SLAYER u Beogradu, izveštaj iz znojave jame (foto, video)
Helly Cherry
- Brate, ove ribe su ružnije od Sarumanovih Urug-Hai ratnika...govorio je moj brat Nebojša, dok smo kulirali kod "lopte" na severnoj strani Arene.
- Ajd, ajd, nemoj da si na kraj srca, burajz... nije ovo koncert Jelene Karleuše, već koncert Slejera... i usput, hvala ti što si me poveo sa sobom. Konačno da se i ja osetim kao VIP faca pored tebe hehehehe... Ipak smo mi slušali te kasete dok smo đulali igrice na kompu pre 15 godina. ...srk šljivovice.
- Nema na čemu brate....aj da udjemo, uskoro počinje Rapid Force.
Produžili smo ka ulazu, smejući se nekom tipu koji je izgledao kao ružniji brat Dani Filth-a....
Svaki put kada sam gledao gostovanje nekog velikog stranog benda, primećivao bih istu stvar. Prvi bend, obično domaća podrška, služio bi kao žrtveno jagnje i pretrpeo ozbiljan hendikep nameštanja tona tokom nastupa.
To je i sinoć bila praksa, i nažalost, naše stare kuke "Rapid Force" cepali su niz svojih pesama sa ozbiljno razblaženim gruvom. Žao mi je zbog toga, jer mislim da oni zaslužuju bolje...ali opet. Ako je njima bilo ok, bilo je i meni. Lepo je bilo čuti sve te stare stvari sa "Apotheosis of War".
Ljudi su i dalje bili podeljeni... 50% unutra a 50 van arene od prilike--- i svi su bili u besomučno kampanji podizanja nivoa alkohola u krvi. I mogu vam reći da su im oči bile šarene kao i majice-
Jason Newsted je očigledno rešen da podigne svoj beskonačno umanjen ego tokom Metallica ere, te je i bend nazvao po sebi i konačno zauzevši centralnu poziciju na bini ispred majka o kojoj je maštao mnogim noćima dok se sklupčan tresao ispod tuša kao maltretirano dete...posle svakog nastupa sa Metlicom. Ipak, nedostatak kreativnosti, na kraju je nadomestio izvodjenjem pesme "Wiplash". Toliko o "Helsinki" sindromu ovog čoveka.
I da, Newsted i ekipa isto su pretrpeli svoj deo čuene Mix pult zavere*. Zvuka kud i kamo upeglanijeg....ali dosta tihog i bezmudog.
*"Mix pult" zavera je jedna pogana praksa izmišljena od strane nekog marketing bolesnika. Evo kako to funkcioniše.
Npr, koncert je benda Slayer...i postoje dve predgrupe. Prvo načelo zavere glasi: Niko ne sme da ima veća muda od Slayera. Drugo načelo glasi: Niko ne sme da bude glasniji od Slayera---i treće: Niko ne sme da ima veća muda od Slayera. Kako se to postiže?...prosto. Zvuk se utiša na mikseti. Ovi siromasi se oznoje kao majmuni svirajući, nesvesni da zvuče kilavo. Onda dodju velike tate na binu, a tonac pritisne ono crveno dugme. I cela arena se trese. Fuck me , it's magic !*
Da predjemo na stvar. Slejeri su počeli da pikaju punom parom i savršeno uvežbani. Ime gitariste koji menja pokojnog JEffa ne znam. Ali, čovek je popunio taj par cipela samo tako. Pesme su se ređale, sve hit do hita.... a meni tada pade na pamet ta pogrešna ideja.... Hmmm, mogao bih do prvog reda, samo da uhvatim par dobrih fotki....samo da uhvatim par.....dobrih......maleni demon je progovorio u tom momentu...
3:)--Kakve bre fotke, kakve pičke materine. Marš u prvi red i pičke neka sevaju!
Dobrodošli u pakao.
Inspirisan novom energijom haosa i omamljen paklenobrzim vibracijama smrdljive patike Paula Bostapha, sa nedljudskom snagom, lagano sam prolazio kroz more trupova, glava, i podignutih ruku. Postoji neko nepisano pravilo kod probijanja kroz nemoguće gužve. Ako naletiš na "tvrdo", gurneš lakat kao klin i razdvojiš nerazdvojivo... laktovi uvek treba da budu u visini očiju, spremni. Ubrzo sam bio u prvim borbenim redovima, mesto za najluđe, nakrupnije, najnervoznije alfa mužijake. Prvi redovi na koncertu Slejera, uvek su bili poznati kao paklene jame krvavih noseva i dislociranih vilica.
