Zbog malo neobičnih slova koje je autor koristio prilikom rada na stripu, pre samog njegovog rada navodimo i poemu koja je ustvari sam tekst stripa.

- Unutrašnji poetski monolog (vapaj) ženskog principa samog bića koji se intuitivno i maglovito obraća ranjenom i otuđenom teskobniku, kao jednoj veziji suprotnog,muškog pola, uz strastvenu želju za integracijom i spajanjem u jednu duhovnu celovitost, glasi ovako
- gledam te kako krvariš; amputiranih magija; plodova otetih ; a nekada, ne davno, bio si letač, letač govora vetra, neustrašive slobode; najudaljeniji haridan kosmosa moje duše. 
- i sada još uvek se pitam..zar nisi mogao biti suroviji? kršeći sve moje laži ; ubijajući fantome mojih ekstaza. 
-imam toliko vekova rana..nevinosti; toliko besmislenih eskapizama, bez ijednog oslonca u lažnom naručju sigurnosti.
-moja uloga je iščezla, nepostojeći. iza tragične maske osakaćenja i euforije. 
- i zato me ne dodirujte svojim obmanama ; silovana sam hiljadama uzdaha sopstvenih bolnih nutrina; a da se vratim, ne znam..ne znam kako i gde. 
- sigurna sam da ću i na tom mestu vrištati,bez ijednog ispuštenog glasa;kao što to činim oduvek. 
- ja...plašljiva i darežljiva , ćutljiva ~ izgubljena anima.

Vanja Urukalo