Kobo Abe - Žena u pesku
Helly Cherry
Čovek pod utiscima ne može biti objektivan. Hell, čovek nikada ne može biti potpuno objektivan. Većina ljudi, koja me poznaje uživo, zna da volim Japan. Nipofil do srži, neki bi rekli. Volim da čitam japansku prozu, volim da gledam anime. U mojoj skromnoj biblioteci, našle su se i dve knjige jednog od najpoznatijih japanskih pisaca, Abe Koboa.
Abe se rodio u Kiti, Tokio, ali je odrastao u Mandžuriji. Pred Drugi Svetski rat vratio se u Tokio i diplomirao medicinu, ali se njom nikada nije bavio. Svoj prvi roman objavljuje 1947. godine, pod nazivom „Znak na kraju ulice“ (Owarishi michi no shirube ni). U tom periodu, Abe počinje eksperimentisati s raznim socijalnim i umetničkim teorijama. 1951. godine, dobija i najznačajniju književnu nagradu u Japanu, to jest nagradu Akutagava. Negde u to vreme pristupa i komunističkoj partiji; shodno svom nahođenju, počinje u pričama provlačiti marksizam i surealizam.
U inostranstvu postaje poznat nakon objavljivanja romana „Žena u pesku“ (Suna no onna) 1962. godine.
Narode, „Žena u pesku“ je izvrsno delo. Ovo je roman koji Vas nikada – ponavljam, nikada! – neće ostaviti ravnodušnim. Roman je pun mudrih rečenica, koje su zamaskirane odličnom fabulom. Ali ono što se krije ispod, taj nivo do kojeg teže dolazimo, jeste to što bombarduje Vaš um. Pravo jebanje mozga, da se tako izrazim, u nedostatku bolje, i manje vulgarnije reči. O čemu se, zapravo, radi?
Zamislite u glavi čoveka od trideset i kusur godina. Profesora, na raspustu. Hobi koji ga ispunjava, kojim voli da se bavi u slobodno vreme, jeste entomologija. To sakupljanje insekata glavni junak je odveo na veći nivo: sakuplja određenu vrstu buba, i to samo one koje žive međ’ peskom i peščanim dinama. A sad, kad ste u glavi stvorili sliku glavnog lika, zamislite i jedno selo puno peska, selo izgrađeno na pesku. Zamislite i opore, čudne ljude koji tu žive. U glavi stvorite sliku kuće, naherene i pune tog šugavog peska; u toj kući, koja leži u peščanoj jami, zamislite ženu.
Zamislite, potom, kako glavni junak prevarom postaje zarobljenik stanovnika toga sela; njegova ćelija je pomenuta kuća, njegov stanodavac i tamničar jeste pomenuta žena. Šta je njegova svrha? Zbog čega su ga zarobili? Svako veče, mora zajedno sa ženom da uklanja pesak koji vetar nanese tokom dana. Na šta mu se život svodi? Posao, kuća, hrana. Ponekad seks. Da li pokušava da pobegne? Da.
To Vam je osnovna fabula ovoga romana. Kažem, osnovna fabula. Šta je smisao romana?
Ovo višeslojno delo nam govori o hijerarhiji potreba. O duševnom silovanju. O otuđenju čoveka od prirode. Ako je neko delo potvrdilo Maslovljevu hijerarhiju potreba, onda je to roman „Žena u pesku.“ Šta je samoaktualizacija, i koji je nivo samospoznaje značajan za čoveka? Maslovljeva teorija nam govori da čovek prvo treba da zadovolji biološke potrebe (hrana, piće, seks, spavanje) da bi mogao da misli na drugi nivo, koji predstavlja potrebu za sigurnošću (redom, strukturom, potrebom za predvidivošću događaja u bližoj/daljoj budućnosti). Kada su zadovoljene ove potrebe, onda dolazi do zadovoljavanja ostalih. Ali, postavlja se pitanje: kada je čovek najsrećniji? Da li kad ide ka toj samoaktualizaciji, ili onda kada su mu značajne samo osnovne potrebe, kad ne mora da misli dalje? Primitivizam, u neku ruku, jeste sreća – problem je u tome što se na isti teško navići.
