ kao prvi film koji je na mene ostavio jak utisak.

HC: Strani i domaći uzori?
GG: Strani: Pier Paolo Pasolini, Louis Bunuel, F.W. Murnau, Lars von Trier, Werner Herzog, Vincent Gallo, Aki Kaurismaki, Konstantin Lopushanskiy, Alejandro Jodorowski i mnogi drugi. Domaći: Jovan Jovanović, Živko Nikolić, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Puriša Đorđević... a od mlađe generacije bih izdvojio Mladena Đorđevića i Dalibora Matanića (Hrvatska) čiji film „Kino Lika“ smatram najboljim ostvarenjem na prostoru ex-Yu u poslednjih dvadeset godina.

HC: Kako biraš teme za svoje filmove?
GG: Religija, politika i filozofija su nešto što me uzbuđuje i o čemu pokušavam da govorim kroz svoju književnost, performanse i filmove.


HC: Žanr u kome se najbolje snalaziš?
GG: Ako se „trash“ može uzeti kao žanr onda se tu najbolje snalazim. Kakav god scenario da napišem na kraju ispadne „trash“ (smeh)

HC: Imaš li podršku grada ili neke institucije, za ono što radiš?
GG: Ne, nikada nisam dobio nikakvu pomoć niodkoga, sve filmove sam snimio sa sopstvenim kamkorderom i bez budžeta.


HC: Kako bi definisao stvaralaštvo nezavisne produkcije?
GG: Pre svega, mislim da je danas teško napraviti razliku između „zavisnih“ i „nezavisnih“ produkcija. U svetu gde fondovi bilo državni ili privatnih kompanija finansiraju samo ono što promoviše njihov ideološki stav (i gde stoga autocenzura postaje dominantno obeležje savremene umetnosti), postavlja se pitanje da li postoji nezavisnost osim u nekim amaterskim ili polu-amaterskim pokušajima umetnika-entuzijasta koji egzistiraju na marginama (čak i ispod njih!), te kao takvi nikada ne uspevaju da se prikažu široj javnosti pa time i promovišu svoju estetiku i ubeđenja. U tom duhu definisanje nezavisnosti (bilo estetsko, političko, ekonmsko ili filozofsko), postaje problem čak i u jezičkom smislu (čitav jezik je komercijalizovan i ideologizovan, npr. termini kao što su „andergraund“, „samizdat“ i mnogi drugi).
HC: Gde je, po tebi, domaća nezavisna produkcija u odnosu na svetsku?
GG: Mislim da nezavisna produkcija (alternativni, eksperimentalni film) ne poznaje granice, pa je ne bih prostorno određivao. Ono što nalazim kao manjkavost domaćeg filma (i onih sa budžetom i onih bez njega), jeste jedna tendencija da se globalni problemi prikazuju kao lokalni, čime se pažnja usmerava na specifičnosti i egzotiku podneblja dok univerzalnost problema ostaje zapostavljena kao i pokušaj da se na isti ukaže. Na žalost, ovaj trend postaje dominantan u svim kinematografijama i sasvim je suprotan načinu na koji su velikani filmske režije iz dvadesetog veka (Živko Nikolić, Vittorio de Sica) od običnih, malih ljudi iz malih sredina uspevali da stvore skoro mitske ličnosti koje na svojim leđima nose sudbinu svih ljudi.

HC: Učestvuješ li na festivalima i kakvo je tvoje festivalsko iskustvo?
GG: Nekoliko mojih filmova je prikazano na amaterskim festivalima.


HC: Šta je, po tebi, ključno za dobar film?
GG: Filmska estetika mi nije najvažnija stvar, lično sam ljubitelj filmova kojima autor želi da iskaže svoje viđenje i stav prema određenoj društvenoj pojavi, pa je stoga za mene ključna stvar poruka filma i koliko je inteligentan način kojim je prikazana. 

HC: Tvoja poruka mladim autorima?
GG: Pošto se obraćam mladima, ispada kao da sam ja star (smeh) pa ću dati jedan starački odgovor. Alternativni film, osim što teško dolazi do sredstava, takođe teško dolazi i do publike, i zato je bitno da oni koji žele njime da se bave imaju mnogo prijatelja koji će im pomagati i podržati ih.

Sa Ginterom razgovarao: Mladen Milosavljević