- Mandatory Suicideeee! urla 1000 glasova oko mene zajedno sa bradatim čilenacem.... svetla varaju oči a strobovi dovode do granice ludila i dezorjentisanosti. Jedino što mi je bilo na pameti tada je...Laktovi gore---i kada svi skoče, bolje bi bilo da ne ostaneš dole. Gomile znojavih pazuhara i glavudža uspešno su neutralisali ventilatori sa plafona. Neverovatno i prilično kul. Mosh pit sa svežim vazduhom, prosto perpetuira stanje napona i energije u telu. Tada sam po zakonima potpunog nereda i nasumičnosti sreo tri ortaka... Acu, Džibusa i debelog nišliju...u sred potpunog haosa letećih pesnica, laktova i bičeva mokrih griva. Brzinom svetlosti me podigošena ruke i sledeće čega se sećam, stotine parova ruku me je nosalo iznad glava. Gubitak kontrole i poverenje u masu ispod sebe. Crowd surf je super ako se osmelite za to i ako prihvatite rizike. U jednom momentu, uhvatih pogled Toma dok je pikao po bas gitari, i prepoznao sam izraz lica koji samo muzičari mogu da prepoznaju. Onaj momenat kada sviranje staviš a autopilot a u suštini ti nije do svirke. Smor potpuni. Izgleda da ga je stvarno smorila ta povreda.... ili gubitak prijatelja ili ....
Moje razmišljanje bilo je nasilno prekinuto realizacijom da sam se opasno približio ogradi.....kao i da ne mogu da kontrolišem svoje kretanje. Viknuh dva puta Nazaaaad! Ali džabe. U jednom momentu je ponestalo ruku ispod mene i shvatio sam da ću završiti na betonu jedno 2m ispod. Sa druge strane ograde, tamo gde stoji obezbeđenje, pao sam leđima sa na beton sa svih svojih 100 kila i temenom glave snažno udario u patos.
Ovom prilikom bih voleo da se zahvalim i pohvalim ekipu obezbeđenja koji su mi doneli čašu vode, i brižno mi pomogli da dođem sebi. Ispratili su me do izlaza kod levog zvučnika gde sam stao da opipavam lobanju i da brekćem kao vepar u brlogu. Sa tribine me je sa simpatijama pozdravljao neki veliki mamojeb, koji je po svemu sudeći, pratio moj surf, pad i ispraćaj od strane garde napolje.
Nastavak prilče je očigledan, skoristio sam primirje tokom pesme "Dead skin Mask" da se ponovo probijem u prvi red..... i napokon začuo se ONAJ intro, tri udarca u indijaner. tum,tum, tum! tum tum tum!
E tada sam se usrao, priznajem.
Uvodni riff iz "Raining Blood" je počeo a oko mene se lagano širio krug. I svakim taktom se širio sve više. Svi su znali da posle četvrtog takta kreće jebeni mayhem. Treći takt, atmosfera ključa, adrenalin, srce lupa kao ludo, face oko mene u potpunom fokusu, spremne da započnu masovnu nasilnu šutku. Pomislih tada: "Ovako mora da su se osećali svi ljudi koji su bili u boju prsa u prsa. Mora da je tako". Krug je imao već 15 metara prečnika.
Eksplozija!
Zaleteo sam se iz sve snage ka centru, zajedno sa još šezdesetak mladih bikova, ruke gore, laktovi ispred, BAM!, pesnica u glavu, BAM!, šaljem dalje....pesnica, lakat,cokula pa u krug. Glava mi pulsira i osećam se fantastično... Fight Club u poređenju sa šutkom na koncertu Slayera izgleda kao takmičenje slepih entuzijasta u štrikanju miljea. I da stvar bude luđa, ponovo me je neko podigao i našao sam se u još jednom "Crowd surfingu" ali ovoga puta na većoj udaljenosti od ograde, i ovoga puta bilo je značajno duže i gotivnije. I što je najbitnije, bezbedno sam se prizemljio. E tada, prijatelji moji, sam otišao napolje u potrazi za odmorom. Osetio sam da me je ta demonska energija napustila i bio sam umoran, leđa su me bolela, na temenu velika čvoruga. Ma kompletno olupan kao seosko lonče. Emajlirano.