Kazao sam već da je roman pun razmišljanja i mudrovanja: ta mudrovanja idu u prilog glavnog lika, njegovog mirenja sa sudbinom i načinom života koji sada vodi. Možda je, priznaje i sam junak, nekada živeo drugačije: ali, što više vremena provodi čisteći pesak, on se miri sa sudbinom i zaboravlja (ili prestaje da misli) na život koji je vodio pre. Žena koja ga čeka kod kuće polako gubi smisao: toliko je drugačija od njegove tamničarke, te žene među peščanim dinama. Ali opet se nameće taj generalni zaključak da gotovo sve žene kao da žive u čvrstom ubeđenju da ne bi mogle navesti čoveka da prizna njihove vrednosti ukoliko svaki put kada rašire noge ne bi to učinili kao u sceni neke melodrame. Međutim, upravo ta patetična iluzija, ustvari, pretvara ih u žrtve jednostranog, duševnog silovanja. A sam junak ne može da se zagreje za duševno silovanje. To mu je kao da jede sirovu, neslanu zakusku. Duševno silovanje znači to, da pre nego što povredi svoju partnerku, mora da ponizi samog sebe. A poniženjem ubija ono što je nekada bio, i on se toga plaši.
Njegova umovanja polako dobijaju oblik i smisao: čitanjem, shvatamo da junak govori o nagonima gladi, seksa, o nagonima preživljavanja. Svaki od tih nagona junak secira, i kroz različite scene, pisac nam predočava i kazuje šta je ustvari važno za čoveka.
Pisac vas jednostavno bombarduje razmišljanjem o životu i njegovom smislenom besmislu, gradi zanimljivu fabulu jedinstvenim spisalačkim stilom. Kobo Abe je pisac visokog kalibra, jedan od velikana vaskolike japanske književnosti. Kafkijanski junak ove priče je junak u kojem se i sami prepoznajemo. Vidimo tog savremenog čoveka, koji na neki način, na kraju pronalazi bit svoje egzistencije.
Da li je ovo roman koji vredi pročitati? DA! Stoga put pod noge, marš u biblioteku, i, koliko god ovo kinky zvučalo, kažite:
„Dobar dan. Želeo bih da iznajmim knjigu ’Žena u pesku.’“
Za kraj ću da posudim Lidijine reči:
Sve u svemu, totalno sam...phu! oduvan orkanskom silinom Abeove „Žene u pesku.“
Vladimir Bjelajac
Abe se rodio u Kiti, Tokio, ali je odrastao u Mandžuriji. Pred Drugi Svetski rat vratio se u Tokio i diplomirao medicinu, ali se njom nikada nije bavio. Svoj prvi roman objavljuje 1947. godine, pod nazivom „Znak na kraju ulice“ (Owarishi michi no shirube ni). U tom periodu, Abe počinje eksperimentisati s raznim socijalnim i umetničkim teorijama. 1951. godine, dobija i najznačajniju književnu nagradu u Japanu, to jest nagradu Akutagava. Negde u to vreme pristupa i komunističkoj partiji; shodno svom nahođenju, počinje u pričama provlačiti marksizam i surealizam.
U inostranstvu postaje poznat nakon objavljivanja romana „Žena u pesku“ (Suna no onna) 1962. godine.
Narode, „Žena u pesku“ je izvrsno delo. Ovo je roman koji Vas nikada – ponavljam, nikada! – neće ostaviti ravnodušnim. Roman je pun mudrih rečenica, koje su zamaskirane odličnom fabulom. Ali ono što se krije ispod, taj nivo do kojeg teže dolazimo, jeste to što bombarduje Vaš um. Pravo jebanje mozga, da se tako izrazim, u nedostatku bolje, i manje vulgarnije reči. O čemu se, zapravo, radi?
Zamislite u glavi čoveka od trideset i kusur godina. Profesora, na raspustu. Hobi koji ga ispunjava, kojim voli da se bavi u slobodno vreme, jeste entomologija. To sakupljanje insekata glavni junak je odveo na veći nivo: sakuplja određenu vrstu buba, i to samo one koje žive međ’ peskom i peščanim dinama. A sad, kad ste u glavi stvorili sliku glavnog lika, zamislite i jedno selo puno peska, selo izgrađeno na pesku. Zamislite i opore, čudne ljude koji tu žive. U glavi stvorite sliku kuće, naherene i pune tog šugavog peska; u toj kući, koja leži u peščanoj jami, zamislite ženu.
