Žanr: Metal/Reggae 
Izdavač: Ammonite Records (2013)
EYESBURN su svoje muzičko putešestvije započeli pre gotovo dve decenije kao neka vrsta projekta sa strane, gotovo all star postava čiji su članovi u tom trenutku bili više prepoznavani po grupama u kojima su u tom trenutku radili (BLOODBATH, DEL ARNO BEND, SUNSHINE…) ili u kojima su ranije bili (DEAD IDEAS, URGH!...). Tu prvu hard core fazu je zaokružila živa kaseta “Freedomized” (Silver Cross, 1995). Od benda koji se povremeno okuplja i nastupa uživo EYESBURN postaju ekipa na koju se ozbiljnije računa izlaskom dosta dobrog i za neke danas kultnog debi albuma “Dog Life” (Metropolis, 1998). Neposredno pre snimanja istog Nemanja Kojić silom prilika preuzima mesto glavnog vokala, a svoj zvuk pozicioniraju između, tada aktuelnih, BIOHAZARD i LIFE OF AGONY, ali sa dovoljno svojih elemenata. Obrada BOB MARLEY-a “Exodus” izbacuje bend van okvira hard core i metal scene, a još jedna obrada “Šejn” grupe HAUSTOR, sa kompilacije “Korak napred, dva koraka nazad ” (B92, 1999) je učinila da EYESBURN dočekaju novi album kao koncertna atrakcija. “Fool Control” (B92, 2000) je opravdao sva nemala očekivanja, a vrlo brzo su došli i odlični mini album “Gabau!” (Metropolis, 2001) i zapaženo učešće u soundtracku za film Munje. Tako su EYESBURN postali jedan od retkih ovdašnjih sastava koji nije osetio naglo smanjenje interesovanja za rok muziku kod nas, nakon oktobarskih promena. Oni su naprosto i dalje izdavali dobre albume, “Solid” (B92, 2003.) i “How Much For Freedom” (PGP RTS, 2005) i svirali dosta, svuda po zemlji. Uskoro se saradnja protegla i na ni manje ni više nego na Maxa Cavaleru (ex- SEPULTURA, SOULFLY), pa su pala i strana gostovanja. Iz današnjeg ugla je nejasno zašto nije bilo diskografske aktivnosti i u inostranstvu, pošto je teren evidentno bio uspešno pripremljen. Pre albuma “How Much For Freedom” je došlo do temeljne rekonstrukcije postave, što je potvrdilo glasine da se u grupi povremeno preteruje sa ljutom rakijom i lakim opijatima, ali se malo zatim ispostavilo da kriza nije prevaziđena pošto su 2007. sporazumno prestali sa radom. Coyot se posvetio svojoj regge karijeri radeći više preko, nego ovde. Alek je radio sa ATOMIC SUNSET, ali je zapravo danas najpoznatiji kao nekadašnji bubnjar benda Lepe Brene i aktuelni bubnjar Cecinog benda. Kada se setimo njegovih početaka u BLOODBATH najmanje što se može konstatovati je da je reč o vrlo šarenoj i živopisnoj karijeri. Kao što je poznato angažman u Svetlaninom pratećem orkestru ga je koštao mesta u EYESBURN, ali “Reality Check” pokazuje da je njegova zamena Dejan Miljković itekako adekvatna. 
Pa, kakav je novi Eyesburn album? Jako dobar, a u nekim momentima i sjajan. Pre svega produkcija je odlično, snažna i puna, prozračna, dosta blizu svetskih standarda (mastering je uostalom i rađen preko). Sama svirka je jako sigurna i uverljiva, pa još i opuštena i tečna. Coyot je svoje vokalne deonice doveo gotovo do savršenstva i čini se da je danas od svega u stanju da napravi zaraznu vokalnu liniju. Duvači svoj posao rade besprekorno, dodatno bojeći pesme, koje se vrlo lako i gotovo neprimetno pretapaju. Jedina zamerka koju sam uspeo da pronađem za nekih desetak dana preslušavanja albuma je nedostak upečatljivijih rifova, tj. peme su bazirane na vokalnim i duvačkim linijama, dok gitare samo podcrtavaju iz drugog plana. Dve godine koliko je proteklo od ponovnog okupljanja benda do izlaska albuma je evidentno radno potrošeno pošto se na albumu nalazi čak petnaest numera. To sa druge strane dovodi i do blagog, jedva primetnog, pada kvaliteta tokom druge polovine albuma. Šteta je i što nema još makar jedne udaračke numere poput “Burning Ball”, ali i ovako su EYESBURN uradili sjajan posao. Gledano unazad oni su sastav koji nije imao padova u svojoj diskografiji i koji su sa “Reality Check” dobili svoje najzrelije izdanje. Ako su glasine o tome da je vinilno izdanje u pripremi tačne, onda ga nikako ne propustite, vredeće uloženog novca.

Miroslav Stašić