1 na 1
Helly Cherry
Teško je u tranzicijskim vremenima. To ne zna samo Srbija, već i druge balkanske banana državice. Socijala i nemaština su učinili svoje, kao i ulice većih i manjih gradova ove države. Teško je izboriti se sa svim tim problemima, teško je i pričati o istima, naročito iz aspekta odrastanja u blokovima, ovde prikazanom. Kako se Beograd adaptira na svetsku kinematografiju, tako se i domaće filmsko stvaralaštvo menja, razgranava, i donosi svoje prve plodove, koji i nisu toliko slatki, ali biće vremena, jer je čitava filmska scena na početku svog novog razvitka. U konkurenciji sa Ranama i Lepa Sela Lepo Gore sve izgleda nekako gore, ali to je generacijski problem, jer ja takođe vrednujem i novije filmove indentične tematike, npr: Do Koske, Mrtav Ladan, od novijih Artiljero, Klip, i, što da ne, Zduhač, kao filmove u grupi istorijski inicijantskog filma Dečko Koji Obećava. Čitav pokušaj da se ovaj novi talas filmova odbaci, jeste i sadrži se u nerazumevanju domaćih autora, starije i srednje generacije, da makar pokušaju da razumeju sadržinu i bit ove dekonstrukcije socijalnog, kulturnog, i, naravno, gorepomenutog generacijskog jaza koji u popriličnoj meri, bar po meni, oslikava raskorak između Beograda, i ostatka RS.
Ovo jeste, i mora biti film koji izaziva kontroverze. Čitava jedna generacija seče vene na ovo, sudeći po komentarima, a ni jedan jedini kritičar ne želi da se oglasi, ili, ako se oglasio, sve je to odavno spaljeno, ili u arhivi nekih dnevnih novina koje su odavno promenile svoju uređivačku politiku. Ruku na srce, ništa ne bi trebalo da nas čudi, ovde gde su Bisere zamenili Marićevi biseri, ovde gde se biseri pred svinje ne bacaju, a ljudi su poprilično promenljive ćudi. Ipak, vratimo fokus na film koji posmatramo.
Film koji prikazujem ovom prilikom jeste neka vrsta Ko To Tamo Peva nekih najnovijih klinaca, a i nas malo matorijih. Jedino što se promenilo jeste da je vožnja postala realna, a ne imaginarna, i metafore su u međuvremenu pomalo popustile. Promena je uvek bila teška, za bilo koga, ali moramo je prihvatiti, uz određene drugarske ustupke, jer vreme neumitno radi protiv nas svih, na šta nas ovaj film, kao i gorepomenuti klasik, verovatno bezuspešno podsećaju.
Koma je tipičan novobeogradski ološ, osoba sumnjivih namera i sa sklonošću ka nasilju. On ne poštuje dogovore, igra prljavo, klasična varalica reklo bi se, a krst koji nosi na grudima je lažan, ili para-lažan, izigravajući nešto gore od blokova, i basketa u novac. On simbolizuje opkladu, neistinu, i bol nastalu zbog loših igrača na betonu, a i van istog. Koma je samozvani humanista, a u suštini sušta suprotnost, osoba koja misli da oslobođuje, a suštinski vraća individuu na svoj teren, gde on, i niko drugi ne kontroliše igru. Sve je to, na nešto drugačiji, a opet isti način obrađeno u američkoj tv seriji The Wire, emitovanoj relativno nedavno na HRT, i B92 radio i tv stanicama. Možemo reći da je Bane Sunshine ovu ulogu verno preneo na ekran.
Zoran Cvijanović kao Guru, odličan je kao određena slika slika i prilika nekih njegovih ranijih, a iskreno i kasnijih uloga, gde je on uvek izopšten, glup, ali nekako milosrdan, i u suštini dobar. Zoran Čiča se kasnije nije proslavio, ali biće verovatno vremena i za ovog mladog glumca. On glumi Mačka, osobu koja nije ništa drugačija od Kome, i iz nekog pritajenog bunta i nemoći uzima novac, ne slušajući svog gurua, i tone, polagano, sve do kraja ovog adrenalinom napunjenog filma. Sledi fijasko, muzika je kriva, reperi su krivi, kriv je čitav svet, ali zaboravlja se ono bitno. Ljubav. Oldos Haksli, jedna od najvećih ikona kontrakulture ikada, napisao je Vrli Novi Svet, novelu koja definiše ljubav kao nešto hladno, bezlično, pokušavajući da definiše duh vremena koje je u to vreme bilo na vidiku, a danas sviće kao zora nad čitavim svetom. To je podlinija priče o potonuću jednog mladog i poprilično nevinog, ali besnog mladića. Kako filmski tok protiče, postaje sve jasnije da on ovu priču neće preživeti, što i predstavlja neku vrstu upozorenja, koju su tvorci uneli u čitavu radnju. Ko s’ đavolom tikve sadi, i tome slične uzrečice.