Najbitnije od svega, bio sam srećan i zadovoljan.
Koncert Slayera je zaista svojevrsan antistress tretman za nas prenadrkane, poslom izmučene ljude.
Naredno jutro posle 4 sata spavanja, ustao sam i otišao da šljakam sa zagonetnim osmehom na licu.
Osmehom koji je odavao nedostatak negativne energije koja me je tako dugo pritiskala bez mogućnosti da izađe.
Još jednom, hvala Tomu, Keriju, Polu i onom novom gitaristi.
I Još jednom, hvala Nebojši Prijiću, najgotivnijem burajzu mi od tetke.
I naravno, Neka je večna slava pokojnom Jeff Hannemanu, i njemu hvala za godine inspiracije i sve gitarske lekcije koje mi je pružio.
Nadam se da sada, srećan, pika sa Dimebagom negde gde su kuće napravljene od pojačala a gitare rastu u bašti.
Prica posvecena Jeffu... R.I.P.
P.S. Ako zelite da procitate tehnicke i statisticke podatke sa koncerta Slayera, čitajte jebeni Kurir...koga boli kurac koliko je ljudi bilo zaista, i kojim redosledom su pesme svirane..
txt Marko Albijanić
foto Bojana Janjić
ostatak fotografija možete pogledati ovde
- Ajd, ajd, nemoj da si na kraj srca, burajz... nije ovo koncert Jelene Karleuše, već koncert Slejera... i usput, hvala ti što si me poveo sa sobom. Konačno da se i ja osetim kao VIP faca pored tebe hehehehe... Ipak smo mi slušali te kasete dok smo đulali igrice na kompu pre 15 godina. ...srk šljivovice.
- Nema na čemu brate....aj da udjemo, uskoro počinje Rapid Force.
 |
| Rapid Force |
Svaki put kada sam gledao gostovanje nekog velikog stranog benda, primećivao bih istu stvar. Prvi bend, obično domaća podrška, služio bi kao žrtveno jagnje i pretrpeo ozbiljan hendikep nameštanja tona tokom nastupa.
To je i sinoć bila praksa, i nažalost, naše stare kuke "Rapid Force" cepali su niz svojih pesama sa ozbiljno razblaženim gruvom. Žao mi je zbog toga, jer mislim da oni zaslužuju bolje...ali opet. Ako je njima bilo ok, bilo je i meni. Lepo je bilo čuti sve te stare stvari sa "Apotheosis of War".
 |
| Rapid Force |
 |
| Newsted |
 |
| Newsted |
*"Mix pult" zavera je jedna pogana praksa izmišljena od strane nekog marketing bolesnika. Evo kako to funkcioniše.
Npr, koncert je benda Slayer...i postoje dve predgrupe. Prvo načelo zavere glasi: Niko ne sme da ima veća muda od Slayera. Drugo načelo glasi: Niko ne sme da bude glasniji od Slayera---i treće: Niko ne sme da ima veća muda od Slayera. Kako se to postiže?...prosto. Zvuk se utiša na mikseti. Ovi siromasi se oznoje kao majmuni svirajući, nesvesni da zvuče kilavo. Onda dodju velike tate na binu, a tonac pritisne ono crveno dugme. I cela arena se trese. Fuck me , it's magic !*
 |
| Slayer |
3:)--Kakve bre fotke, kakve pičke materine. Marš u prvi red i pičke neka sevaju!
Dobrodošli u pakao.
