Posao novinara ponekad je više nego lak, pogotovo kada pred sobom imamo svestranu osobu – intervjui se tada sami pišu. Za Aleksandra Novakovića mnogi su čuli. Zbog njegovih odličnih aforizama Matica Srpska napravila je izuzetak 1998. godine i u ediciji „Prvenac“ objavila njegovu zbirku Pij Sokrate, država časti. Diplomirani istoričar i dramaturg, Aleksandar Novaković piše drame, aforizme, pesme i priče, ali je istovremeno, kako sam kaže i „muzički solo-trip gitarista i pisac“. Svirao je u autorskim bendovima „South Park Team“ i „Skribomani“. Trenutno svira u „Vidimo se u teretani“.

Šta za tebe predstavlja muzika?
Za mene je muzika, a pre svega mislim na rok muziku, radost stvaranja i prepoznavanja. Ona je i ritam života i govor ulice i filozofija i čista metafizika. Ne znam kako da je opišem ali meni, rok je sažimanje svih umetnosti u jednoj. I, ono što je posebno zanimljivo za mene, ide onom tankom granicom između popularne umetnosti i elitne umetnosti. I, često može biti i jedno i drugo. Naročito ako pogledate rad ljudi kao što su Džon Kejl, Skot Voker, Dejvid Bovi, Joy Division ali i Nil Jang, Clash, Nik Kejv, Leonard Koen, Tom Vejts. I, naravno, u toj umetnosti koja je za mene više od tri akorda, možete naći i velike političke, društvene poruke, pravu angažovanost. Koliko menja svet, to je druga stvar ali – treba se boriti.

Kako doživljavaš muziku?
Mislim da je doživljavam dublje nego većina ljudi. Ritam, melodija, to jeste bitno, ali mi znači mnogo i tekst, i poruka, i ono što se čuje u pozadini, neobični zvukovi, krčanje, misteriozne teme i, naravno, ono novo u svakoj pesmi, znaš, da ne bude predvidivo, da me iznenadi. Možda je to zbog toga što se i ja bavim muzikom pa joj samim tim prilazim više analitički. Ali, to ne znači da ne puštam da me obuzme i da ne zaronim u nju. Mrzim površan odnos prema rokenrolu. Obično se misli da su rokeri polujurodivi, tupavi mamlazi koji, eto, samo imaju talenta. Mada među njima ima itekako obrazovanog, načitanog i, jednostavno, umetničkog sveta. Ali, to se misli i za „ozbiljne“ umetnike. Među kojima ima bitangi, probisveta i hohštaplera koliko voliš. Pa, da li je to tačno? Pravilo je isto, kao i za sve druge stvari u životu – nekad jeste – nekad nije.

Kako nastaju tvoja pisana a kako muzička dela?
Mislim da nema nekog opšteg pravila osim jednog: rad. Zapisuj ideje, na parčetu papira, u fajlu, igraj se, kombinuj celine. Moj mobilni telefon trpi zbog moje muzike – svako malo na njemu snimim neki rif ili celu pesmu. Posle razrađujem, poredim, gledam tekstove pesama – nešto odbacim, nešto se nadoveže. Nekad pesma nastane za 15 dana, a nekad za 15 meseci. Nema pravila. Isto je i sa nekom pričom ili dramom. I moraš da budeš oštar prema sebi, da odbaciš mnogo toga i ostaviš jednu od deset pesama, što ja često radim. Ne smeš da zarđaš i ne smeš da se ponavljaš. To je poenta – da ti je zabavno i da se transformišeš, nikad na jednom mestu, uvek drugačiji. Ja sam inače miran momak, prilično konvencionalnog imidža koji ne menjam poslednjih deset godina. Pojavno mi nije bitno. Skidanje do gole kože, šminka, duga kosa, čirokane – svaka vam čast ali, to je već bilo i ima svoj kontekst i snagu, a ja ne želim da foliram ljude. Promene koje se odvijaju u tvojoj glavi su mnogo bitnije.

