Žikica Jovanović (1982. Prokuplje). Po zanimanju ekonomista, zaposlen je u televiziji „Grk“ na poslovima montaže i režije u periodu od 1999. do 2004. godine, gde je sudelovao u izradi brojnih priloga, reportaža i emisija. Autor je i nekoliko kratkih igranih i dokumentarnih filmova, koji su prikazivani i nagradjivani na međunarodnim festivalima. Pohađao je školu novinarstva televizije B92.

Film mu je hobi. Član je Međunarodne organizacije nadprosečno inteligentnih ljudi - MENSA, a bio je član i predsednik drugih nevladinih organizacija, sa kojima je prošao mnogobrojne seminare i tribine i bio aktivan u humanitarnom i kulturnom radu. Povodom svega toga je i dobitnik „Svetosavke povelje“ od strane Topličkog okruga za doprinose u oblasti kulture.

Upoznajte Žikicu Jovanovića.


HC: Od kada datira tvoje interesovanje za film?
ŽJ: Sa svojih 16 godina sam se zaposlio na lokalnoj televiziji u Prokuplju. Tada se javila velika ljubav, prvo ka televiziji, a potom i ka filmu. U to vreme sam snimio svoj prvi film koji nosi naziv „Porodične igre“. To je bila kratka šaljiva priča o mladom bračnom paru. Posle tog filma sam snimio i jedan dokumenatrni serijal, kao i još par kratkih igranih filmova.

HC: Prvi film koji pamtiš?
ŽJ: Filmove sam gledao još kao baš malo dete, tako da je tu mnogo naslova koje pamtim. To su najpre bili dečiji filmovi, a posle i nešto ozbiljniji kako sam rastao. Cenim filmove koji uspeju najviše da nateraju čoveka da razmislja o temi koju je gledao, kao i da utiču na njegove emocije.

HC: Zbog čega si se odlučio za kratku formu?
ŽJ: Kratka forma je pristupačna svakome. Na prvom mestu, ne iziskuje mnogo finansijskih sredstava, a to je danas najveći problem u našoj zemlji, naročito u malom mestu u kakvom ja živim i radim. Naravno, i filmovi krakog metra se prave sa ogromnim budžetima, sa mnogo više ljudi iza kamere i sa mnogo skupljom i kvalitetnijom opremom. Mi „mali“ se trudimo da sa onim sa čime raspolažemo, a to je gotovo ništa, radimo ono što volimo, a to je da snimamo filmove. Želja mi je da snimim i neki dugometražni film, tako da se nadam da će se i to dogoditi nekad u budućnosti.

HC: Budući da si jedan od rodonačelnika nezavisne produkcije u Prokuplju, kako okolina reaguje na tvoj rad?
ŽJ: Verovatno je u početku okolini bilo smešno da neko snima filmove u ovako jednom  malom mestu, ali se to mišljenje promenilo kada sam za neke filmove dobio priznanja i nagrade na festivalima. Više puta smo organizovali revijalna prikazivanja i veliki broj građana je uvek dolazio da pogleda filmove i da pruži podršku.

HC: Imaš li podršku lokalnih kulturnih institucija?
ŽJ: Sa lokalnim kulturnim institucijama imam odličnu saradnju. Oni uvek izlaze u susret sa prostorom i opremom kada je god to potrebno. Jedini problem su finansijska sredstva. Takva pomoć je nekad neophodna, a teško da može da se dobije od lokalne zajednice.

HC: Kakva su tvoja festivalska iskustva? Neki festival koji bi posebno istakao?
ŽJ: Mogu da se pohvalim sa učešćem na 100 festivala i sa 10 nagrada širom sveta. Svako učešće i svaka nagrada je svakom autoru draga na poseban način. Svakako da mi najviše znači moje prvo festivalsko iskustvo, a to je bilo davno, sa dokumentrarnim filmom „Verovati ili ne“ na Festivalu kratkog filma u Mostaru. Posle toga sam i prestao da se bavim filmom jedno vreme, da bih pre par godina opet snimio jedan kratki igrani film „Nigde nikog“ sa kojim osvajam i svoju prvu nagradu – Grand prize na festivalu „Hinsdale“ u Americi, tako da bih tu nagradu posebno izdvojio, jer mi je ona vratila nadu i želju za bavljenje ovim poslom.

HC: Kako objašnjavaš festivalski uspeh svojih filmova?
ŽJ: Pre početka snimanja svakog filma, verovao sam da će uspeti da ostvari zapažen rezultat na nekom od festivala. Bilo je mnogo razočarenja povodom toga, ali su ubrzo počele da stižu i neke lepe vesti i nagrade. Ja uživam u snimanju filmova i nastaviću to da radim, a ostalo dolazi samo po sebi.

HC: Gde nalaziš inspiraciju?
ŽJ: Inspiraciju za svoje filmove crpim iz lokalne sredine. Volim mesto gde sam rođen i gde živim i voleo bih kad bih mogao ovde da nastavim da se bavim ovim poslom. Gledam da tema koju obrađujem bude interesantna bilo gde u svetu.

HC: Tvoja poruka mladim autorima?
ŽJ: Treba se baviti onim što voliš. Ukoliko je to film, treba biti uporan i istrajan, jer teško je baviti se ovim poslom u Srbiji. Ja sam se uvek pored filma bavio još nekim poslom, a film mi je kao neki hobi. Tako je i danas, ali sam uporan i nadam se da ću jednog dana moći samo time da se bavim.

Sa Žikicom razgovarao: Mladen Milosavljević