Inspirisan novom energijom haosa i omamljen paklenobrzim vibracijama smrdljive patike Paula Bostapha, sa nedljudskom snagom, lagano sam prolazio kroz more trupova, glava, i podignutih ruku. Postoji neko nepisano pravilo kod probijanja kroz nemoguće gužve. Ako naletiš na "tvrdo", gurneš lakat kao klin i razdvojiš nerazdvojivo... laktovi uvek treba da budu u visini očiju, spremni. Ubrzo sam bio u prvim borbenim redovima, mesto za najluđe, nakrupnije, najnervoznije alfa mužijake. Prvi redovi na koncertu Slejera, uvek su bili poznati kao paklene jame krvavih noseva i dislociranih vilica.
 |
| Slayer |
Moje razmišljanje bilo je nasilno prekinuto realizacijom da sam se opasno približio ogradi.....kao i da ne mogu da kontrolišem svoje kretanje. Viknuh dva puta Nazaaaad! Ali džabe. U jednom momentu je ponestalo ruku ispod mene i shvatio sam da ću završiti na betonu jedno 2m ispod. Sa druge strane ograde, tamo gde stoji obezbeđenje, pao sam leđima sa na beton sa svih svojih 100 kila i temenom glave snažno udario u patos.
Ovom prilikom bih voleo da se zahvalim i pohvalim ekipu obezbeđenja koji su mi doneli čašu vode, i brižno mi pomogli da dođem sebi. Ispratili su me do izlaza kod levog zvučnika gde sam stao da opipavam lobanju i da brekćem kao vepar u brlogu. Sa tribine me je sa simpatijama pozdravljao neki veliki mamojeb, koji je po svemu sudeći, pratio moj surf, pad i ispraćaj od strane garde napolje.
Nastavak prilče je očigledan, skoristio sam primirje tokom pesme "Dead skin Mask" da se ponovo probijem u prvi red..... i napokon začuo se ONAJ intro, tri udarca u indijaner. tum,tum, tum! tum tum tum!
E tada sam se usrao, priznajem.
Uvodni riff iz "Raining Blood" je počeo a oko mene se lagano širio krug. I svakim taktom se širio sve više. Svi su znali da posle četvrtog takta kreće jebeni mayhem. Treći takt, atmosfera ključa, adrenalin, srce lupa kao ludo, face oko mene u potpunom fokusu, spremne da započnu masovnu nasilnu šutku. Pomislih tada: "Ovako mora da su se osećali svi ljudi koji su bili u boju prsa u prsa. Mora da je tako". Krug je imao već 15 metara prečnika.
Eksplozija!
Zaleteo sam se iz sve snage ka centru, zajedno sa još šezdesetak mladih bikova, ruke gore, laktovi ispred, BAM!, pesnica u glavu, BAM!, šaljem dalje....pesnica, lakat,cokula pa u krug. Glava mi pulsira i osećam se fantastično... Fight Club u poređenju sa šutkom na koncertu Slayera izgleda kao takmičenje slepih entuzijasta u štrikanju miljea. I da stvar bude luđa, ponovo me je neko podigao i našao sam se u još jednom "Crowd surfingu" ali ovoga puta na većoj udaljenosti od ograde, i ovoga puta bilo je značajno duže i gotivnije. I što je najbitnije, bezbedno sam se prizemljio. E tada, prijatelji moji, sam otišao napolje u potrazi za odmorom. Osetio sam da me je ta demonska energija napustila i bio sam umoran, leđa su me bolela, na temenu velika čvoruga. Ma kompletno olupan kao seosko lonče. Emajlirano.
 |
| Slayer |
Koncert Slayera je zaista svojevrsan antistress tretman za nas prenadrkane, poslom izmučene ljude.
Naredno jutro posle 4 sata spavanja, ustao sam i otišao da šljakam sa zagonetnim osmehom na licu.
Osmehom koji je odavao nedostatak negativne energije koja me je tako dugo pritiskala bez mogućnosti da izađe.
Još jednom, hvala Tomu, Keriju, Polu i onom novom gitaristi.
I Još jednom, hvala Nebojši Prijiću, najgotivnijem burajzu mi od tetke.
I naravno, Neka je večna slava pokojnom Jeff Hannemanu, i njemu hvala za godine inspiracije i sve gitarske lekcije koje mi je pružio.
Nadam se da sada, srećan, pika sa Dimebagom negde gde su kuće napravljene od pojačala a gitare rastu u bašti.
Prica posvecena Jeffu... R.I.P.
P.S. Ako zelite da procitate tehnicke i statisticke podatke sa koncerta Slayera, čitajte jebeni Kurir...koga boli kurac koliko je ljudi bilo zaista, i kojim redosledom su pesme svirane..
txt Marko Albijanić
foto Bojana Janjić
ostatak fotografija možete pogledati ovde
"Dead Skin Mask" (Željko)
"Raining Blood" (Milan Belić)