Da li te muzika inspririše na pisanje i obrnuto?
Pa, Lu Rid, jedan od mojih omiljenih rokera, rekao je da je njegov život spasio rokenrol i ja isto mislim za sebe. Ne mogu da pišem a da ne slušam muziku. Nisam mogao ni da spremam ispite na faksu bez dobre doze rok muzike. Dakle, rok na mene utiče kao energetsko gorivo za pisanje. S druge strane, pisanje utiče na moju rok vizuru tako što stihove pišem malo kompleksnije, nema onog popastičnog „ti nju voliš a ona tebe ne voli i ti kao patiš a sve će biti u redu“. Ali, istovremeno, kapiram da ne mogu da idem stazama T. S. Eliota ako želim da napišem pesmu koju svako može da razume. Dakle, budi pametan, ali ne i intelektualni snob. To je moje merilo i u roku i drugde.

Pod čijim uticajem komponuješ muziku?
Pa, ljudi koje sam do sad naveo plus grupe Thin White Rope, Talking Heads, Yo La Tengo, Cake, Jan Djuri i The Blockheads, Tindersticks, Pixies, The Smiths, The Stooges, Happy Mondays, Television, Arcade Fire i gomila drugih koje nemam prostora da navedem su uticali na mene. Ali, nikad ih nisam kopirao. Recimo ovako: svako od nas koji se bavi muzikom je neka vrsta filtera i kroz nas prolazi sva ta silna energija ljudi koji su stvarali pre nas ili su trenutno aktuelni. Kad se i šta zakačilo u ovom filteru a šta je otišlo – to ne znam. Ali, opsednut sam sam jednom stvari – ne sme da liči na one pre tebe. Stvari snimam minimalistički, ja sam „one man band“ i, zbog stiske s vremenom i s novcem, to radim relativno brzo.

Dva si albuma snimio do sada: „Život više ne stanuje ovde” i „A kako bi bilo da…“ (studio „Baukova soba“, 2012). Kakvu muziku stvaraš, komponuješ, pišeš?
To su albumi snimljeni tako da zvuče pomalo intimno (snimani su u sobi, na kraju krajeva) i zastrašujuće istovremeno. Mislim da odražavaju moju drugu stranu, tamniju, ali ne u smislu da sam podsvesno neki kriminalac koji želi da se tuče i uzima drogu. Više čovek koji je svestan da tama postoji, da se nalazi u srcima u ljudi i da vlada svetom. I, u skladu s tim, pesme su često ogorčene, protestne i pankoidne, gotik, psihodelične, bluz i Boga pitaj šta još. I to je jedna od stvari koja se ponavlja – svaka pesma je u drugom stilu. Pišem na srpskom i na engleskom, a imam i jednu pesmu na irskom geliku. I bio sam sve i svašta – i „Skriboman“ i Billy Pilgrim i Alex Brutalis. Čak sam izmislio virtuelni satirični bend Dildo Zeke i snimio par pesama pod ovim pseudonimom. Sad sam Alek Novak i to je najbliže ali istovremeno i dovoljno daleko od pisca Aleksandra Novakovića.

