Covek koji je imao vise kreativnih transformacija nego neki nasi politicari partijskih knjizica, iznedrio je novi studijski album, posle visegodisnjeg odsustvovanja sa scene i iz javnog zivota.
Ova vest je trebalo da odjekne u muzickom svetu poput hidrogenske bombe, ali je zalostan broj konzumenata popularne kulture koji ovu vest nisu ni culi.
Da li sam klasican fan Bowie-a? Ne, ali postujem njegov rad i njegov ogroman uticaj na kulturu, uopste.
Dakle, novi album obecavajuceg naslova ("The Next Day"), kao da najavljuje novi dan u sumracnoj, ucmaloj svakodnevici u kojoj je muzicka ponuda mozda i ponajmanje bitna, ali je ne treba sasvim zanemariti.
Naslovna numera je izazvala mnoge polemike, te "sokantan je video spot", te "kako se usudio da se poigrava sa religijskom konotacijom", te "gde je bre ovaj Gary Oldman bio do sada?"
Ima tu svestenika koji djuskaju na dopadljiv ritam pesme, stigmatske krvi itd. ali, da li je to ZAISTA toliko sokantno? Mislim, gore stvari smo videli od Marylina Mansona, pa cak i od jedne nase "dive" kojoj nije mesto u ovom prikazu.
Spot je, naravno, zabranjen.
Mozda to daje kredibilitet Bowie-u, i losa je reklama vazda bila - reklama.
Uostalom, uvek je provokativno umociti makar palac u mutnu vodu verskih simbola. Narocito ako ste zasluzni "dekara" popularne muzike, koji sokira jos od svoje glem rok faze androginog vanzemaljca, koga slede pauci sa Marsa, pa cak i kao "Mrsavi Beli Vojvoda" iz njegove berlinske faze, kada se druzio sa Igy Popom i Lou Reedom i pomogao im da pomere svoje karijere sa mrtve tacke.
Osim naslovne numere, na prvo slusanje hvataju jos neke sa albuma, recimo "Dirty Boys" i "The Stars ( Are Out Tonight)", klasican Bowie iz nekih prethodnih dekada. Ostale pesme su, vise manje, ujednacenog kvaliteta, ili paznja slusaoca opada posle ove tri uvodne.
Za neku podrobniju analizu, morao bih da preslusam album jos nekoliko puta, ovo su impresije prvog slusanja.
Daleko od loseg, ali hoce li steci status kultnog?
Tesko. U danasnje vreme jurnjave za golom egzistencijom, pa samim tim i konzumiranja samo brzih i lako degustirajucih sadrzaja koji ne smetaju probavi, bilo sta sto navodi na ideju konceptualnog, celovitog umetnickog dela - prosto ne moze da prodje.
Nije tu kriv David, ciju sam biografiju (iz pera Marka Spica, preporucujem je) citao bas u vreme pojavljivanja ovog albuma.
Krivo je vreme.
Osim ukoliko Sledeci Dan nije stvarno dosao.

Milan Katić