Objektivno gledano, ovaj film nije iznad Rana po kultnosti, ali njegovo vreme tek dolazi. Kako ga budu otkrivali recenzenti, tako će čitav srpski film dobijati na većem značaju, što će nekim ljudima, zaposlenim u regionalnim kinematografijama, možda biti teško da prihvate, ali kako je tako je. U ovom filmu teče prava krv, pravi junaci i antijunaci krvare, crvena tečnost ne teče u potocima, već taman koliko je to dovoljno. Takoreći tamanica.
U svakom slučaju, kakvo god ovo bilo outovanje, smatram da je ovo jedna afirmativna priča, prepuna smisla i naizgled loših poruka, a loše interpretiranih, bez isuviše nepotrebnog narativa, i dovoljno mudra, za one koji će je razumeti.
Postoji i jedna poruka koju film ne šalje, a jako je bitna.
Uvek postoji nazad.
Ilija Đurđanović
novinar
Ovo jeste, i mora biti film koji izaziva kontroverze. Čitava jedna generacija seče vene na ovo, sudeći po komentarima, a ni jedan jedini kritičar ne želi da se oglasi, ili, ako se oglasio, sve je to odavno spaljeno, ili u arhivi nekih dnevnih novina koje su odavno promenile svoju uređivačku politiku. Ruku na srce, ništa ne bi trebalo da nas čudi, ovde gde su Bisere zamenili Marićevi biseri, ovde gde se biseri pred svinje ne bacaju, a ljudi su poprilično promenljive ćudi. Ipak, vratimo fokus na film koji posmatramo.
Film koji prikazujem ovom prilikom jeste neka vrsta Ko To Tamo Peva nekih najnovijih klinaca, a i nas malo matorijih. Jedino što se promenilo jeste da je vožnja postala realna, a ne imaginarna, i metafore su u međuvremenu pomalo popustile. Promena je uvek bila teška, za bilo koga, ali moramo je prihvatiti, uz određene drugarske ustupke, jer vreme neumitno radi protiv nas svih, na šta nas ovaj film, kao i gorepomenuti klasik, verovatno bezuspešno podsećaju.
Koma je tipičan novobeogradski ološ, osoba sumnjivih namera i sa sklonošću ka nasilju. On ne poštuje dogovore, igra prljavo, klasična varalica reklo bi se, a krst koji nosi na grudima je lažan, ili para-lažan, izigravajući nešto gore od blokova, i basketa u novac. On simbolizuje opkladu, neistinu, i bol nastalu zbog loših igrača na betonu, a i van istog. Koma je samozvani humanista, a u suštini sušta suprotnost, osoba koja misli da oslobođuje, a suštinski vraća individuu na svoj teren, gde on, i niko drugi ne kontroliše igru. Sve je to, na nešto drugačiji, a opet isti način obrađeno u američkoj tv seriji The Wire, emitovanoj relativno nedavno na HRT, i B92 radio i tv stanicama. Možemo reći da je Bane Sunshine ovu ulogu verno preneo na ekran.
Zoran Cvijanović kao Guru, odličan je kao određena slika slika i prilika nekih njegovih ranijih, a iskreno i kasnijih uloga, gde je on uvek izopšten, glup, ali nekako milosrdan, i u suštini dobar. Zoran Čiča se kasnije nije proslavio, ali biće verovatno vremena i za ovog mladog glumca. On glumi Mačka, osobu koja nije ništa drugačija od Kome, i iz nekog pritajenog bunta i nemoći uzima novac, ne slušajući svog gurua, i tone, polagano, sve do kraja ovog adrenalinom napunjenog filma. Sledi fijasko, muzika je kriva, reperi su krivi, kriv je čitav svet, ali zaboravlja se ono bitno. Ljubav. Oldos Haksli, jedna od najvećih ikona kontrakulture ikada, napisao je Vrli Novi Svet, novelu koja definiše ljubav kao nešto hladno, bezlično, pokušavajući da definiše duh vremena koje je u to vreme bilo na vidiku, a danas sviće kao zora nad čitavim svetom. To je podlinija priče o potonuću jednog mladog i poprilično nevinog, ali besnog mladića. Kako filmski tok protiče, postaje sve jasnije da on ovu priču neće preživeti, što i predstavlja neku vrstu upozorenja, koju su tvorci uneli u čitavu radnju. Ko s’ đavolom tikve sadi, i tome slične uzrečice.
Objektivno gledano, ovaj film nije iznad Rana po kultnosti, ali njegovo vreme tek dolazi. Kako ga budu otkrivali recenzenti, tako će čitav srpski film dobijati na većem značaju, što će nekim ljudima, zaposlenim u regionalnim kinematografijama, možda biti teško da prihvate, ali kako je tako je. U ovom filmu teče prava krv, pravi junaci i antijunaci krvare, crvena tečnost ne teče u potocima, već taman koliko je to dovoljno. Takoreći tamanica.
U svakom slučaju, kakvo god ovo bilo outovanje, smatram da je ovo jedna afirmativna priča, prepuna smisla i naizgled loših poruka, a loše interpretiranih, bez isuviše nepotrebnog narativa, i dovoljno mudra, za one koji će je razumeti.
Postoji i jedna poruka koju film ne šalje, a jako je bitna.
Uvek postoji nazad.
Ilija Đurđanović
novinar