Usledile su svirke... Kakva iskustva nosiš iz klubova „Žica“ i „Podmornica“?
Iskustva su, do sad je bilo šest svirki (dodajem: zgrada „Inex film“; „Blue Moon“, dva puta „Žica“ i dva puta „Pomdornica“), zanimljiva u najmanju ruku. Nastupao sam tako sa Damjanom Jovanovićem i Andrijom Babovićem 4. marta na „Skrivenom underground festivalu“ u „Podmornici“, svirao kao predgrupa velške solistkinje Efe Supertramp u „Žici“ i imao solo svirke, i mogu reći da se osećam dosta dobro. Svi ljudi s kojima sam sarađivao su bili korektni, komunikativni, bez neke surevnjivosti. Dobra atmosfera solidarnih undergroundera jer, retki su klubovi koji će udomiti kantautora. S tim sam se na svoj način i ranije upoznao kad sam svirao sa  bendovima „South Park Team“ i „Skribomani“. Da budemo iskreni, nisam nastupao pred velikom publikom ali, ako budem uporan, ta publika će doći. Tek sam počeo sa solo svirkama. Prvi album mi se pojavio u avgustu, a drugi u novembru. Treba vremena. Ali evo vesti: pojavio sam se malkice i u inozemstvu na sledećim radio stanicama:
http://theshend.podomatic.com/
http://www.londonburningradio.com/2013/01/alek-novak-kako-bi-bilo-da-release-date.html

Pored muzike, baviš se i pisanjem aforizama, dramskih tekstova, priča... Da li ti sve podjednako lako (i dobro) ide ili...?
Ne bih da se hvalim ali – da. Postoji samo jedno pravilo – u kojoj si fazi. Dakle, nekad dođe jedno - nekad drugo, ali nečeg će već biti. Kako to dolazi i odlazi nisam shvatio do dana današnjeg ali, bolje da o tome mnogo i ne bistrim i koristim ono što imam. Ili, kao što kaže pesma: „All of my life i tried so hard, doing my best with what I have“.

Jedna od najlepših pesama objavljena u zbirci „Junaci urbane bede“ (Trablmejker, 2008) je, po mom skromnom mišljenju, upravo tvoja „Bezgrešno začeće majke Srbije“, koja više nalikuje priči. Voliš li da eksperimentišeš sa poezijom?
Hvala na komplimentu. Kod mene ima poetske proze i prozne poezije i čega sve ne. Volim da se igram s rečima, da napišem ozbilljnu intelektualnu pesmu i zalepim masnu učičnu psovku na kraju, da razbijem reč na slogove, parodiram, izvrnem piramidu od teksta. Mada, više stvarno i ne znam kako se eksperimentiše u poeziji. U roku imaš akorde pa udri. Znam da ne bih slemovao, jer to danas mnogi rade. Svaka im čast, ali ja ne bih baš zbog toga. Uf, ko zna, možda sam više za rok poeziju? Bilo kako bilo, pesme su tu i objaviću ih uskoro, do kraja godine.

Dobitnik si nagrade „Josip Kulundžić“ za izuzetan uspeh na polju dramaturgije 2004. godine. Reci mi nešto više o tome, kao i o dramama koje potpisuješ („Sistem“, „Zubi“, „Aladinova čarobna lampa“, „Naš čovjek“, „Matrijoška“).Ako izuzmemo „Aladina“, lutkarski komad za decu koji je nekako apartan, ostale drame koje nemaju ama baš ništa zajedničko. „Naš čovjek“ - tu je samo jedna celina moja – „Sex vikend“ i to je socijalna, životna situacija. „Zubi“ su surovi ekspresionizam. „Sistem“ - egzistencijalizam. „Matrijoška“ – bajkoviti melanž žanrova. Možda je ono što je bitno u njima i predstavlja osnovnu zajedničku nit – pitanje slobode i izbora. I, to pitanje postavljam i u muzici (ne samo to, ali i njega) i drugde.

Kako je i u kom vidu došlo do saradnje sa Radio Beogradom?
Vrlo jednostavno – pre cirka 20 godina odneo sam neke svoje dramske minijature u Radio Beograd i dopale su se urednicima. Nastavio sam da ih zasipam svojim pisanijima, da šaljem na konkurse i sl. i rezultat je desetak dramskih i dokumentarnih radijskih formi i dve nagrade. Moram da kažem da sam, kao i sve ostalo u životu, morao da učim putem pokušaja i pogrešaka i budem užasno, užasno uporan. Radio ti s jedne strane daje slobodu da pošalješ ljude u svemir ali, postavi sebi pitanje, šta će tamo raditi i kako će se to čuti?