Zamislite, potom, kako glavni junak prevarom postaje zarobljenik stanovnika toga sela; njegova ćelija je pomenuta kuća, njegov stanodavac i tamničar jeste pomenuta žena. Šta je njegova svrha? Zbog čega su ga zarobili? Svako veče, mora zajedno sa ženom da uklanja pesak koji vetar nanese tokom dana. Na šta mu se život svodi? Posao, kuća, hrana. Ponekad seks. Da li pokušava da pobegne? Da.
To Vam je osnovna fabula ovoga romana. Kažem, osnovna fabula. Šta je smisao romana?
Ovo višeslojno delo nam govori o hijerarhiji potreba. O duševnom silovanju. O otuđenju čoveka od prirode. Ako je neko delo potvrdilo Maslovljevu hijerarhiju potreba, onda je to roman „Žena u pesku.“ Šta je samoaktualizacija, i koji je nivo samospoznaje značajan za čoveka? Maslovljeva teorija nam govori da čovek prvo treba da zadovolji biološke potrebe (hrana, piće, seks, spavanje) da bi mogao da misli na drugi nivo, koji predstavlja potrebu za sigurnošću (redom, strukturom, potrebom za predvidivošću događaja u bližoj/daljoj budućnosti). Kada su zadovoljene ove potrebe, onda dolazi do zadovoljavanja ostalih. Ali, postavlja se pitanje: kada je čovek najsrećniji? Da li kad ide ka toj samoaktualizaciji, ili onda kada su mu značajne samo osnovne potrebe, kad ne mora da misli dalje? Primitivizam, u neku ruku, jeste sreća – problem je u tome što se na isti teško navići.
Kazao sam već da je roman pun razmišljanja i mudrovanja: ta mudrovanja idu u prilog glavnog lika, njegovog mirenja sa sudbinom i načinom života koji sada vodi. Možda je, priznaje i sam junak, nekada živeo drugačije: ali, što više vremena provodi čisteći pesak, on se miri sa sudbinom i zaboravlja (ili prestaje da misli) na život koji je vodio pre. Žena koja ga čeka kod kuće polako gubi smisao: toliko je drugačija od njegove tamničarke, te žene među peščanim dinama. Ali opet se nameće taj generalni zaključak da gotovo sve žene kao da žive u čvrstom ubeđenju da ne bi mogle navesti čoveka da prizna njihove vrednosti ukoliko svaki put kada rašire noge ne bi to učinili kao u sceni neke melodrame. Međutim, upravo ta patetična iluzija, ustvari, pretvara ih u žrtve jednostranog, duševnog silovanja. A sam junak ne može da se zagreje za duševno silovanje. To mu je kao da jede sirovu, neslanu zakusku. Duševno silovanje znači to, da pre nego što povredi svoju partnerku, mora da ponizi samog sebe. A poniženjem ubija ono što je nekada bio, i on se toga plaši.
Njegova umovanja polako dobijaju oblik i smisao: čitanjem, shvatamo da junak govori o nagonima gladi, seksa, o nagonima preživljavanja. Svaki od tih nagona junak secira, i kroz različite scene, pisac nam predočava i kazuje šta je ustvari važno za čoveka.
Pisac vas jednostavno bombarduje razmišljanjem o životu i njegovom smislenom besmislu, gradi zanimljivu fabulu jedinstvenim spisalačkim stilom. Kobo Abe je pisac visokog kalibra, jedan od velikana vaskolike japanske književnosti. Kafkijanski junak ove priče je junak u kojem se i sami prepoznajemo. Vidimo tog savremenog čoveka, koji na neki način, na kraju pronalazi bit svoje egzistencije.
Da li je ovo roman koji vredi pročitati? DA! Stoga put pod noge, marš u biblioteku, i, koliko god ovo kinky zvučalo, kažite:
„Dobar dan. Želeo bih da iznajmim knjigu ’Žena u pesku.’“
Za kraj ću da posudim Lidijine reči:
Sve u svemu, totalno sam...phu! oduvan orkanskom silinom Abeove „Žene u pesku.“
Vladimir Bjelajac