Potpisuješ dve zbirke aforizama „Pij Sokrate, država časti“ (1998) i „Neće moći“ (2006), ali i roman „Glečer“ (2007) i istorijsku studiju „Kako je Tito razbijao „Tikve““ (2005). Reci mi nešto više o svom proznom stvaralaštvu: šta te inspiriše, šta pokreće, na šta najviše obraćaš pažnju dok pišeš, stvaraš li uz muziku...
Dodajem spisku „Slomljeno slovensko ogledalo“ – teatrološku studiju i „Malo li je?“ (2011) zbirku sastavljenu od satirične proze i poezije. Plus romane: „Keltska priča“ (nagrada „Mali Nemo“), „Dva u jednom“ i „Vođa“ (VBZ nagrada). Da, ti romani su stvarani uz muziku, a plejlista ne bi mnogo objasnila – dok sam stvarao „Keltsku priču“ nisam slušao keltsku muziku već Kaiser Chiefs i Gang of Four a uz „Vođu“, smeštenog u Srbiji 1914. godine, The Specials. Volim, iskreno, priče koje nisu linearne, nisu mejnstrim, nisu na prvu loptu, nekad su i komplikovane, bizarne. Bitno je da nisu dosadne. Da li je to krimi, istorijski roman, epska fantastika - to je manje bitno.

Zastupljen si u više domaćih i stranih zbornika, pregleda, enciklopedija i antologija; dobitnik si brojnih nagrada za dramaturgiju, priče, aforizme i radio drame: Zlatna kaciga (1997), Vibova nagrada (2001), druga nagrada Radio Beograda za radio-dramu (2003), da spomenem tek neke od njih. Kako gledaš na svoj uspeh?
„Here comes my Chinese rugg, here comes the ZOO, here comes succes” da citiram grupu The Stooges. Znaš, to je kao i sve ostalo što nam se servira – na papiru izgleda sjajno. Ili podnošljivo. Recimo, uzmeš, izračunaš u ime Zavoda za statistiku, vidiš da prosečna srpska porodica može da izgura potrošačku korpu. A u praksi su goli k’o pištolj i gladuju. Tako je i sa mojim uspehom. Šta god da uradim, u očima mnogih, ja sam još neki mladac, još počinjem, moram da se dokazujem i budem bolji, iznova i iznova i iznova. I to mnogo bolji od onih koji imaju veze. I to samo da bi neko rekao: „Novaković? Zvuči mi poznato…” Da li sam umoran od toga? Da, ali i dalje guram. Eto, to je moj uspeh.

Reditelj si i scenarista kratkometražnog filma „Get up you lazy bastard!“ Možeš li mi reći nešto više o tome: kako je nastao, kako je snimljen, zašto film, i zašto film kratkom metra...
Ovo me još niko nije pitao i drago mi je zbog toga. To sam snimio još u Međunarodnom kulturnom centru, u vreme kad sam želeo da pokrenem underground festival. Beše to 2006. godine. Dakle, ideja je bila da ja snimim nešto jeftino, brzo i onda ga prezentujem i podstaknem druge da krenu mojim putem. Urađeno je potpuno bizarno, u split-screen tehnici, sa odličnom čelistkinjom koja je komponovala muziku koju smo „zalepili” za moj snimak. Okačiću ga ovih dana na net pa ću poslati link. Inače, ovo snimanje je bilo uvod u ono što će uslediti – moje snimanje gomilice spotova za vreme Alek Novak i pre njega Billy Pilgrim faze. Možete ih naći naYoutube-u.

Imaš još jedno iznenađenje za naše čitaoce: autor si scenarija za crtane TV serije „Bebice“ i „Parobrod Srbija“ (RTS 1, sezona 2003/2004). Kako je nastala ova crtana serija? Šta ti je donelo većeg zadovoljstva, problema, izazova: rad na crtanoj seriji ili rad na kratkometražnom filmu?
Meni je uvek najlakše da radim sa samim sobom. Ali, ovaj rad, na serijama, bio je ekstremno zabavan. Moram reći da sam tada, po prvi put, počeo da razmišljam u drugom pravcu, a to je – nije bitno s kim se baviš i koga kritikuješ od političara već da li je kritika reklama za njega ili predstavlja kampanju protiv njega. Dakle, mnogi koji su kritikovani mogu da budu i polaskani pa sam se, naravno, trudio da udaram i levo i desno, što sam i radio. Mada, ja imam jedan „problem“ u percepciji:  kod mene nema „simpatičnih negativaca“ kako ih često u „Blicu“ slika Marko Somborac. Ja ih prikazujem onakvim kakvi jesu – kao Koraksove karikature. Mislim da nisam narodski humorista i da nisam za takav tip serije. Zato mogu da funkcionišem samo u serijama kao što je „Parobrod Srbija“, ali od mene nikad nećete videti „Rođaka sa sela“ i hvala Bogu na tome!

Nedavno si pokrenuo „Afirmator“, elektronski časopis za umetnost i društvena pitanja, i okupio sjajnu ekipu mladih urednika... Kome je časopis okrenut i kakvi se tekstovi u njemu mogu naći?
Pokretač nisam samo ja, već pre svega Predrag Milojević i Vladimir Bulatović- Buči. Jesam neki glodur i urednik par rubrika ali sam, u suštini, jedan od ravnopravnih. Ljudi koji pišu su sjajni i pišu volonterski, pritom ne mislim samo na urednike već i na saradnike koji nam šalju svoje tekstove iz svih zemalja eks YU poznatijih kao „Region“. Imamo desetak rubrika i one obuhvataju sve oblasti umetnosti – od vizuelnih, proze, poezije do pop-kulture. U to ime smo otvorili i bandcamp stranicu „Afirmatorov Rockstream“. Ništa manje značajne su i rubrike „sindikat“ i „politika“ u kojima se bavimo najznačajnijim dešavanjima u društvu i socijalnim pitanjima, ugroženim pravima ljudi i to onim egzistencijalnim. Dakle, ovaj časopis jeste za sve i svako će sigurno naći nešto što će mu odgovarati, ako ga zanimaju umetnost i društvena pitanja.

U pripremi je zbornik radova objavljenih u „Afirmatoru“ tokom prošle godine. O kakvim je tekstovima reč? Kako je koncipiran zbornik? Možemo li očekivati da će se nastaviti sa ovakvom praksom i u godinama koje dolaze?
Koncepcija zbornika je jasna: najbolji tekstovi u poslednjih godinu dana će se, razvrstani po rubrikama i pojaviti u „Afirmatoru“. Dakle, to je zbornik za 2012. godinu i očekujemo da to nastavimo ubuduće i, čak, štampamo najbolje od poezije ili proze ili kritike za određenu godinu kao posebno izdanje. Očekujemo lepu promociju, dobar odjek i više pažnje medija.

Čini mi se da trenutno radiš na novom romanu? Možeš li nam otkriti o čemu je reč i da li nam još nešto spremaš u svojoj magičnoj radionici?
Da, radim. Zapravo, već je napisan. Ovaj put je u pitanju triler s političko – književnom podlogom i vezan je za Srbiju danas. Planiram da objavim prvu zbirku pesama s obzirom da nikako da dođe na red a imam izbor – najbolje u poslednjih 15 godina. Materijal za novi album je takođe spreman. Možda će za početak biti EP. Na neke stvari čekam odgovor pa, da ih ne ureknem. Ali, mislim da je ovo sasvim dovoljno za početak godine. Ili nije?

Razgovor vodila Tamara Lujak
Preuzeto sa: http://www.trablmejker.com/emisije.php?em=2&ep=2563